BOB DILANOVE REČI OŠTRINE UMA NA PAPIRU ZADUGO OSTAJU (poezija nastala 1962-63)…

“Dilanova poezija je pomogla pri formiranju svesti čitavih generacija”…

 

Kod nas se 2011 godine pojavila poezija Bob Dilana, tj. njegova lirika, a pod nazivom “Mr. Tambourine Man”, na 314 strana. O ovoj knjizi sam Bob Dilan kazao je sledeće: ”Radi se o razlici između reči na papiru i same pesme. Pesma nastaje u vazduhu, papir ostaje”. Drugi su o njegovoj lirici i poeziji kazali da je to najpre velika istina koja će za svima nama ostati još zadugo, i da je to bila takva vrsta istine koja razbuđuje i najuspavaniji  deo čovečanstva. Neki drugi su opet kazali da su njegove reči najpre takve da se najpre moraju osetiti, pa tek onda biti kao takve i prihvatljive, a u vidu svih njegovih silnih ideja. I rekli su da je njegov značaj upravo u tome što je mnogo polagao pažnje na reči i tekstove svojih pesama, na sve ovo što prvo stavlja na hartiju, pa tek onda pušta u etar i vetar. I zato je rok bolji nego pop, jer samo rok muzika kakvu piše Bob Dilan posle one svoje početne kantri folk faze, rečima pridaje takav značaj, bez kojih nema dobrog teksta, nema dobre poezije, pa ni dobre muzike zna se.

“Predgovor” ovoj knjizi napisao je priređivač i prevodilac Dejan D. Marković koji je kazao 2010, te pokazao zašto Bob Dilan i dalje u XXI veku jeste najveća figura muzike počev od 60-ih godina XX veka, počevši uvodnom rečenicom, nekom vrstom mota, koja kaže: ”Poezija je najuzvišeniji oblik komunikacije koji stoji daleko iznad bilo koje druge umetnosti”. Dalje nam govori o Bob Dilanu koji je društveno angažovan pesnik, sposoban da sagledava sva stanja, sve radnje i zbivanja, tako svoje tekstove pečateći sa tonovima koji su po prirodi lično ispovednog karaktera i naravi.

Pojavio se Bob Dilan kao kantautor, sa svojom akustičnom gitarom i usnom harmonikom, a onda iz albuma u album, iz godine u godinu, iz faze u fazu, od aksutike, preko elektrike, zbunjivao i zapanjivao, svoje obožavatelje, zadavajući svim svojim potonjim tumačima tako mnogo intelektualnih muka. U “Predgovoru” je kazano još i ovako: ”… Bob Dilan je često pokušavao da zbuni i zavede one koji su tragali za faktografskim podacima o njegovom životu bujicom dezinformacija, pa čak i očitih laži…”.

Iako u javnosti itekako primetan svojom muzikom, svojom pojavom, nastoji da istu u što širem luku zaobiđe, i zato se o njemu koliko god pisali opet malo sazna: ”Dilan je prava zagonetka još od svoje prve ploče, snimljene kada mu je bilo dvadeset godina… Stvaran, krajnje senzibilan, krajnje intelektualan”. A u maju ove godine  napiniće 83 godine.

Šta je tako posebno bilo samo Dilanovo, kazaće se ovako – “snažna poetika”, ”verbalni rifovi”, “virtuozna muzika”. Zatim će se reći da je najsličniji antičkim drevnim prorocima, posebno onim  u Delfima, kada govori ne samo dvosmisleno, već predugačko, opširno, nadugačko, bez naziranja kraja, bez ponavljanja, ali mistično, tajanstveno. I šta je uradio na svom takvom početku: ”On je politizovao folk muziku. Prvi je krenuo da izražava društvenu svest kroz umetnost”.

Svojim tekstovima i muzikom Bob Dilan pravi simbiozu roka i folk muzike (kantrija), te pokreće novi val koji će biti nazvan “kantri rok”, a time u sam vrh najslušanijih top-lista dovodeći najaktuelnije političke teme, ali i mnoge masovne pokrete u kojima se začuo glas svih obespravljenih I oštećenih, potlačenih. ”… Dilanje otvorio jednu potpuno novu, aktuelnu, široku tematiku, prepunu integriteta kao i on sam… Bob Dilan je uticao apsolutno na sve što je došlo posle njega u pop muzici, ritmu i bluzu. Rođena je jedna potpuno nova muzika…”.

Zapravo, pre muzike, rodila se Dilanova poptpuno nova vrsta poezije, lirika, i tako je 1962 nastala pesma pod nazivom “O Njujorku”, u kome je lutao, hodao, smrzavao se do koske, izgubivši svaki kompas, bez mesta gde bi se konačno zaustavio, nalik biblijskim nomadima osuđenim na prokletstvo večitog traganja za nečim višim, za nekim duhovnijim smislom. Imao je samo svoju gitaru, i pesmu, a onda morao da se dokaže kao folk pevač, da se privremeno zaposli, da od nečega sitnog preživi, da manje gluvari, manje hoda, manje luta, manje mrzne do koske. Tada je napisao i stihove ove: ”Nego, jedan veoma slavan čovek je jednom rekao da neki ljudi pljačkaju penkalom… Odlutao sam iz grada Njujorka. Navukao obod od šešira preko očiju i krenuo ka zapadnim horizontima”. Pošao je ka Ist Orindžu.

Njegov najveći uzor i idol bio je Vudi Gatri, najznačajnija pojava kantri muzike. Godine 1962 napisao je Dilan pesmu pod nazivom “Pesma Vudiju”, u kojoj kaže: ”Hej, hej, Vudi Gatri, napisao sam ti pesmu o smešnom starom svetu koji dolazi. On kao da je bolestan, i gladan je, umoran, i odrpan. Izgleda kao da je na samrti, a jedva da je i rođen… Ovo je za srce i ruke ljudi koji stižu s prašinom i nestaju s vetrom. Odlazim sutra, a mogao bih da odem i danas, nekud niz put. Poslednja stvar koju bih želeo da uradim bila bi da kažem da sam se i ja napatio na putu”.

Godine 1962 nastala je pesma “O paranoidnom bluzu Džona Birča”. Od snuždenosti i potištenosti, kad ne bude imao više pojma gde i šta sa sobom da uradi, odjuriće “Društvu Džona Briča”, tamo postati tajni član društva, te poći neustrašivo ulicom kao jedan od onih koji mrze komunjare, i kazati: ”Sad se svi slažemo s Hitlerovim pogledima, iako je on ubio šest miliona Jevreja. Ne smeta previše to što je bio fašista, barem niko za njega ne može da kaže da je bio komunista!”. Zatim je uzeo drugo ime, novi heteronim, i postao neki novi detektivski nastrojen Šerloh Holms, i kaže: ”Proučio neke tragove do koji’ sam došo i otkrio da su oni crvene linije na američkoj zastavi!… istražio sam sve knjige u biblioteci, devedeset posto nji’ mora da se spali… Ajzenhauer, on je ruski špijun, baš kao i Linkoln, Džeferson, i taj Ruzvelt. Kol’ko ja znam postoji samo jedan čovek koji je zaista pravi Amerikanac: Džordž Linkoln Rokvel. Zasigurno znam da on mrzi komunjare jer je protestvovao pred bioskopom u kome se prikazivao film “Izlazak”… kad više nisam imo šta da istražujem konačno sam počo da razmišljam kako treba. Nisam više mogao da zamislim da radim ništa drugo, tako da sad sedim kod kuće i istražujem samog sebe! Nadam se samo da neću ništa pronaći… hmm, blagi Bože!”.

Godine 1962 nastaje i jedna do najlepših pesama “Vetar nosi sa sobom” u kojo je postavio neke od najsmislenijih zapitanosti čoveka: ”Koliko puteva čovek mora da prepešači pre nego što ga nazovu čovekom?... koliko još puta topovska đulad moraju da polete pre nego što ih zauvek zabrane?... koliko ušiju čovek mora da ima da bi čuo ljuski plač?... koliko će smrti još biti potrebno da on ne shvati da ima je već i previše?... koliko godina neki ljudi treba da žive pre nego što im dozvole da budu slobodni?... koliko puta čovek može da skrene pogled pretvarajući se da je jednostavno ne vidi?...”, te kazati onaj odgovor koji refrenski uvek isto kaže: ”Odgovor, prijatelju moj, vetar nosi sa sobom, odgovor vetar nosi sa sobom”.

Godine 1962 nastaje pesma jedna od onih beskonačno predugih u kojima je ispričano tako slikovito mnogo, nešto poput autobiografskog filma, a prva takva bila je i pesma “Moj život u jednom ukradenom trenutku”, sećanje na rodnu luku u Dultu u Minesoti, sećanje na Hibing iz koga je bežao najmanje 7 puta, objašnjavajući zašto su ga iz škole i sa nekih časova izbacivali, te kaže: ”zato što sam odbio da gledam jednog zeca kako umire” i “zato što sam u jednom pismenom zadatku upotrebio psovku da bih opisao učitelja engleskog” i “zato što sam se svakodnevno javljao i govorio da ne mogu da dođem”, itd. Lutanje mu je dalo velike životne lekcije, a život mu je nalikovao na pravu frku, te kaže: ”Vozio se teretnjacima iz zezanja i dobijao batine zbog smejanja… dospeo u ćuzu kao osumljičen za oružanu pljačku proveo četiri sat u policiji odgovarajući na pitanja o nečijem ubistvu bio uhapšen zato što izgledam tako kako izgledam… u jednom trenutku odvojio sam vreme i počeo da pevam… i počeo da pišem ali nikad nisam odvojio vreme da otkrijem zašto… ja sam imao svoju gitaru i harmoniku na kojima sam mogao da sviram… i još uvek ne mogu da nađem vremena i da se vratim i shvatim zašto i gde sam počeo da radim to što radim ne mogu da vam kažem o uticajima jer ih ima i previše…”.

Godine 1962 nastaje pesma ”Jednom davno, daleko odavde”, gde kaže: ”Propovedati mir i bratstvo! O, to zaista može skupo da te košta! Jedan čovek je jednom davno to radio a oni su ga razapeli na krst”. U vreme Linkolna stanje je bilo opet ovako: ”Svoje ropske lance oni su vukli po tlu pognute glave i neveselog srca”. U vreme rata: ”oružje je pomahnitalo, čitav svet je lio krv. Ljudska tela plutala su po obalama mutnih okeana”. Neki ljudi ležali su na novcu, a neki su prosili po ulicama, neke su ubili noževima, neke upucali, a neki su slomljeni i srca su im ožalošćena prepukla od stradanja i užasa, posebno srca onih očeva koji su posmatrali kako njihove sinove neko linčuje. I kaže: ”Gladijatori su ubijali jedni druge, bilo je to u vreme starih Rimljana. Ljudi su im klicali krvožedno se kezeći, zaslepljenih očiju i uma...”, ali ironično završavajući jednim od refrena, kao da takvih pojava više na svetu nema: ”Jednom davno, daleko odavde. Takve stvari se, danas, više ne događaju”.

Godine 1963 nastala je pesma “Gospodari rata”, kojima bez zazora otvoreno kaže: ”Samo želim da znate da vas vidim kroz vaše maske. Vi koji nikada ne radite ništa drugo već stvarate da bi uništavali vi se igrate s mojim svetom kao da je on vaša mala igračka vi mi stavljate pušku u ruku i krijete se od mog pogleda… Kao Juda nekad vi lažete i obmanjujete želite da poverujem da se u svetskom ratu može pobediti ali ja vidim šta vam je u očima i vidim šta vam je na umu… Vi napinjete oroze da bi drugi pucali a onda se zavaljujete i posmatrate kada broj poginulih počne da raste… Možete reći da sam mlad… da sam neobrazovan ali postoji jedna stvar koju znam iako sam mlađi od vas čak ni Isus vam ne bi nikada oprostio to što radite… Da li vaš novac toliko vredi hoće li vam on kupiti oproštaj da li mislite da on to može… Želim vam da umrete i da vas smrt brzo stigne a ja ću ići iza vašeg kovčega jednog mutnog popodneva i gledaću dok vas spuštaju na posmrtnu postelju i stajaću vam nad grobom sve dok ne budem siguran da ste zaista mrtvi”.

Godine 1963 nastala je pesam “Nemilosrdna kiša se sprema”, a šta je dragi voljeni sin sve tada video: ”Video sam tek rođenu bebu okruženu razbesnelim vukovima… auto-put od dijamanta  i nikoga na njemu… pocrnelu granu s koje je kapala krv… prostoriju punu muškaraca čiji su čekići krvarili… bele lestvice potpuno prekrivene vodom… deset hiljada govornika slomljenog jezika… puške i oštre mačeve u dečjim rukama…”. Zatm je sin nešto čuo: ”Čuo sam stotinu bubnjara čije su ruke plamtele… deset hiljada šapata koje niko ne sluša… pesmu čoveka koji gladuje… mnogo ljudi kako se smeju… pesmu jednog pesnika koji je umro kraj slivnika… glas klovna koji je jecao u jednoj sporednoj uličici”. A sin voljeni i dragi sreo je tada i ovo: ”Sreo sam jedno dete pokraj mrtvog ponija… jednog belca koji je vodio jednog crnog psa… jednu devojku čije je telo gorelo… jednu devojčicu koja mi je dala dugu… jednog čoveka ranjenog ljubavlju… jednog drugog čoveka ranjenog mržnjom”. I na kraju, evo šta još sin mogao još da uradi, učini, a pre nego počne nemilosrdna kiša: ”Vraćam se nazad… u dubine najdublje crne šume, gde ima mnogo ljudi čije su ruke prazne… gde dom u dolini stoji pokraj memljivog i prljavog zatvora… gde vlada velika glad, gde su duše zaboravljene, gde je crno glavna boja, gde je nula glavni broj, i pričaću o tome… i poslaću odsev svega toga s planine da sve duše mogu to da vide… a pesmu koju ću pevati dobro ću znati mnogo pre nego što je zapevam…”.

Iz 1963 je i pesma “Ne razmišljaj više o tome, sve je u redu”, kada će poput svakog samotnjaka, razočaran, krenuti po ko zna koji put, a opet putem samotnjačkim, oprošten od bivšeg svega, od svih, od svakoga, čak i od one koju je jednom voleo i kazati: ”Mogla si da budeš bolja, ali nije važno samo si nekako protraćila moje dragoceno vreme ali ne razmišljaj više o tome, sve je u redu”.

Iz 1963 je i pesma “Bob Dilanov san”, nakon koga je ražalošćen, te kaže: ”A naš izbor je bio mali i nikada nam nije pala na pamet misao da će se taj put koji smo putovali ikad zatresti i raspući… želim uzalud, da svi ponovo sednemo  u tu sobu, deset hiljada dolara bih ovog trena rado dao kad bi naš život mogao da bude kao tada”.

Posle samo jedne, do dve godine pisanja lirike, pokazao je koliko mu je stil živopisan, i kakve je sve stvari i društvena previranja, satiranja, mogao da sažme i spoji u svojim tekstovima, ne skrivajući ni svoju ambicioznost, ni svoj talenat, ni svoju sposobnost posmatranja, sagledavanja. O njemu kazano je još i ovako: ”Sluašao je bluz, kantri, pop pevače i druge”, i bio “obdaren jedinstvenom memorijom i lakoćom asimilacije”, a bio je i “jedak i podrugljiv, ljutit i veseo, promišljen i krajnje razdragan”, bio je  “duboko zagledan u sebe”, pojedinac koji “više voli da bude slobodan nego apsurdan”, pevajući “moderne protestne pesme”, prerastajući brzo “iz hipser folkija u kulturnu senzaciju”, pozajmljujući melodije i pesme od crnačkih robova (bluza).

Dakle, “…Dilan uspeva da kompleksna pesma zvuči varljivo jednostavno”. On je i pesnik velikog bunta, pesnik protesta, ali i “najotrovniji folk pevač” svoga doba, koje je u znaku očajavanja, razdražljivosti, dosade, naelektrisane i eksplozivne atmosfera, a evo šta on još time radi: ”… Dilan je skinuo rukavice i zadao američkom vojnom establišmentu snažan udarac”, jer “…Dilanovi prizori su višestruko (i ponekad zastrašujuće) evokativni”.

 

(nastaviće se)