.jpg)
“Svakome
ono što mu pripada, sve je nepoznanica, ako psi slobodno trče”…
Godine 1967 nastala je pesma “Ovaj točak se zapalio”,
u kojoj kaže, nakon svoje nesreće od jula 1966: ”… Zato ću ja sad da raspakujem
sve moje stvari i sešću pre nego što bude prekasno. Niko živ ti neće doći s još
jednom ovakvom pričom… Ovaj točak se zaplio kotrljajaući se niz put. Najbolje
obavesti moje najbliže, ovaj točak će eksplodirati!...”.
Godine 1968 nastala je pesma “Čitavom dužinom stražarske
kule” u kojoj kaže: ”… Previše je konfuzije, niko da mi uzvrati dobrim. Poslovni
ljudi piju moje vino, orači oru moju zemlju, niko od vsih njih ne zna pravu
vrednost bilo čega… Ima ih mnogo ovde među nama koji osećaju da je život samo
šala… Zato nemojmo govoriti neiskreno, već je prilično kasno…”.
Pisao je je Bob Dilan pesme i 1969, zatim i 1970, a
upravo te 1970 nastala je pesma “Ako psi slobodno trče”, u kojoj se zapita: ”Ako
psi slobodno trče, zašto ne bismo i mi jurnuli niz tu strum padinu? Uši mi
ispunjava simfonija koju izvode dve mazge, vozovi, kiša. Najbolje uvek tek treba
da dođe, objašnjavaju mi. Samo radi svoju stvar, i bićeš kralj, ako psi slobodno
trče… Um mi plete simfoniju i tapiseriju do rima… Prava ljubav može učiniti da
vlat trave spoji uspravno i ponosno. U skladu s kosmičkim okeanom, pravoj
ljjubavi ne treba društvo, ona može isceliti dušu, učiniti je celovitom…”.
Godine 1970 nastaje epsama “Novo jutro” u koje će
poverovati da je to konačno onaj dugo čekani dan u kome snovi postaju ostvarljivi,
te kaže: ”…Tolikosam srećan što sam živ pod ovim plavim nebom ovog novog
jutra…”.
Godine 1971 nastaje pesma “Gledam reku kako teče” u
kojoj kaže pitajći se možda zabrinuto: ”Šta je to sa mnom, nemam mnogo toga da
kažem… Da imam krila i da mogu da letim, znam kuda bih otišao… Ljudi se ne
slažu skoro ni oko čega, da, i to te tera da zastaneš i upitaš se zašto… Još koliko juče video sam nekoga na
ulici ko je bio duboko potresen…”.
Godine 1971 u pesmi “Kada budem naslikao svoje
remek-delo”, kazaće kako je preživeo sve gladijatorske borbe unutar ovog sveta
koji je ništa drugo do rimski krvoločni Koloseum ili džungla samo: ”… Da, bilo
je to baš dugo, naporno pentranje. Točkovi voza zakotrljali su se kroz pozadinu
mog sećanja, kad sam otrčao na vrh tog brda za jatom divljih gusaka. Jednoga
dana, sve će biti pesma kada budem naslikao svoje remek-delo.Voziti se po svetu
u prljavom otvorenom vagonu. O, samo da se vratim uzemlju koka-kole!...”.
Godine 1972 napisao je pesmu pod naziovm “Poslednje
misli o Vudiju Gatriju”, u kojoj o svom najvećem idolu, kaže: ”Kad postaneš sluđen
i kad otupiš kad pomisliš da si isuviš star, isuviše mlad, isuviše pametan ili
isuviše glup kad počneš da zaostaješ i da gubiš korak u sporom puzanju ili burnoj
životnoj trci… I u kotlu tvoje lokomotive nedostaje nova varnica da bi planula
vatra… I duša te boli kao što boli ribu kad je prže… Da li sam previše smeten, da
li sam nepodnošljivo smeten… Kome pomažem, šta menjam šta dajem šta uzimam… Treba
ti nešto što će ti otvoriti neka nova vrata…Treba ti nešto što će ti otvoriti
oči… nešto posebno da ti pruži nadu…To jednostavno nećeš naći na kuponima… toga
nema u glasinama koje ti ljudi prenose i toga nema u losionu protiv bubuljica
koji ti ljudi prodaju… kao ni u dekolteu ijedne filmske zvezde… I to ne možeš
naći u netalentovanim budalama koje umišljeno jurcaju naokolo i stvaraju pravila
za one koji imaju talenta i toga nema u onima koji uopšte nemaju talenta ali misle
da ga imaju i misle da mogu da te prevare onima koji koriste gužvu jer znaju da
je to u modi… to nije tvoja igra, to čak nije ni tvoja trka ne možeš da čuješ
svoje ime, ne možeš da vidiš svoje lice moraš da tragaš na nekom drugom mestu… A
Vudija Gatrija ćeš naći u bruklinskoj državnoj bolnici…”.
Godine 1973 kao u pesmi “Kucam na nebeska vrata” i neko
on pokuca, te reče svojoj Mami: ”… skini mi ovu značku ja više ne mogu da je
nosim isuviše je mračno, isuviše mračno da bih bilo šta video… obriši mi krv s
lica sit sam rata obuzima me taj stari mračni osećaj i ne krijem ga… zakopaj mi
pištolje ja više ne mogu da pucam iz njih taj stari crni oblak se spušta…”.
Godine 1974 nastaje pesma “Upetljani u tugu”, gde govori
kako je skupo platio to što je dospeo jednom na Istočnu obalu i kaže: ”… Prošlost
me je pratila u stopu, bio sam s mnogo žena, ali nikada nisam prestajao da
mislim na nju, i sve više se upetljavao u tugu… Svi ti ljudi koje sam znao mi
sada deluju nestvarno… Ne znam šta to oni rade sa svojim životom. Ali ja, ja
sam još uvek na putu krećući se ka sledećoj rupi…”.
Godine 1974 nastala je pesma “Jednostavan preokret sudbine”,
a kada se probudio u praznoj sobi, sam, a onda najšire moguće otvorio prozore
svoje praznine, kao krila, te napisao stihove: ”Ljudi mi kažu da je greh znati i
osećati previše. Još uvek verujem da je ona bila moja bliznakinja, ali sam
izgubio taj prsten. Ona se rodila, u proleće, a ja sam se rodio prekasno za to
je kriv jednostavni preokret sudbine”.
Godine 1975 nastala je pesma “Uragan”, ali uz Bob
Dilana autor pesme je i potpisani Žak Levi. Uragan je dakle crni čovek optužen
od strane belih vlasti za zločin koji nije počinio, te je dospeo zatvora, a mogao
je da bude bokserski šampion da nije bilo svega toga. Uragan beše crnac, kome
su prikačili trostruko ubistvo, a u zatvoru su od njega pokušavali da naprave samo
miša. A obično nečiji život zavisi “od odluke jedne budale”. Sve igre su
nameštene. A stih kaže: ”Nisam mogao a da se ne stidim što živim u zemlji gde
je pravda priča za malu decu”. Ljaga sa nečijeg imena ne može da skine olako,
kao što ne mogu da se nadoknade sve one izgubljene godine ili oduzeto vreme, a
vreme koje su nekome kao Uraganu jednom oteli zatvorivši ga u zatvorsku ćeliju.
Godine 1979 nastala je pesma “Nekog moraš da
služiš”, u kojoj se vidi da su svi nečije sluge, nečiji robovi, poslušnici, počev
od ambasadora, pa do kockara, te preko svetskih šampiona ili pripadnika visokog
krem društva. I kaže svima njima: ”Ali nekoga ćeš morati da služiš, budi siguran
nekoga ćeš morati da služiš, a to može biti đavo ili to može biti Bog ali
nekoga ćeš morati da služiš”. Sluge su itekako i državni policajci, čak i buntovnici,
čak sluge su nečije i direktori, al i siromašni, sluge su i svi slepi, svi
hromi, svi propovednici, svi gradski većnici koji primaju mito, svi frizeri,
svi, itd.
Godine 1981 nastaje pesma “Nevolja”, u kojoj kaže da
nevolje ima baš svuda, i u gradu, ali i u selu, a kad se upadne u nevolju ništa
ne pomaže, čak ni zečje i druge amajlije. Nevolja ima i u vazduhu, kao i u vodi,
na svim krajevima sveta, te kaže: ”Revolucija nije nikakvo rešenje za nevolju… Suša
i glad, pakovanje duše, proganjanje, egzekucije, vlade van kotrole. Možeš da
vidiš natpise na zidu koji prizivaju nevolju…”.
Godine 1981 peva o Leni Brusu kome posvećuje svoju istoimenu
pesmu (“Leni Brus”), govoreći kako i dalje živi duh tog mrtvog čoveka, koji je dobro
znao šta govori, a govorio je samo istinu, te kaže: ”Leni Brus je mrtav ali on
nije izvršio nijedan zločin. On je samo bio dovoljno pronicljiv da strgne
poklopac pre vremena… Rekli su da je lud zato što se nije držao pravila igre.
On je jednostavno pokazao pametnjakovićima svog vremena da nisu ništa drugo do
budale… On je bio bitku na ratištu na kome svaka pobeda boli. Leni Brus je bio sjajan,
on ti je bio brat koga nikada nisi imao”.
Godine 1981 nastala je pesma “Vlasništvo Isusa” u
kojoj se kaže: ”… Prezri ga do dna duše ti imaš nešto bolje ti imaš srce od
kamena… Jer njega više nije moguće iskorišćavati uz pomoć sujeverja jer njega
ne možeš podmititi ni kupiti stvarima koje ti obožavaš…”.
Godine 1983 nastala je pesma “Čovek mira”, gde kaže:
”… Znaš ponekad satana dolazi kao čovek mira… Dobre namere mogu biti zle, obe
ruke mogu dati mito… Nanjušio sam da se nešto kuva, osećam da će se održati
gozba… E pa, vuk će zavijati noćas, zmijski car će gmizati, drveće koje je
stajalo uspravno hiljadu godina iznenada će se srušiti…”.
Godine 1983 nastaje pesma “Lakrdijaš” u kojoj kaže: ”…
Sloboda je za tebe tu iza ćoška, ali kada je istina toliko daleko, koja je
vajda od nje? Lakrdijašu, zaigraj uz pesmu slavuja, ptico poleti visoko spram mesečine…
Budale srljaju tamo gde anđeli strahuju da kroče, budućnost i jednih i drugih
puna je užasa, ali ti to ne pokazuješ… Treća i Peta knjiga Mojsijeva, zakon džungle
i mora jedini su ti učitelji… Čovek s puškom progoni bolesne i bogalje,
propovednik radi to isto, a ko će pre stići još se ne zna. Pendreci i vodeni topovi,
suzavac, katanci, Molotovljevi kokteli i kamenice iza svake zavese. Lažljive sudije
skončavaju u mrežama koje sami pletu, samo je pitanje trenutka kada će
zavladati mrak… Mračan je ovaj svet, nebesa su varljivo siva…”.
Godine 1983 nastaje pesma “Sumrak radničkih sindikata”.
Svaki Amerikanac tada nosi cipele koje su proizveden u Singapuru, kupuje baterijske
lampe napravljene na Tajvanu, prostire čaršave koji su iz Malezije, kopča kopče
na kaišu napravljene u Amazoniji, nosi košulje sa Filipina, vozi ševrolet koji
je sastavljen u Argentini. I svi ti ti ljudi tamo rade za malo centi u šaci, a
sve nosi pečat i žig “Made in U.S.A”, a ako nije još poznato “kapitalizam je
iznad zakona”. Vreme velike pohlepe, nose se biseri iz Japana i svilene haljine
iz Hongkonga. Velika je nazaposlenost čak i onde, jer ništa se ne proizvodi od svega
ovoga tamo u Americi, te kaže: ”… Radnički sindikati su veliki biznis,
pijatelju, a sad nestaju ko dinosaurusi. Nekada su uzgajali hranu u Kanzasu. Sada
žele da je uzgajaju na Mesecu i da je jedu živu.Već mogu da vidim taj dan kad
će čak i obična kućna bašta biti protiv zakona… Demokratija ne vlada svetom, bolje
bi ti bilo da to utuviš u glavu. Ovim svetom vlada nasilje ali mislim da je to
bolje ne reći. Od Brodveja do Mlečnog puta pruža se zaista veliki prostor. A
čovek će već uraditi ono što mora kad mu je stomak prazan…”.
Godine 1983 pesma “Slepi Vili Maktel” koji je pevao
bluz kao niko drugi u Delti, a pevao je o plantažama, o fijukanju bičeva po
crnačkim ropskim leđima, o brodovima koji dovoze crnačko roblje, itd.
Godine 1985 pesma ”Veruj sebi”, gde kaže: ”…Veruj
sebi kad radiš stvari koje ti najbolje znaš… da ćeš uraditi ono što je ispravno
i da te neće naknadno kritikovati. Ne verujm mi da ću ti ja pokazati šta je lepota
kad se lepota može pretvoriti samo u rđu. Ako ti treba neko kome možeš da
veruješ, veruj sebi… da bi spoznao put koji će se na kraju pokazati pravim… da
bi pronašao put na kome ne postaoji ako i kada. Ne veruj mi da ću ti ja
pokazati šta je istina kad je istina možda samo pepeo i prašina… Znaš, svoj si čovek,
oduvek si to bio, u zemlji vukova i lopova,
ne polaži nadu u zle ljude i nemoj biti rob onoga u šta neko drugi veruje. Veruj
sebi i nećeš biti razočaran kad te tašti ljudi iznevere… I ne traži odgovore tamo
gde se oni ne mogu naći…”.
Godine 1986 nastala je pesma “Devojka iz
Braunsvila”, koja mu je jednom ovako rekla: ”Čak su i ovdašnji buvljaci postali mesta prevara”. A
on je ubrzo još saznao: “… čudno je to kako stvari nikad ne ispadnu onako kako si ih planirao… kako među ljudima
koji pate zajedno postoje snažnije veze… Ne kajem se ni zbog čega, mogu da
govore o meni koliko gdo hoće kad mene ne bude…”.
Godine 1989 nastaje pesma “Politički svet” u kojoj
kaže da svi živimo u svetu politike, a dakle ”u političkom svetu”, u svetu gde ljubavi
nema više mesta, u vremenu u kome se čine samo zločini, a Bob Dilan dobro zna
da “zločin nema obraza”. I kaže: ”Mudrost se baca u zatvor ona trune u ćeliji…
milosrđe hoda po dasci koja vodi u smrt život je u ogeldalima, smrt nestaje uz
stepnice pred najbližom bankom… Kuće su uklete, deca su nepoželjna sutrašnji dan
može biti poslednji… sve je špil napakovanih karata… nikada ne znaš zašto si
ovde… Možeš da otputuješ gde god hoćeš i da se tamo obesiš konopca uvek ima na
pretek… Čim se probudiš, dresiraju te da kreneš putem koji je naizgled
jednostavno rešenje za sve… Ufuraj se u šemu i uzvikni božje ime ali šta to
vredi kad nikad nisi siguran kako ono glasi”.
Godine 1989 u pesmi pod nazivom “Sve je puklo” kaže:
”… Ljudi spavaju u slomljenim krevetima nema nikakve koristi od foliranja nema
nikakve koristi od okretanja toga na
šalu sve je puklo… Ulice su pune slomljenih srca prekršene reči koje nikada
nije trebalo izgovoriti, sve je puklo… Udahni duboko, imaš osećaj kao da se gušiš,
sve je puklo… Ljudi krive prekršajna pravila lovački pas zavija, žaba bukačica
krekeće sve je puklo”.
Godine 1989 pesma “Najveći deo vremena” u kojoj kaže da je u stanju sve da
podnese, sve da izdrži, sebe da svemu prilagodi, da sačuva svoj mir, da se kosi
sa svim situacijama, sa svim posledicama, da opstane, da izdrži, preživi, te govori
da je jak, sposoban da se nakljuka iluzijama dok ne počne da ih povraća, i nije
preplašen od zbunjenosti nikada, a sposoban da na svet gleda vedrije, sa osmehom,
iako je samo poluzadovoljan svetom, i nije od onih koji sami sebe zavaravaju,
ne stidi se svojih najdubljih osećanja, jer neće se pretvarati, ali neće ni
praviti kompromise.
Godine 1997 pokušao je kao u istoimenoj pesmi da
stigne u raj (“Pokušavam da stignem u raj”), a pre nego mu ispred nosa neko
zatvori i zalupi vrata, te kaže: ”… Video sam samo ono što su oni hteli da vidim
slomio si srce koje te je volelo sad možeš da zapečatiš knjigu i prestaneš da
pišeš hodam kroz tu samotnu dolinu… Zatvoriću oči i upitati se da li je baš sve
šuplje kao što izgleda neki vozovi više ne prevoze kockare ni ponoćne lutalice
kao nekad…”.
Godine 1997 nastaje pesma “Vezan u hladne lance”, a
pesma u kojoj je magla do visine njegovog struka, a sve ostalo propalo jeste, čak
i ljubav, svuda tuga, u kosmosu koji je pohotan i proždrljiv, a prevario se
verujući da su mu neki ljudi jednom bili prijatelji, a nasukao se na blatnjavu
podlogu i put prepun stena, gledajući kako mu iznad glave prete krvavi oblaci.
I kako ga čikakši vetrovi cepkaju u sitne komadiće i drobe, usitnjavaju, te kaže:
”Neke stvari traju duže nego što misliš da će one trajati postoje neke stvari
koje nikada ne možeš da ubiješ…”.
Godine 1997 nastaje pesma “Još nije mrak”, gde mu je
duša nalik hladnom čeliku, i mnogo nezaceljenih ožiljaka, i kaže: ”… Nema više
čak ni dovoljno mesta gde da se živi još nije mrak, ali tu je negde… Iza svega
što je lepo krije se bol… Ponekad mi se moj teret čini težim nego što mogu da
izdržim… Rodio sam se ovde i umreću ovde protiv svoje volje zanm da izgleda kao
da se krećem, ali ja mirno stojim svaki nerv u telu mi je teoliko dokon i
ukočen ne mogu čak ni da se setim od čega sam to pobegao i našao se ovde ne čujem
čak ni prigušeni zvuk molitve…”.
Godine 1999 nastala je pesma “Stvari su se promenile”,
u kojoj kaže: ”Zabrinut čovek s brigama na umu nema nikoga ispred mene i ničega
iza… Stojim na vešalima s omčom oko glave očekujem da svakog trenutka sam pakao
zine Ljudi su ludi, a vremena čudna čvrsto su me opkolili, van domašaja sam nekada mi je bilo stalo, ali stvari su se
promenile Ovo mesto mi uopšte ne prija u pogrešnom sam gradu, trebalo bi da sam
u Holivudu… Nema prečica, preobući ću se u žensko samo budala još može da
pomisli da ovde treba nešto da dokaže… Ako je “Biblija” u pravu, ovaj svet će
eksplodirati… Neke stvari su toliko vrele da ne možeš da ih uhvatiš rukom Ljudski
um može da izdrži onoliko koliko može da izdrži Ruka gubitnika ne donosi
pobedu… Osetljiv sam, samo to ne pokazujem nekoga možeš da povrediš a da toga
uopšte ne budeš svestan… Sva istina u ovom svetu svodi se na jednu veliku laž
volim ženu koja mi se uopšte ne sviđa… Ne žudim toliko za tim da pogrešim…”.
Godine 2001 nastala je pesma “Misisipi” u kojoj
kaže: ”… Dani su ti odbrojani…Vreme se gomila, mi se borimo i opstajemo svi smo
zatvoreni, nema gde da se pobegne grad je džungla, još igara koje treba igrati…
U nevolji sam otkako sam spustio kofer… Pogrešio sam samo u jednoj stvari
otišao sam u Misisipi dan više nego što je trebalo… Toliko je stvari koje
nikada nećemo razjasniti… Neki ljudi će ti pružiti ruku, a neki neće… Ali srce
mi nije umorno, ono je mirno i slobodno ne osećam ništa drugo do ljubav prema
svima onima koji su plovili sa mnom… Svi
moraju da se ka nečemu kreću… Stvari bi trebalo upravo sada da postanu interesantne…
ta praznina je beskrajna, hladna kao glina…”.
Godine 2001 nastaje pesma “Visoki vodostaj (za Čarlija
Patona)”, oca bluza u Delti Misisipija, od koga se ruše kolibe, a ljudi gube
imovinu, te sve kreću u iseljeništvo, u zbeg, teškoće, i kaže: ”… Mogu da ti
pišem pesme, mogu da nateram stabilnog čoveka da poludi ja nisam svinja bez
perike… Kukavica je lepa ptica, ona ćurliče dok leti ja vam propovedam božiju
reč kopam vam oči…”.
Godine 2006 nastala je pesma “Jednog dana draga “, u
kojoj kaže da ga nije briga šta ona radi
sada niti šta možda priča, niti kuda odlazi, niti koliko dugo tamo boravi, jer jednoga
dana ničega više neće biti čak ni ovog sećanja. A nekada je voleo kao mlad
vožlju, a onda su ga kroz život navozali mnogi, žene, ljudi, skoro svi. I kaže:
”… Pod tolikim sam pritiskom, mozak mi se sav vezao u čvorove ne prestaju da me
obuzimaju iste stare misli zanemario sam toliko dobrih stvari u životu sada ne
znam šta da radim… Kada se sve ostalo bude izjalovilo, napraviću od toga
pitanje samopoštovanja… Ovakav život nije normalan…”.
Godine 2009 nastaje pesma “Sve je dobro”, u kojoj kaže
svojoj dragoj: ”… Ispljuj me, ocrni me i ja bih uradio isto kad bih mogao… Moćni
političari pričaju laži kuhinja u restoranu prepuna je muva to nimalo ne menja
stvari… Žene ostavljaju muževe, počinju da lutaju odlaze sa pratija i više se
ne vraćaju kući ja tu ništa ne bih promenio, čak i kad bih mogao… Malo-pomalo,
drugi te razbijaju šolja vode dovoljna je za davljenje trebalo bi da znaš, kada
bi samo mogli oni bi to uradili… Plaču udovice, molba siročeta kud god pogledaš,
sve više jada i bede… Hladnokrvni ubica se šunja gradom pandurska svetla trepere,
neko zlo se događa zgrade se raspadaju u komšiluku ali nema razloga za brigu,
jer sve je to dobro… Počupaću ti bradu i tresnuću ti je u lice sutra u ovo
vreme baškariću se na tvome mestu ne bih promenio ni najmanju stvar, čak i kad
bih mogao…”.
The end
Нема коментара:
Постави коментар