ZEN UČITELJ I KOKOŠKE…

 

 

Dođe učenik kod svog zen učitelja, te ga upita:

“Učitelju, šta ljudima treba da bi bili srećni?”

Učitelj ga pita:

“A šta ti misliš?”.

Učenik razmisli na moment, pa kaza:

“Osećam da je nekome osnovna potreba biti ostvaren posedovanjem hrane i pića, mesta za život, imati dobar posao, sigurnost, i onda će on biti srećan”.

Čuvši ovo, učitelj ništa nije kazao, ali je pozvao svog učenika da krene zajedno sa njim u šetnju. I šetali su nakratko, a onda su zastali blizu jednih vrata. Učitelj mu tada reče:

“Otvori ova vrata”.

Učenik otvori vrata i tamo ugleda da se ispred njih nalazi kavez sa kokoškama. Bio je tu veliki broj kokoški zatočen u jednom velikom kavezu. Onda je učitelj upitao svoga učenika:

“Vidiš li ovaj kavez sa kokoškama?”.

“Da”  - odgovori učenik.

Zatim ga učitelj još upita:

“Da li kokoše dobijaju hranu?”.

“Da” - odgovori učenik.

“Da li imaju kuću da u njoj žive?” – učitelj ponovo upita.

“Da, neku vrstu kuće”- odgovori učenik.

“Da li su osigurane od pasa i mačaka?” - upita učitelj.

“Da, jesu” - odgovori učenik.

“Da li daju (nose) jaja?” - ponovo je upitao učitelj.

“Da, one nose jaja” - odgovori učenik.

“Da li misliš da su one srećne?” - učitelj ponovo upita.

Slušajući sve ovo učenik poče da posmatra ove kokoše izbliza. Nije znao kako da iskaže da li su one srećne ili nisu. I dok je učenik razmišljao, učitej kaza:

“Pođi sa mnom”.

Ponovo su zajedno krenuli u šetnju i posle nekog vremena zastali su u velikom polju. Bilo je tu mnogo kokoški na polju. Nisu bile zatočene ni u kakvom kavezu, niti je tu bilo nekoga da ih nahrani. Tu su bile samo one same u potrazi za hranom i igrajući se jedna sa drugom. Učitelj upita:

“Da li ove kokoše izgledaju srećno?”.

Učenik je našao da je ovo pitanje malo čudno i počeo je misliti, okolina ovde bila je malo drugačija. Kokoške  ovde žive na prirodan način, jedu ,piju i izgledaju zdravije. Prigušenim glasom, odgovorio je:

“Da, možda”.

Učitelj reče:

“Naravno, ove kokoške su srećne”.

Onda je učitelj nastavio:

“Kokoške u kavezu imaju sve stvari koje si ti pomislio da su potrebne da bi bile srećne. Osnovne potrebe kao što su hrana, piće i krov nad glavom sve je tu. Ali, da li su one srećne? Ne, nisu. Tamo gde kokoške lutaju na otvorenom moraju da nađu svoju hranu, mesto za život, da zaštite sebe, ali i dalje one su i dalje srećne? Zašto?”.

Učenik nije mogao da progovori, a onda je ozbiljnim glasom učitelj kazao:

“Vidiš dete moje, u našim životima moramo da napravimo izbore. Čak iako možemo da živimo kao one kokoške u kavezu, život tamo gde jesmo (gde se nalazimo) ne postoji, ili možemo živeti kao one kokoške u polju koje žive slobodnim životom preuzimajući rizik i istažujući beskonačne mogućnosti. Pitao si me kako živeti srećno. Dakle ovo je moj odgovor. Ne možeš biti srećan samo zahvaljujući disanju i preživljavanju. Da bi bio srećam, moraš imati hrabrosti da živiš život slobodno”.

POUKA PRIČE: Ova nas zen priča uči najdubljoj lekciji o pravoj sreći i o izborima koje činimo tokom našeg života. Prava sreća ne dolazi od toga da imamo osnovne potrepštine kao što su hrana i sigurno mesto za življenje. Radije, prava sreća je više biti svoj, biti on što jesi, prihvatanje izazova i nošenje sa svim neizvesnostima u životu. Mnogi žive kao one u kavezu zatočene kokoške, neki ljudi se odlučuju više za sigurnost i predvidljive puteve, dok oni drugi koji su nalik slobodno uzgojenim kokoškama biraju život koji uključuje više rizika i istraživanja. Sličnost između kaveza i slobodnog uzgoja predstavlja reflektovanje na naše sopstvene izbore u životu. Kavez predstavlja lično nametnuta ograničenja, strah od nepoznatog, i nevoljnost da se iskorači iz svoje zone komfora. U drugu ruku, kokoške u polju predstavljaju one koji izlaze iz soje zone komfora, ti prigrle život pun neizvesnosti, prihvataju rizik, istražuju beskonačne mogućnosti. U suštini, to nas podstiče da se zapitamo gde smo mi – da li samo postojimo unutar granica svoje zone komfora ili  aktivno živimo sa hrabrošću spremni da se suočimo sa izazovima, praveći svoje izbore koji reflektuju naš stvarni self i prateći (sledeći) put koji nas odvodi do prave sreće. To nas podseća da pravo zadovoljstvo ne dolazi od spoljašnjih zamki bezbednosti, već od unutrašnje slobode da živimo svoj život pun svrhe i istraživanja.

 

(prevod sa engleskog)