.jpg)
“Dilanova
poezija je pomogla pri formiranju svesti čitavih generacija”…
Kod nas se 2011 godine pojavila poezija Bob Dilana,
tj. njegova lirika, a pod nazivom “Mr. Tambourine Man”, na 314 strana. O ovoj
knjizi sam Bob Dilan kazao je sledeće: ”Radi se o razlici između reči na papiru
i same pesme. Pesma nastaje u vazduhu, papir ostaje”. Drugi su o njegovoj lirici
i poeziji kazali da je to najpre velika istina koja će za svima nama ostati još
zadugo, i da je to bila takva vrsta istine koja razbuđuje i najuspavaniji deo čovečanstva. Neki drugi su opet kazali da
su njegove reči najpre takve da se najpre moraju osetiti, pa tek onda biti kao
takve i prihvatljive, a u vidu svih njegovih silnih ideja. I rekli su da je njegov
značaj upravo u tome što je mnogo polagao pažnje na reči i tekstove svojih
pesama, na sve ovo što prvo stavlja na hartiju, pa tek onda pušta u etar i
vetar. I zato je rok bolji nego pop, jer samo rok muzika kakvu piše Bob Dilan
posle one svoje početne kantri folk faze, rečima pridaje takav značaj, bez kojih
nema dobrog teksta, nema dobre poezije, pa ni dobre muzike zna se.
“Predgovor” ovoj knjizi napisao je priređivač i prevodilac
Dejan D. Marković koji je kazao 2010, te pokazao zašto Bob Dilan i dalje u XXI
veku jeste najveća figura muzike počev od 60-ih godina XX veka, počevši uvodnom
rečenicom, nekom vrstom mota, koja kaže: ”Poezija je najuzvišeniji oblik
komunikacije koji stoji daleko iznad bilo koje druge umetnosti”. Dalje nam
govori o Bob Dilanu koji je društveno angažovan pesnik, sposoban da sagledava sva
stanja, sve radnje i zbivanja, tako svoje tekstove pečateći sa tonovima koji su
po prirodi lično ispovednog karaktera i naravi.
Pojavio se Bob Dilan kao kantautor, sa svojom akustičnom
gitarom i usnom harmonikom, a onda iz albuma u album, iz godine u godinu, iz
faze u fazu, od aksutike, preko elektrike, zbunjivao i zapanjivao, svoje
obožavatelje, zadavajući svim svojim potonjim tumačima tako mnogo intelektualnih
muka. U “Predgovoru” je kazano još i ovako: ”… Bob Dilan je često pokušavao da
zbuni i zavede one koji su tragali za faktografskim podacima o njegovom životu
bujicom dezinformacija, pa čak i očitih laži…”.
Iako u javnosti itekako primetan svojom muzikom, svojom
pojavom, nastoji da istu u što širem luku zaobiđe, i zato se o njemu koliko god
pisali opet malo sazna: ”Dilan je prava zagonetka još od svoje prve ploče,
snimljene kada mu je bilo dvadeset godina… Stvaran, krajnje senzibilan, krajnje
intelektualan”. A u maju ove godine
napiniće 83 godine.
Šta je tako posebno bilo samo Dilanovo, kazaće se
ovako – “snažna poetika”, ”verbalni rifovi”, “virtuozna muzika”. Zatim će se reći
da je najsličniji antičkim drevnim prorocima, posebno onim u Delfima, kada govori ne samo dvosmisleno,
već predugačko, opširno, nadugačko, bez naziranja kraja, bez ponavljanja, ali
mistično, tajanstveno. I šta je uradio na svom takvom početku: ”On je
politizovao folk muziku. Prvi je krenuo da izražava društvenu svest kroz
umetnost”.
Svojim tekstovima i muzikom Bob Dilan pravi simbiozu
roka i folk muzike (kantrija), te pokreće novi val koji će biti nazvan “kantri
rok”, a time u sam vrh najslušanijih top-lista dovodeći najaktuelnije političke
teme, ali i mnoge masovne pokrete u kojima se začuo glas svih obespravljenih I
oštećenih, potlačenih. ”… Dilanje otvorio jednu potpuno novu, aktuelnu, široku
tematiku, prepunu integriteta kao i on sam… Bob Dilan je uticao apsolutno na
sve što je došlo posle njega u pop muzici, ritmu i bluzu. Rođena je jedna
potpuno nova muzika…”.
Zapravo, pre muzike, rodila se Dilanova poptpuno
nova vrsta poezije, lirika, i tako je 1962 nastala pesma pod nazivom “O
Njujorku”, u kome je lutao, hodao, smrzavao se do koske, izgubivši svaki
kompas, bez mesta gde bi se konačno zaustavio, nalik biblijskim nomadima osuđenim
na prokletstvo večitog traganja za nečim višim, za nekim duhovnijim smislom. Imao
je samo svoju gitaru, i pesmu, a onda morao da se dokaže kao folk pevač, da se
privremeno zaposli, da od nečega sitnog preživi, da manje gluvari, manje hoda, manje
luta, manje mrzne do koske. Tada je napisao i stihove ove: ”Nego, jedan veoma
slavan čovek je jednom rekao da neki ljudi pljačkaju penkalom… Odlutao sam iz
grada Njujorka. Navukao obod od šešira preko očiju i krenuo ka zapadnim
horizontima”. Pošao je ka Ist Orindžu.
Njegov najveći uzor i idol bio je Vudi Gatri,
najznačajnija pojava kantri muzike. Godine 1962 napisao je Dilan pesmu pod
nazivom “Pesma Vudiju”, u kojoj kaže: ”Hej, hej, Vudi Gatri, napisao sam ti
pesmu o smešnom starom svetu koji dolazi. On kao da je bolestan, i gladan je,
umoran, i odrpan. Izgleda kao da je na samrti, a jedva da je i rođen… Ovo je za
srce i ruke ljudi koji stižu s prašinom i nestaju s vetrom. Odlazim sutra, a
mogao bih da odem i danas, nekud niz put. Poslednja stvar koju bih želeo da
uradim bila bi da kažem da sam se i ja napatio na putu”.
Godine 1962 nastala je pesma “O paranoidnom bluzu
Džona Birča”. Od snuždenosti i potištenosti, kad ne bude imao više pojma gde i
šta sa sobom da uradi, odjuriće “Društvu Džona Briča”, tamo postati tajni član društva,
te poći neustrašivo ulicom kao jedan od onih koji mrze komunjare, i kazati: ”Sad
se svi slažemo s Hitlerovim pogledima, iako je on ubio šest miliona Jevreja. Ne
smeta previše to što je bio fašista, barem niko za njega ne može da kaže da je
bio komunista!”. Zatim je uzeo drugo ime, novi heteronim, i postao neki novi
detektivski nastrojen Šerloh Holms, i kaže: ”Proučio neke tragove do koji’ sam
došo i otkrio da su oni crvene linije na američkoj zastavi!… istražio sam sve
knjige u biblioteci, devedeset posto nji’ mora da se spali… Ajzenhauer, on je
ruski špijun, baš kao i Linkoln, Džeferson, i taj Ruzvelt. Kol’ko ja znam
postoji samo jedan čovek koji je zaista pravi Amerikanac: Džordž Linkoln Rokvel.
Zasigurno znam da on mrzi komunjare jer je protestvovao pred bioskopom u kome
se prikazivao film “Izlazak”… kad više nisam imo šta da istražujem konačno sam
počo da razmišljam kako treba. Nisam više mogao da zamislim da radim ništa
drugo, tako da sad sedim kod kuće i istražujem samog sebe! Nadam se samo da
neću ništa pronaći… hmm, blagi Bože!”.
Godine 1962 nastaje i jedna do najlepših pesama
“Vetar nosi sa sobom” u kojo je postavio neke od najsmislenijih zapitanosti čoveka:
”Koliko puteva čovek mora da prepešači pre nego što ga nazovu čovekom?... koliko
još puta topovska đulad moraju da polete pre nego što ih zauvek zabrane?...
koliko ušiju čovek mora da ima da bi čuo ljuski plač?... koliko će smrti još
biti potrebno da on ne shvati da ima je već i previše?... koliko godina neki
ljudi treba da žive pre nego što im dozvole da budu slobodni?... koliko puta čovek
može da skrene pogled pretvarajući se da je jednostavno ne vidi?...”, te kazati
onaj odgovor koji refrenski uvek isto kaže: ”Odgovor, prijatelju moj, vetar nosi
sa sobom, odgovor vetar nosi sa sobom”.
Godine 1962 nastaje pesma jedna od onih beskonačno
predugih u kojima je ispričano tako slikovito mnogo, nešto poput autobiografskog
filma, a prva takva bila je i pesma “Moj život u jednom ukradenom trenutku”,
sećanje na rodnu luku u Dultu u Minesoti, sećanje na Hibing iz koga je bežao najmanje
7 puta, objašnjavajući zašto su ga iz škole i sa nekih časova izbacivali, te
kaže: ”zato što sam odbio da gledam jednog zeca kako umire” i “zato što sam u
jednom pismenom zadatku upotrebio psovku da bih opisao učitelja engleskog” i
“zato što sam se svakodnevno javljao i govorio da ne mogu da dođem”, itd.
Lutanje mu je dalo velike životne lekcije, a život mu je nalikovao na pravu frku,
te kaže: ”Vozio se teretnjacima iz zezanja i dobijao batine zbog smejanja… dospeo
u ćuzu kao osumljičen za oružanu pljačku proveo četiri sat u policiji
odgovarajući na pitanja o nečijem ubistvu bio uhapšen zato što izgledam tako
kako izgledam… u jednom trenutku odvojio sam vreme i počeo da pevam… i počeo da
pišem ali nikad nisam odvojio vreme da otkrijem zašto… ja sam imao svoju gitaru
i harmoniku na kojima sam mogao da sviram… i još uvek ne mogu da nađem vremena i
da se vratim i shvatim zašto i gde sam počeo da radim to što radim ne mogu da
vam kažem o uticajima jer ih ima i previše…”.
Godine 1962 nastaje pesma ”Jednom davno, daleko
odavde”, gde kaže: ”Propovedati mir i bratstvo! O, to zaista može skupo da te
košta! Jedan čovek je jednom davno to radio a oni su ga razapeli na krst”. U vreme
Linkolna stanje je bilo opet ovako: ”Svoje ropske lance oni su vukli po tlu pognute
glave i neveselog srca”. U vreme rata: ”oružje je pomahnitalo, čitav svet je
lio krv. Ljudska tela plutala su po obalama mutnih okeana”. Neki ljudi ležali su
na novcu, a neki su prosili po ulicama, neke su ubili noževima, neke upucali, a
neki su slomljeni i srca su im ožalošćena prepukla od stradanja i užasa, posebno
srca onih očeva koji su posmatrali kako njihove sinove neko linčuje. I kaže: ”Gladijatori
su ubijali jedni druge, bilo je to u vreme starih Rimljana. Ljudi su im klicali
krvožedno se kezeći, zaslepljenih očiju i uma...”, ali ironično završavajući
jednim od refrena, kao da takvih pojava više na svetu nema: ”Jednom davno,
daleko odavde. Takve stvari se, danas, više ne događaju”.
Godine 1963 nastala je pesma “Gospodari rata”,
kojima bez zazora otvoreno kaže: ”Samo želim da znate da vas vidim kroz vaše maske.
Vi koji nikada ne radite ništa drugo već stvarate da bi uništavali vi se igrate
s mojim svetom kao da je on vaša mala igračka vi mi stavljate pušku u ruku i
krijete se od mog pogleda… Kao Juda nekad vi lažete i obmanjujete želite da
poverujem da se u svetskom ratu može pobediti ali ja vidim šta vam je u očima i
vidim šta vam je na umu… Vi napinjete oroze da bi drugi pucali a onda se
zavaljujete i posmatrate kada broj poginulih počne da raste… Možete reći da sam
mlad… da sam neobrazovan ali postoji jedna stvar koju znam iako sam mlađi od
vas čak ni Isus vam ne bi nikada oprostio to što radite… Da li vaš novac toliko
vredi hoće li vam on kupiti oproštaj da li mislite da on to može… Želim vam da
umrete i da vas smrt brzo stigne a ja ću ići iza vašeg kovčega jednog mutnog
popodneva i gledaću dok vas spuštaju na posmrtnu postelju i stajaću vam nad
grobom sve dok ne budem siguran da ste zaista mrtvi”.
Godine 1963 nastala je pesam “Nemilosrdna kiša se
sprema”, a šta je dragi voljeni sin sve tada video: ”Video sam tek rođenu bebu
okruženu razbesnelim vukovima… auto-put od dijamanta i nikoga na njemu… pocrnelu granu s koje je
kapala krv… prostoriju punu muškaraca čiji su čekići krvarili… bele lestvice
potpuno prekrivene vodom… deset hiljada govornika slomljenog jezika… puške i
oštre mačeve u dečjim rukama…”. Zatm je sin nešto čuo: ”Čuo sam stotinu
bubnjara čije su ruke plamtele… deset hiljada šapata koje niko ne sluša… pesmu
čoveka koji gladuje… mnogo ljudi kako se smeju… pesmu jednog pesnika koji je
umro kraj slivnika… glas klovna koji je jecao u jednoj sporednoj uličici”. A
sin voljeni i dragi sreo je tada i ovo: ”Sreo sam jedno dete pokraj mrtvog
ponija… jednog belca koji je vodio jednog crnog psa… jednu devojku čije je telo
gorelo… jednu devojčicu koja mi je dala dugu… jednog čoveka ranjenog ljubavlju…
jednog drugog čoveka ranjenog mržnjom”. I na kraju, evo šta još sin mogao još
da uradi, učini, a pre nego počne nemilosrdna kiša: ”Vraćam se nazad… u dubine
najdublje crne šume, gde ima mnogo ljudi čije su ruke prazne… gde dom u dolini stoji
pokraj memljivog i prljavog zatvora… gde vlada velika glad, gde su duše
zaboravljene, gde je crno glavna boja, gde je nula glavni broj, i pričaću o
tome… i poslaću odsev svega toga s planine da sve duše mogu to da vide… a pesmu
koju ću pevati dobro ću znati mnogo pre nego što je zapevam…”.
Iz 1963 je i pesma “Ne razmišljaj više o tome, sve
je u redu”, kada će poput svakog samotnjaka, razočaran, krenuti po ko zna koji put,
a opet putem samotnjačkim, oprošten od bivšeg svega, od svih, od svakoga, čak i
od one koju je jednom voleo i kazati: ”Mogla si da budeš bolja, ali nije važno
samo si nekako protraćila moje dragoceno vreme ali ne razmišljaj više o tome,
sve je u redu”.
Iz 1963 je i pesma “Bob Dilanov san”, nakon koga je
ražalošćen, te kaže: ”A naš izbor je bio mali i nikada nam nije pala na pamet misao
da će se taj put koji smo putovali ikad zatresti i raspući… želim uzalud, da
svi ponovo sednemo u tu sobu, deset
hiljada dolara bih ovog trena rado dao kad bi naš život mogao da bude kao
tada”.
Posle samo jedne, do dve godine pisanja lirike,
pokazao je koliko mu je stil živopisan, i kakve je sve stvari i društvena
previranja, satiranja, mogao da sažme i spoji u svojim tekstovima, ne
skrivajući ni svoju ambicioznost, ni svoj talenat, ni svoju sposobnost posmatranja,
sagledavanja. O njemu kazano je još i ovako: ”Sluašao je bluz, kantri, pop
pevače i druge”, i bio “obdaren jedinstvenom memorijom i lakoćom asimilacije”,
a bio je i “jedak i podrugljiv, ljutit i veseo, promišljen i krajnje
razdragan”, bio je “duboko zagledan u sebe”,
pojedinac koji “više voli da bude slobodan nego apsurdan”, pevajući “moderne protestne
pesme”, prerastajući brzo “iz hipser folkija u kulturnu senzaciju”, pozajmljujući
melodije i pesme od crnačkih robova (bluza).
Dakle, “…Dilan uspeva da kompleksna pesma zvuči varljivo
jednostavno”. On je i pesnik velikog bunta, pesnik protesta, ali i
“najotrovniji folk pevač” svoga doba, koje je u znaku očajavanja,
razdražljivosti, dosade, naelektrisane i eksplozivne atmosfera, a evo šta on još
time radi: ”… Dilan je skinuo rukavice i zadao američkom vojnom establišmentu snažan
udarac”, jer “…Dilanovi prizori su višestruko (i ponekad zastrašujuće)
evokativni”.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар