USAMLJENI VRABAC PEVA (lirika iz 1965-66)…

 

 

“I mada su pravila na putu utvrđena  jedino što moraš da eskiviraš su ljudske igre i sve je u redu, Mama, snaći ću se ja”…

 

Sve istine su izvrnute, još od prapočetka, ili početka, a kao u pesmi Bob Dilana iz 1965 kojoj je dodelio naziv “Vrata raja”, te ne važno da li oduvek pevamo i govorimo samo o ratu ili stanju mira. Malo treba da bi se sve srušilo, počesto samo jedna jedina reč, a vazda bolno trpimo posledice strahovitih razaranja i  uništavanja, čak i dan danas, i kao da nijedna protestna i pobunjenička pesma još nije uspela, i kao da još zadugo poezija uspeti nikad neće da spreči sve takve strahote, s obzirom koliko se učestalo i u kontinuitetu istorijskom sve ponavljaju. Vlasnički i robovlasnički, brutalni tržišni odnosi prisustni su čak i na sceni, a samo neki osuđenici i dalje čekaju da im prestolje vrate svrgnute kraljeve. A šta Bob Dilan tada pokuašava, kazaće: ”… da uspostavim sklad pesmama usamljeni vrabac peva nema kraljeva unutar vrata raja”. Svako sunce tuđe je, a svaki krevet nije njegov, a ljudi digli ruke od svega, čak i od sudbine svoje klete, ali šta je ono što tek treba da ih učini slobodnim ljudima sposobnim da urade baš sve što požele, ali samo ne da umru. I na kraju Bob Dilan kaže: ”Ponekad mislim da ne postoje druge reči osim ovih da bi se rekla istina a istine nema izvan vrata raja”.

Godine 1965 nastala je pesma “Savršeno razjašnjavanje svega toga”, a zpravo reč je o tekstu koji je osvanuo na koricama jednog od Dilanovih bezbroj albuma. U toj svojoj vrsti ličnog antiratnog i protestnog manifesta kazao je: ”… ti si taj koji izaziva sve te pobune u vijetnamu. istog trena se okreće gomili ljudi i kaže da će me ako bude izabran javno pogubiti u električnoj stolici sledećeg četvrtog jula… svoje pesme sam napisao imajući na umu timpan… odustao sam od pravljenja bilo kakvih težnji ka savršenstvu… zašto alen ginzberg nije izabran da čita poeziji na inauguraciji mi je potpuno nejasno… nikad ne pijem mleko. radije bih oblikovao držače za usnu harmoniku nego što bih raspravljao o antropologiji asketa / engleskoj književnosti. ili istroiji ujedinjenih nacija. Prihvatam haos. nisam siguran da li on prihvata mene. znam da ima ljudi koji strahuju od bombe. ali ima i nekih drugih koji strahuju da ih neko vidi kako nose časopis o modernom filmu. iskustvo nas uči da tišina zastrašuje ljude najviše od svega… uveren sam da sve duše moraju da imaju posla s nekim superiornijim bićem… uspeh ne znače apsolutno ništa… ne bih voleo da budem bah. mocart. tolstoj. džo hil. gertruda stajn ili džejsm din / oni su svi mrtvi.Velike knjige su već napisane.Velike izreke su već izrečene / ja ću sada da vam nacrtam ono što se ponekad događa. mada ni sam ne razumem baš najbolje ša se zapravo događa. ono što znam jeste da ćemo svi jednog dana umreti i da ničija smrt nije nikad zaustavila svet. moje pesme su napisane u ritmu nepoetične distorzije / dele ih probušene uši. lažne trepavice / oduzimaju ih ljudi koji konstantno muče jedni druge… pesma je gola soba… neki ljudi kažu da sam pesnik…”.

Godine 1965 Bob Dilan peva o njoj koja je njegova, a kaže u pesmi “Ona je moja”, ovako: ”Ona ima sve što joj treba, ona je umetnik, ona se ne osvrće za sobom. Ona je u stanju da noći oduzme tamu i da dan ofarba u crno… Ona se nikad ne spotiče, ona ne može da propadne. Ona nije ničije dete niko i ništa joj ne može nauditi”.

Godine 1965 nastaje pesma “Podzemni bluz žudnje za kućom”, a stojeći negde na trotoaru počeo je da razmišlja “o vlastima”, svestan da se telefoni prisluškuju još od tada, od 1965, pa sve do one najčuvenije afere iz 1972-74 “Watergate”, pa i sve do danas kada je nikad lakše nabaviti opremu za prisluškivanje, i to tako sofisticiranu zna se. I zato Dilan svima nama još od 1965 do danas ovako lepo kaže: ”Neka ti nos bude čist čuvaj se civilne odeće ne treba ti vremenski prognostičar da bi znao odakle vetar duva… Idi u armiju. Ako ne uspeš, pazi se klinac na tebe će udariti korisnici, prevaranti večni gubitnici koji se muvaju po bioskopima devojka pored vrtloga traga za novom budalom ne sledi vođe obrati pažnju na satove za parkiranje…”.

I sada je Dilan već preobraženi novi mesija i spasitelj sveta, prorok sa eletkričnom gitarom u ruci, koji svetu ponudi “devastirajuću kritiku američkog san”, te postade otac svih budućih repera. Godine 1965 nastaje pesma “115 san Boba Dilana” i kojoj kaže: ”Zapevali smo onu pesmu kao što to rade svi mornari kada su daleko na moru… Nisam nameravao uopšte da budem previše znatiželjan… Zakucao sam na vrata jedne kuće s istaknutom američkom zastavom rekao sam: ”Možete li da mi pomognete tamo dole niz ulicu su mi neki prijatelji” Taj čovek mi je rekao: ”Gubi se odavde otkidaću ti ud po ud” Ja sam rekao: ”Znate, odbili su i Isusa” On je rekao: ”Ti nisi On gubi se odavde pre nego što ti polomim sve kosti Ja nisam tvoj tata” Rešio sam da ga prijavim policiji i otišao da potražim pandura… Pitali su me kako se zovem A ja sam rekao: ”Kapetn Kid” Oni su mi poverovali ali su želeli da znaju čime se tačno bavim, a ja sam im rekao da radim u službi pape od Erukea Odmah su me pustili na miru bili su krajnje paranoični…”.

Godine 1965-66 nastaje pesma “Sve je u redu, Mama (to ja samo krvarim)”, a sve počinje podnevom koje sputava pomrčina i kaže: ”Oštre pretnje pune su bleferskog prezira samoubilačke napomene čupaju se iz piska lažnog zlata šuplji rog svira prateće reči dokazuje da upozorava da on nije obuzet rađanjem već umiranjem. Sluga iskušenja izleće na vrata krećeš za njim, upadaš u rat slušaš vodopade tuge kako grme zaječao bih ali za razliku od ranije otkrivaš da bi bio samo još jedno ljudsko biće koje plače… Dok neki nagoveštavaju pobedu, a neki propast lični razlozi uzvišeni ili beznačajni mogu se videti u očima onih koji uzvikuju da bi naterali sve one koje treba poubijati da puze dok drugi kažu ne mrzi ništa drugo izuzev mržnje. Reči razočaranja laju poput puščanih zrna dok ljudski bogovi teže ka svom cilju napravili su sve od pušaka-igračaka koje svetlucaju do Isusa boje mesa koji sijaju u mraku… Dok propovednici propovedaju o nesrećnim sudbinama učitelji poučavaju da znanje čeka da ono može dovesti do tanjira od sto dolara dobrota se krije iza svojih kapija… Reklamni panoi koji te obmanjuju da si ti taj koji može da uradi ono što još niko dosad nije uradio da možeš da dođeš do onoga do čega još niko nije došao u međuvremenu život se nastavlja svuda oko tebe… Duboko u tebi budi se pitanje a ipak znaš da nema zadovoljavajućeg odgovora koji će te ubediti da ne odustaneš da ti uvek bude na umu i da ne zaboraviš da ne pripadaš ni njemu ni njoj ni njima niti bilo čemu. Iako gospodari stvaraju pravila i za mudre ljude i za budale ja nemam, Mama, za šta da živim. Jer oni koji moraju da se pokoravaju vlastima koje nimalo ne poštuju koji preziru svoj posao, svoju sudbinu sa zavišću govore o onima koji su slobodni koji gaje cveće da postane ništa drugo do još jedna investicija… ja ne želim da nanesem bilo kakvo zlo ni da krivim bilo koga ko živi  u grobnici i to je u redu, Mama, ako već ne mogu da ga zadovoljim… Dok novac ne govori, on izgovara bljuvotine, ali koga je za to još briga propaganda, sve je lažno… Život ponekad mora postati samotan… Kažem okej, dosta mi je svega ovog šta još imate da mi pokažete?...”.

Šta je te 1965 još zadesilo Boba Dilana: ”… strejt folk publika je odmah prezerla i ispljuvala Dilana i optužila ga da se prodao (po drugi put!)… Dilanovi tekstovi su poprimili daleko nadrealističniji ton… dao (je) potpuno slobodu svojoj plodnoj imaginaciji…”, itd.

Godine 1965 nastala je još jedna pesam “Poput  kamena koji se kotrlja”, pesma koja će biti proglašena za najbolju pesmu u istoriji roka stvoren ikada. Naslov se dovodi u vezu sa jednom engleskom poslovicom koja glasi: ”Na kamenu koji se kotrlja ne hvata se mahovina”, a može se sve dvojako protumačiti, ili ”…ljudi plaćaju cenu za svoje neprekidno kretanje time što nemaju korene ni na jednom određenom mestu”, ili “ljudi koji su večno u pokretu na taj način izbegavaju nagomilavanje odgovornosti, obaveza, i briga”. U ovoj pesmi Bob Dilan kaže: ”Sad više ne gocoriš toliko glasno… ne deluješ toliko drčno kad se grebeš za klopu… Kako je to kad nemaš svoj dom poput potpunog stranca poput kamena koji se kotrlja?... Kako je to kad si prepušten samom sebi kada nijedan put ne vodi kući… Nikada se nisi ni osvrnula da pogledaš nezadovoljstvo na licu žonglera i klovnova kada su ti oni dolazili na noge i pokazivali svoje veštine nikada nisi shvatila da ti to ne valja nije trebalo da dopuštaš drugima da se provode umesto tebe… Kada nemaš ništa, nemaš ništa ni da izgubiš ti si sada nevidljiva, nemaš više šta da kriješ…”.

Godine 1965 nastaje “Balada o beznačajnom čoveku” u kojoj kaže: ”Vi imate mnogo poznanstava među drvosečama koji vam pribavljaju informacije kada vam neko oduzme maštu ali vam niko ne ukazuje ni najmanje poštovanja u svakom slučaju, oni već očekuju od vas samo da napišete ček na ime neke dobrotvorne organizacije na osnovu koga se umanjuje porez Družite se s profesorima i njima se svima sviđa kako izgledate sa slavnim advokatima ste raspravljali o leproznima i prevarantima pročitali ste sve Ficdžeraldove knjige to je opšte poznata stvar... Trebalo bi da postoji neki zakon koji bi zabranjivao vaš dolazak ovamo trebalo bi vas naterati da nosite slušalice Jer ovde se nešto događa ali vi ne znate šta zar ne, g. Džons?”.

Godine 1965 nastaje pesma “Ulica očaja”, a slikajući taj gradski cirkus kaže: ”A pripadnici jedinice za borbu protiv nereda su uznemireni oni bi negde da odu… jedino što se još čuje nakon što su otišla ambulantna kola je Pepeljuga koja čisti Ulicu očaja… dobri Samarićanin, on se oblači on se sprema za predstavu on će večeras da učestvuje u kranevalu u Ulici očaja… Ajnštajn, prerušen u Robin Huda sa svojim uspomenama u kovčegu prošao je ovim putem pre jedan sat sa svojim prijateljem, ljubomornim monahom delovao je toliko savršeno zastrašujuće dok se grebao za cigaretu a zatim je otišao njuškajući odvodne cevi i recitujući abecedu sada vam ne bi palo na pamet ni da ga pogledate ali on je jednom davno bio čuven po tome što je svirao električnu vilionu u Ulici očaja… u ponoć svi agenti i tim supermena izlaze zajedno i kupe sa sobom svakog onog ko zna više od njih onda ih odvode u fabriku gde im se mašina za izazivanje srčanog udara pričvršćuje kaišem preko ramena… niko ne mora previše da razmišlja o Ulici očaja…U ovom trenutku ne mogu da čitam baš najbolje nemoj da mi više šalješ pisma nemoj, sem ukoliko ih ne šalješ iz Ulice očaja”.

Godine 1965 nastaje pesma “Baš kao bluz Tome Palčića”, nastao za sve one koji se jednom osete izgubljenim u kišnom danu, kada u njima nestane svakog dostojanstva oko praznika Uksrsa, kada više ne bude bilo moguće odglumiti otmenost svoju, kao nakaza, kazaće: ”Nemam snage da ustanem i da se još jednom roknem a moj najbolji prijatelj, moj doktor neće ni da mi kaže šta mi je… svi predstavnici vlasti samo se šepure unaokolo i hvališu kako su ucenom naterali stražara u senatu da ode sa svog položaja…Vratiću se nazad u Njujork zaista mislim da mi je svega dosta”.

Godine 1965 pesma “Neosporno 4 ulica” u kojoj kaže jednom licemeru: ”Baš si drzak što kažeš da si mi prijatelj kad sam bio u daunu samo si stajao i kezio se Baš si drzak što kažeš da si voljan da pomogneš a ustvari samo želiš da budeš na strani onog koji dobija Kažeš kako sam te ja izneverio… Ako si već tako povređen zašto onda ne pokazuješ Kažeš kako si izgubio veru ali se tu uopšte ne radi o tome ti je nikad nisi ni imao… Znam iz kog razloga mi govoriš iza leđa ja sam nekad bio u ekipi s kojom se ti sada družiš Zar misliš da sam tolika budala da budem u kontaktu s nekim ko pokušava da prikrije ono što pre svega ne zna Kad me vidiš na ulici uvek glumiš iznenađenje… Kad već znaš isto tako dobro kao i ja da bi više voleo da me vidiš paralizovanog zašto se već jedanput ne izjasniš i to javno ne uzvikneš…Voleo bih kad bi ti samo jedanput mogao da se nađeš u mojoj koži i kada bih ja na taj jedan trenutak mogao da budem ti… jer bi onda znao kakvo je sranje videti te”.

Godine 1965 nastje pesma “Sada je sve gotovo, tužna devojko” kojoj kaže: ”Sada moraš da odeš, uzmi sve što ti treba, što misliš da će trajati. A sve što želiš da zadržiš, zgrabi što pre… Auto-put je za kockare, bolje se osloni na svoj razum. Iskoristi ono što si naučila na osnovu koincidencije… sada je sve gotovo, tužna devojko… Ostavi mostove preko kojih si prešla za sobom, nešto te zove. Zaboravi mrtve koje si ostavila, oni te neće pratiti. Skitnica koji ti lupa na vrata ima na sebi odeću koju si nekad ti nosila. Zapali još jednu šibicu, kreni ispočetka…”.

Godine 1966 nastaje pesma ”Žene broj.12 i br. 35 za kišoviti dan”, gde kaže kada će ga sve i zbog čega jednom kamenovati: ”E pa, kamenovaće te baš onda kad se trudiš da budeš dobar… kad pokušavaš da odeš kući… kad hodaš ulicom… kada pokušavaš da sačuvaš svoje mesto… kada ideš po podu… kada ideš ka vratima… kada doručkuješ… kada si mlad i sposoban… kada pokušavaš da zaradiš za život… kada voziš auto… kada sviraš gitaru… kada hodaš potpuno sam… kada ideš kući… kada te spuste u grob…”.

Godine 1966 nastaje pesma “Džoanine vizije”, koja jedne noći kao da gubi svu svoju prisebnost, a on je bespomoćan, dok sa radija dopire zvuk kantri muzike, te kaže: ”I nema ničega, zaista ničeg što bi te spuštalo… Mali izgubljeni dečko, on uzima sebe jako ozbiljno on se hvali svojom patnjom, on voli život opasnosti a pri  pomenu njenog imena on priča o oproštajnom poljupcu koji mi je ona poslala… toliko je teško izdržati sve ovo a te Džoanine vizije držale su me čak i nakon što je svanulo… Dokoličar sada zakoračuje na ulicu on ispisuje vraćeno je sve što se dugovalo na zadnjem delu kamiona s ribom koji se utovaruje dok moja svest eksplodira harmonike sviraju originalne ključeve i kišu a te Džoanine vizije su sada sve što je još preostalo”.

Godine 1966 nastaje pesma ”Jedno od nas moraće da shvati (pre ili kasnije)”, priznajući da je ipak bio grub, ali bez zadnje namere da oražalosti onu kojoj je pokušavo da se jednom približi, kojoj je čak poverovao, te kaže: ”Nisam mogao da vidim kuda idemo ali ti si rekla da ti to znaš i ja sam ti verovao na reč a  onda si mi kasnije rekla, kad sam ti se izvinio da si se samo zezala, da ne potičeš stvarno s te farme a ja sam ti rekao, dok si mi kopala oči da ti nikad ne bih učinio ništa nažao…”.

Godine 1966 nastaje pesma “Ponovo zaglavljen u Mobilu tugujući za Memfisom”. Nije mogao tako sputan nigde da pobegne, te u toj zaglavljenosti sada nazire svoj neumitni kraj. I ne može da pošalje poruku niikome, jer su ukrali svako njegovo poštansko sanduče , a onda ga dobro zaključali. Mona mu je, pak, kazala da svi železnički radnici umesto vina piju krv tuđu. I kaže: ”Zatim je taj senator došao ovamo dole pokazujući svima svoj pištolj, deleći besplatne karte za venčanje svoga sina. A mene, mene su skoro ćorkirali i zar ne bi bilo prava sreća da me uhvate bez karte i pronađu pod nekim kamionom… A taj idiot mi je dao dva leka… Jedan je bio teksaški lek, a drugi železnički džin. I kao prava budala ja sam ih pomešao i to mi je blokiralo mozak, i sada su ljudi sve grublji a ja nemam osećaj za vreme… Danas se delije foliraju u Grand ulici gde ka vrhu giljaju neonski ludaci. Svi se oni tamo savršeno uklapaju, sve to kao da ima sjajan tajming. A ja toliko strpljivo sedim ovde čekajući da saznam koliko moram da platim da bih izbegao da po drugi put prođem kroz sve ovo…”.

Godine 1966 nastaje pesma ”Šešir u obliku kutije za pilule od leopardove kože”. Njegva Bejbi nabacila je jednom takav šešir, a on je upita: ”Kako se osećaš s takvim nečin na glavi…”.

Godine 1966 nastala je pesma ”Baš kao svaka žena”, i dok je stajao na kiši seti se i nje koja se ponašala upravo kao i svaka druga žena baš u svemu, osim u raskidu, koji je tipičan samo za naivne nezrele klinke, te kaže: ”Kraljica Meri, ona mi je prijateljica… Niko ne mora da nagađa da Bejbi neće moći da bude srećna sve dotle dok ne uvidi da je nalik svima ostalima sa svojom frkom, svoji amfetaminima i svojim biserima… A tvoja stara kletva boli ali ono što je još gore od toga jeste ovaj bol u meni ne mogu da ostanem ovde… ne mogu da se uklopim… vreme da se raziđemo… nemoj da odaš tajnu da si me znala… ti se foliraš baš kao svaka žena, da, tako je a onda patiš baš kao svaka žena ali raskidaš baš kao neka klinka”.

Dana 29 jula 1966, Dilan je pao sa motora, i vratio se na scenu tek nakon 8 godina pauze.

 

(nastaviće se)