REIŠOVA PLOVIDBA KROZ BEŠUMNOST PROSTORA…

 

 

Šta je dalje kazano, a u nastavku knjige “Godina smrti Rikarda Reiša”, u još jednoj od glava, negde u drugoj polovini knjige Žoze Saramaga, kad kazano je sledeće: ”Ko kaže da je priroda ravnodušna prema ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi”, itd.

Rikardo Reiš je pošao u policiju, po vetrovitom i pljuskovitom lisabonskom danu, sa dosta unutrašnje zebnje, strepnje, osećajući stomačne grčeve, tegobe, a pokušavajući da vešto sakrije svo svoje nestrpljenje. Zatim su počeli da ga redno ispituju, a pre toga identifikuju, propituju. I pošto je sam krenuo da ih zapitkuje zbog čega je zapravo baš tu, reče mu jedan od njih, zvanično: ”Odgovarajte samo na ono što vas pitam, razloge prepustite meni, tako će se među nama sve dobro završiti…”, itd.

Nisu morali mnogo toga da ga pitaju, pošto su već dosta toga o njemu znali, čak i da im on sam ništa nije kazao. Rikardo Reiš ne razume zašto je saslušavan, a onda mu kaza onaj jedan, zvanično opet: ”Ne radi se o saslušanju, kao što vidite vaše izjave se čak i ne zapisuju”. Navodo, službenik policije poželeo je samo iz puke znatiželje da vidi to čudo od portugalskog lekara koji se vratio otuda gde je mnogo dobro razađivao i živeo, itd.

Kada su počeli da zadiru nešto intinije i dublje u njegov privatni život, zatražio je advokata, ali onda su mu lukavo kazali da nije nužno, jer nije tertian ni kao zločinac, baš naprotiv tretiran je samo kao lice sa kojim  se vode posve ležerni i obični razgovori, zar ne. Hteli su da im nešto više kaže o svim svojim brazilskim  i drugim prijateljima, što da ne, i o pacijentima, ali on je to dakle odbio. Pokušavali su onda da nekako iznude Reišovo priznanje da se navodno vratio u Portugaliju, samo  zbog straha, a nakon izbijanja one brazilske revolucije. Jedan do islednika zvao se agent Viktor. Pustili su ga olako da ode, i još mu rekoše da je imao baš sreće i da je mnogo dobro prošao, itd.

Počela je opet lisabonska kiša. Pravi ljusak. A vratio se nazad u hotel sav mokar. Novine su pune vesti o  Salazaru koji je prikazan kao razborit i napredan domaćin, te otuda se na njega gledalo kao na veliki ponos portugalske nacije.

“… ono što smo bili jednako vredi kao i ono što smo želeli da budemo, pod uslovom da se na to usudimo pre no što kucne čas konačnog polaganja računa…”, itd.

Rikardo Reiš pokušava da napiše još jedno toplo pismo Marsendi, te kaže: ”… najvažnije je da pidmo usreći onoga koji piše i onoga koji će ga čitati, da se oboje prepoznaju i potvrde u pruženoj i primljenoj slici, pa makar ona bila idealna…”.

Lisabonska kiša lije kao iz kabla. Silovita neka kiša. Rikardo Reiš je umoran, ali i dalje osluškuje kako ta kiša sada romori. Ne može da zaspi, ali može da razmišlja ovako: ”… reči nisu kadre ni za šta drugo osim da imenuju, jer one nisu ono što kazuju…”.

Salvador i dalje sumnjičavo gleda na Rikarda Reiša i uvek je pripravan da ga nadzire i uhodi, agentu Viktoru otkuca. Isto to radiće i sam agent Viktor, koga će Reiš jednom slučajno sresti na lisabonskim ulicama.

Posle onog saslušanja u policiji, Rikardo Reiš je rešio da zauvek napusti hotel, te da potraži sebi stan.Večerao je izvan hotela i to je samo dodatno pojačalo da ga osoblje hotela još više nadzire. Novine su i dalje pune pretećih i ne baš povoljnih vesti, a hotel španskih izbeglica. Svakog novog dana Rikardo Reiš je u potrazi za svojim stanom. I već duže vreme nije se sreo sa Pesoom.

Lisabonski dani Rikarda Reiša su monotni, dosadni, jednolični, sivi. Samo kiša i poplave. Na sve strane tragedije. A u blizini Visa Svete Katarine našao je konačno namešten stan. Te iste večeri o pronađenom stanu ispričao je samo sobarici Lidiji. Pristala je da dolazi, te da mu pomaže u sređivanju stana, itd.

Počeo je da kupuje pokućstvo, a u pauzi piše pismo Marsendi, dok noći i dane provodi sa Lidijom u istom krevetu ležeći. U subotu rešen je da načisto napusti hotel, te da se preseli konačno,  a to je već prekosutra. Našao je svoje nosače kofera, nije želeo da iko od osoblja hotela sazna mesto njegove nove adrese. Samo je rekao Lidiji gde se nalazi tačno.

Hotel napušta u istom stilu u kom je i stigao na početku ove knjige, a dostojanstveno, svima zahvaljujući, svima ostavljajući dobre napojnice. Čim se uselio u svoj novi stan, radoznale komšije, posebno komšinice počele su da ga nadziru, uhode, prate, osluškuju, itd. U svima njima probudio je tako mnogo znatiželje. I počeo je da prelistava svoje pesme, te da ovako razmišlja, pitajući se: ”… da li je stvarno on taj koji ih je napisao, jer ne može da se prepozna u onome što čita, taj neusiljeni, smiren i rezigniran čovek, to je neko drugi, gotovo ravan bogovima, jer bogovi su upravo takvi, rezignirani, smireni, neusiljeni, prisutni, a mrtvi”.

Počeo je da piše stihove neke nove, buduće pesme: ”Siguran, sedim na čvrstom stubu stihova, i tu istrajavam, ko je jednom sastavio takvu oporuku, ne može sada da je opovrgava”.

Kiša lisabonska opet poče, a on ode da malo prilegne, ponevši sa sobom u krevet čak dve nepročitane knjige. “Boga lavirinta” nije čitao, već “Propovedi za prvu nedelju velikog posta”, a onda se zaledio od nekih reči koje je tamo pročitao. Zavukao se pod jorgan i pokušao da zaspi. Sanjao je, a kad se prenuo iz svog sna, začuo je kucanje na vratima svoga stana. Očekivao je Lidiju, ali došao mu je u posetu Pesoa.

Doša je kritički, da sve razgled po Reišovoj sobi u kojoj pod jorganom cvokoće od jeze Rikardo. O samoći Peso mu je kazao sledeće: ”Ah, samoća, moraćete još mnogo da učite da biste saznali šta je to… ali samoća nije živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu što se nalazi duboko u  nama, samoća nije usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i kore, između lista i korena…”.

Rikardo Reiš je zaspao, a kada se probudio Pesoe vše nije bilo u njegovoj sobi. Život je prepun protivrečnosti, no život je takođe kratak, te je sve manje mesta za kontemplaciju. Probudivši se odmah je spoznao kako mu fale još neke sitnice kao šibice da upali plin, ali i filter za kafu. Krstario je nevoljno lisabonskim ulicama. Ručao je  u kafani “Zlatni ključ”. Otišao je i u bioskop, da odgleda francuski film.

“… filmovi su kao poezija, umetnost iluzije, pomoću običnog ogledala svaka se bara pretvori u okean”.

Nakon projekcije filma opet je počela lisabonska kiša. Do stana dovezao se taksijem. Zatim mu u posetu dolazi Lidija, koju iskren da bude i  nije očekivao. Nekada mu je trebala ona samo njegova samoća i osama. Od nje je saznao da u hotel opet stiže Marsenda, i to već sutra. Nastavio je da čita onu svoju knjigu, ostavši opet sam.

Izjutra čita novine. A pošto mu tišina u stanu odjednom postaje nepodnošljiva, razmišlja već o kupovini radija. Čitao je mnoge vesti koje govore o očinskom diktatoru Portugalije Salazaru. Saznao je o jako teškom stanju u Brazilu, gde se mnogi mnogi ljudi hapse. Onda je počeo da razmišlja o Marsendi. Očekivao je njen dolazak, a sebe video kao pauka koji jedva čeka da uhvati svoj plen. U jednom pismu napisao joj je adresu svog novog stana.

Ipak je došla. A kad je došla on ju je poljubi, a ona mu tada reče da je to njen prvi poljubac. Bio je to očajni pokušaj u njegovoj silnoj pustoši. Ona je to očekivala. A potom mu je ispričala da će otići u Fatimu na hodočašće. I rekla mu je da sutra odlaze iz Lisabona. I dalje će pisati jedno drugom pisma. Iako je želeo da ona ostane, Marsenda je to odbila i samo otišla.

Susetke su već primetile da Rikardo Reiš petlja nešto uporedo sa dve mlade žene. A kako primetiše za 8 dana primio ih je čak dve. Lidija svaki čas, svaki dan skoro, navraća i sređuje kuću, i deli sa njim svaku svoju intimu.

Sledećeg jutra piše Reiš pismo Marsendi. Počeo je da traži posao, a onda je jedva našao da bude samo zamena dok se jedan odsutni lekar ne vrati na svoje radno mesto. Ali, moraće da  se bavi lečenjem srca i plućnih bolesti, na mesec dana, a dakle onim što nije u polju lekara opšteg obrazovanja. Posetio je tog svog kolegu koga treba da zameni, da bi dobio bolji uvid u novo polje rada. Marsendi piše i drugo pismo, a odgovor još ne dobija.

“Vreme se prolepšalo, ali svet postaje sve gori”, itd.

Proleće je, a Rikardo Reiš razmišlja, svakodnevno lita novinske vesti. I već mesec dana živi u svom novom stanu. Konačno stiglo je dugo iščekivano pismo od Marsende, ali on odjednom ne pohita da ga što pre otvori. I onda pročita njeno pismo. A kazala mu je da uskoro dolazi u Lisabon i da će ga posetiti, ali u ordinaciji. Pismo je morao da sakrije kako ga Lidija ne bi pronašla dok recimo čisti i sređuje njegov stan.

Uveče odlazi u restoran na večeru. A vraćao se otuda umoran u svoj stan. Kroz dve večeri u posetu mu dolazi Pesoa. Te večeri Reiš se dobro napio. Pesoa mu dolazi sada kao glas čiste savesti,  a sreli su se na lisabonskoj ulici, u jednoj od kafana. Najpre su pričali o Lidiji, a onda i o Marsendi. I tada mu Pesoa reče: ”… zid koji odvaja žive jedne od drugih nije manje neprobojan od onoga koji deli žive od mrtvih…”.

Onda mu je još kazao Pesoa i ovo: ”… Svet zaboravlja toliko da čak i ne zapaža nedostatak onoga što je zaboravio…”. Pošli su zajedno u Reišov stan, a na ulici susreo je agenta Viktora, koji se tobož slučajno baš vrzmao u Reišovom novom kvartu. Svaki put mogao je da ga oseti negde i prepozna po mirisu luka. Reiš je pod budnim  okom službe za nadziranje, itd.

Kad su pristigli u Reišov stan, objasnio je Pesoi odakle poznaje onog agenta Viktora. Pesoa je pisao jednom stihove protiv Salazara, najvećeg diktatora koga je samo veličala inostrana štampa. Zatimu je Pesoa ispričao svoj san, a u tom snu bio je živ. I tada kaza Reišu: ”… zanimljivo je kad čovek živ sanja da je mrtav…”. Za Pesou dakle život i smrt jedno su te isto.

Zatim je Reiš pričao Pesoi šta se u svetu sve izdogađalo u samo poslednjih 5 meseci, taman onoliko koliko Pesoa više nije među živima. Najpre mu pomenu da je Hitler proslavio svoj 47-i rođendan. Na neke vesti Pesao je i zaplakao, posebno kad je čuo šta se dešava s Portugalijom, koju upoređuju sa Hristom.

Potom je Pesoa otišao i obećao da će ga ponovo posetiti za nekoliko dana. I reče mu na odlasku da će u Španiji doći do građanskog rata.

Te večeri Reiš nije mogao da zaspi, a verovatno, jer je ispio mnogo šoljica kafe. Pesoa ga je lepo opomenuo, šta će se sve zbiti, ako pije previše kafe.

Lidija ga je posetila već idućeg dana, te opet pospremila stan. Reiš je iščitavao novine. A kroz 3 dana u ordinaciji ga je posetila Marsenda. Došla je kao pacijentkinja, kao što je u pismu i nagovestila. U priči opet su oživeli onaj trenutak njenog prvog poljupca. I opet ju je poljubio, a onda zaprosio, ali ona ga je odbila.

I ona sada odlazi, a on ostaje sam da sređuje svoje radne papire.

 

(nastaviće se)