21-22 SEPTEMBAR 2024…

 

 

Dana 21 septembra 2024 nabrano je još jedno kolo svežih rotkvica u zoni drvare…

Dana 22 septembra 2024 – do ručka pripremam, izmišljam svoje gastro delikatese, a najmanje 4 različita jela da se i danas nađu na mom velikom belom i čistom tanjiru od arkopala, a od svačega što obožavam po nekoliko kašika i meni i onima oko mene – predivno, dakle nikad bolje. Naravno, tu su i pečene, a kisele ljute papričice sa belim lukom…

Pripremam prvo začinjen karfiol sa mnogo badema…

Onda spremam sataraš i tu sam već potrošila iz činije sve moje ovogodišnje sazrele paradajze  - svi sazreli u onoj tepsiji, i sve iskorišćeno 99% u još jedan sataraš danas...

Onda pripremam svoje nove izmišljene kuglice sa kranči puterom od kikirikija...

I na kraju, spremila su se dinstana bela ćureća prsa sa ćurećim bubalima...

Ostalo je nešto malo parmiđane od juče i to su dakle 4 različita jela u mom tanjiru, a dakle bogatstvo povrća i vitamina, začina…

Ubrala sam jutros jednu manju tikvicu, jer je počela da truli, a od nje ću uskoro, možda već sutra, skuvati jedan dobar potaž...

Onda sam odmerila po drugi put, i preračunala još preciznije gde mi dakle precizno, a prekrasno uklopivo, a između lešnika i kožare jabuke dolazi kokošinjac ili slatko mestašće na otvorenom za kokice nosiljice, a imaćukapacitet za 40 koka, no ispočetka, kad ponovo krećem razorena kao prava Hirošima iz pepela ili svoje večito finansijske nule (kad se setim ukradenih 400 evra početkom meseca avgusta, spopadne me grozota od prijatelja). I tako, neka počnem i sa ovih preživelih 6 u bunkeru, sa petlom lepotanom, a možda nabavim 5-10 komada još,  (jednom ću u svojoj izvanrednoj budućnosti dosegnuti savršenih 40 komada – iako ne ide ništa kako treba, ja ne odustajem od svog projekta kokošnijac iz mojih snova. I sigurno još uvek imam vremena da do poslednjeg vašara o Tomindanu napravim kokošinjac od 9 kvadrata (imaće vrata velika i mali prozorčić – sve znam danas me nadahuo Duh Sveti ili neko proviđenje kosmičko na koju stranu ću šta da lepo postavim, jer imam viziju, sliku), dakle kućica za koke nosilje od 4 kvadrata i dvorištance ograđeno žicom, sa ulaznom kapijom, od ravno 5 kvadratnih metara...

Posle ručka vreme provodim na mnogo sunca, među mnogo letećeg života danas, a na planini koja se ljubičasti od šafrana, po kome viđam bumbare, osice, pčele, leptiriće, a kaćun koji se dakle pojavio nekako jako rano, a to samo može da znači da će zima biti opasno hladna, mrazovita, a bogme i nekako duga...

Nađem jedan mali buketić cveća po livadama planinskim, i sveže i osušene travke, dakle poslednji cvetni trzaji ili izdanci leta 2024, koje je bilo nikad teže, ne ponovilo se…

I dok šetamo pred mamine noge ponovo iskrsne sreća – blesne potkovica konjska, još jedna livadska potkovica sreće, i tako od početka proleća do početka jeseni 2024 nas dve nađosmo ukupno 3 konjske potkovice, i sada tek počinjemo bivati istinski mnogo srećne kad nam se sve namiri na srećno 3 - TRI...

Ova će potkovica sreće doći na moj kokošinjac...

Po povratku u našoj “Hirošimi” je pretoplo oko 37 stepeni pred suton, te nisam zalila ništa večaras, jer sutra ću...

Sutra imam velike avlijske planove i veoma radan i buran dan…

Ubusilo je sve mnogo više u “Hirošimi”, sve je ubusilo dakle osim lukova, a uz još malo strpljenja iznići će i oni, samo marljivo, polako – priroda niče svojim tokom i u svoje nikad bolje vreme…

Itd…