TOLSTOJEVA PRIČA O SIROMAŠNIM LJUDIMA…

 

 

U sirotinjskoj kućici ribarskoj živela je ribareva žena po imenu Žana, sa svoje petoro dece, siromašno, oskudno, teško. Tog hladnog dana sedela je sama Žana iščekujući da se muž vrati sa punim mrežama hrane, dok bezbrižno spava njeno petoro dece.

No, njega nije bilo još na pomolu, čitavog dana, te Žana stade  prebirati po svojim mislima da se nije nešto strašno desilo na ovom burnom i vetrovitom danu. hrane su imali jedva, a deca nisu imala ni obuću na nogama.

Odjednom Žana se priseti da je još od sinoć imala nameru da obiđe svoju komšinicu Simonu, udovicu koja je živela sama sa svoje dvoje nejake dece. I pođe tamo Žana, a kad tamo zatiče smrt, zatiče umrlu ženu pored koje spavaju njena dva nejaka deteta. Žanau ze decu i ponese ih u svoju kuću, znajući da će muž da joj zameri št oje donela tuđu decu, tođu bedu na vrat, a nemaju da nahrane ni svojih petoro golih i bosih mališana. Ali, ipak Žana je odlučila srcem, a ne proračunatim razumom, te je rešena da ovu decu spasi svakog daljeg šoka.

Muž se ubrzo vratio iz ribolova, rekašvi da ništa nije ulovi, da je dan bo težak i strašan, da je jedva na moru i život svoj sačuvao. Žana je prepričavala mužu sve od početka, kako je provela dan, šta je od poslova poradila i tek na kraju osmelila se da mu ispriča da je susetka Simona umrla, da ona u toj tuzi nije imala kud, već je njenu decu uzela u njihovu kuću na podizanje. Bilo je to dvoje nejake dece, jedno još nije ni progovorilo, a drugo tek počelo da puzi. Žana je optimistična i ubeđuje muža da će u svoj toj teškoći i oskudici nekak odhraniti uz svoje petoro dece i to dvoje siročića. Onda je razmakla zavesu i pokazala mužu kako u njihovom sirotom domu bezbrižno spava sedam dečjih glava.