.jpg)
Prvo predavanje svog “Poljoprivrednog kursa” Rudolf
Štajner održao je 7 juna 1924 u Kobervicu, u kući grofa Kajzerlinka, a zapravo
ovim kursom je, kako sam reče, svim prisutnim okupljenim poljoprivrednicima kojih
beše 60, tek sledeće: ”Kurs će nam pokazati koliko su inetresi poljoprivrede
povezani, u svim pravcima, sa najširim sferama života”. Dalje je istakao koliko
je te 1924 godine stanje u poljoprivredi bilo loše, jer je modernizam već počeo
da hvata svoga uništiteljskog negativnog maha, a mnogo toga počelo je da biva
uništavano, te tako silama modernističke destrukcije nije uteklo čak ni
obradivo zemljište.
Pisale su se dakle mnoge besmislene knjige i
pamfleti, čak i pre sto godina, a u vreme Štajnerovo, a onda nas je Štajner
naučio na ovom predavanju da o poljoprivredi nemaju pravo niti mogu da nam
govore svi oni koji ne znaju kako je to odgajiti blitvu, ili kukuruz ili krompir,
itd. Sve priče o poljoprivrednoj ekonomiji za Štajnera su besmislica, prazna priča
koja ne donosi više nikome uspeha.
Takođe, Štajner govori da će svaki razborit poljoprivrednik koji ima čiste
instikte odbaciti mnoštvo sujeverja, te više neće morati niko od nas da veruje
da će recimo sutra pasti kiša ako naš petao zakukuriče tamo na bunjištu. Kasnije
će nam kazati da padavine i sušue zavise najviše od mesečevih mena. I nisu po Štajneru
potrebni samo ti nesigurni sujeverni instinkti, već je potrebo da se prošire novi
pogledi i horizonti, a po pitanjiu ne
samo zemlje, već i po pitanju kako žive naše biljek, a kako životinje, a onda
treba proširiti i poglede na čitav Kosmos. I pominje profesora iz Lajpciga koji
se zvao Gustav Teodor Fečner koji je kazao da kišni i sušni periodi zavise od
meseca i njegovog kruženja oko planete Zemlje. No, njegov kolega profesor
Šlajden počeo je da ismejava ovo tvrđenje. Odnda su obojica pristala da o svemu
odluku donesu njihove supruge, te da vidimo ko je u pravu. Prvi profesor Fečner
predloži tada da supruga njegovog kolege postavi bure tad i tada, te da u njega
sakupi kišnicu (a u to vreme kišnicom se prao veš u nedostatku vode). Gospođa
Šlajden prihvata kao ispravno mišljenje koje je zastupao Fečner.
U nastavku prvog predavanaj Štajner je pokazao šta antropozofija
može da ponudi poljoprivredi. Onda je kazao da na bolove i bolesti jako utiču
atmosferske prilike. A da bi razumeli biljke i njihov živi svet moramo znati
šta se to tačno događa na zemlji, a što je ujedno i odraz svega onoga što se događa
tamo gore u Kosmosu.
Polovina zemlje sastavljena je od silicijum-dioksida
(kremena), ali poseduje i drugu supstancu koja se naziva kreč ili krečnjak. Silicijum
se nalazi u mineralu kvarcu i njega ima 27-28% u Zemljinoj kori, dok kiseonika
ima 47-48%. Sve što živi u kremenu u sebi sadrži sile, koje ne dolaze od
Zemlje, već dolaze sa udaljenih planeta: Marsa, Jupitera i Saturna, a sve to
utiče na život biljaka, na život životinja. Zemlaj i najbliže planete su Mesec,
Merkur i Venera i one deluju jednim zaobilaznijim putem preko krečnjaka i
kremena.
Svaka biljna vrsta sposobna je da sama sebe održava i
sama može da utiče na produžetak svoje biljne vrste. Mesec utiče na vodu koja
kruži Zemljom, a voda raznosi sile koje dolaze sa Meseca. ako neko želi da posadi
hrast onda to mora biti u vreme Merkura, a onaj ko sadi četinarsku šumu mora to
učiniti u vreme Saturna. Štajner je primetio koliko ljudi svemu prilaze
nepromišljeno, i koliko se sve pretvorilo u mašineriju, ali priroda nije prekidač
koji treba okrenuti i pokrenuti u željenom smeru. Štajner je primetio da više nema
krompira kakav se nekada jeo, te da je hrana postala bez nutritivnih vrednosti.
Drugo predavanje održao je kroz 3 dana, u Kobervicu,
10 juna 1924, i počeo da govori o stajskom đubrivu koji je nazvao najpodesnijim
lekom za zemljište. Najidelanije jeste ako svako imanje mođe da uzgaja
životinje i tako sebi obezbeđuje stajsko đubrivo (balegu i osoku; ljudska osoka
i izmet nisu preporučljivi u biodimaničkoj poljoprivredi, već samo životinjska).
Svako tlo i zemljište, dakle, jeste jedan živi organizam, te ga tako treba posmatrati.
Na rast biljaka deluje sve ono što se dešava u unutrašnjosti zemlje, a između
zemljine površine i zemljine unutrašnjosti postoji jedna najživlja međuigra.
One udaljene planete deluju na sve ono što se nalazi
ispod površine Zemlje. Pesak i stene su materije koje ne propuštaju vodu, ne
poseduju žive materije, ali ipak imaju svoj veliki značaj, te se smatra da su
čak najvažnije u procesu rasta. Da bi znali više o rastu biljaka moramo da poznajemo
geološki sastav svog zemljišta. Preko kremena sve je povezano sa korenom
biljaka. Glina je sredstvo koje prenosi kosmičke entitete zemljištu, ali odozdo
ka naviše. Glina nosi kosmičke struje naviše, kazao je Štajner , i dalje nastavio
rekavši još i ovo, a poput velikog proroka: ”Doći će vreme kada će postojati
nauka o ovim uticajima – ne puki današnji naučni žargon. I tad će biti moguće
dati tačne podatke… znaće se da postoji veoma velika razlika između toplote
koja je iznad Zemljine površine, naime toplote u oblasti Sunca, Venere, Merkura
i Meseca – i toplote koja se oseća unutar zemlje, koja je pod uticajem Marsa,
Jupitera i Starurna. Kod biljaka jednu vrstu toplote možemo opisati kao toplotu
lista-i-cveta, a drugu kao toplotu korena… možemo toplotu iznad tla nazvati
mrtvom, a ispod Zemljine površine –
živom. Toplota ispod tla posebno sadrži unutrašnji princip života. Ona je živa…
najviše je živa zimi”(između 15 januara i 15 februara, period najveće
kristalizacije, a to su najvažnije sile za porast biljaka; no i u mesecu novembru-decembru
postoje periodi podesni za rast biljaka). U letnjem periodu ovaj zimski
intenzivan život zamire. Kosmos izliva na sve svoje sile, a te sile imaju snagu
da izvrše dejstvo na Zemlju i sve na zemlji.To takođe utiče i na to kako će se
formirati semena. U svakom semenu nalazi se haos, a onda na taj sitni haos u
semenu deluju sile kosmičke i izrasta organizam. Svaka biljka jeste slika
univerzuma i slika, kako Štajner kaže ”neke kosmičke konstelacije”, koja je
iznova izgrađena iz kosmosa. Svaka semenka nosi pečat celog Kosmosa, a sa prvom
klicom seme se približava zemlji i u njemu se formira život. A kada procveta
jedan cvet u njemu nežive samo sile sunca, već i sile koje sunčeve sile
dobijaju od udaljenih planeta Marsa, Jupitera i Saturna. U svakom crvenom cvetu
ruže treba gledati Marsa, a u svakom sunockretu Jupitera i otuda se suncokret
zove Jupiterov cvet. Saturnovi cvetovi su plavi, Jupiterovi beli i žuti, a Marsovi
su crveni. U zelenom lišču treba videti sunce. Najjače sile deluju u korenu, jer
u korenu se nalazi kosmička priroda, a u
svakom cvetu nalazi se zemaljsko, a kosmičko u cvetu nalazi se samo u boji njegovog
cveta i nijansi. Oblik biljke takođe je zemaljski. A da bi razumeli neku biljku
moramo znati koliko u njoj ima delovanja kosmičkog, a koliko zemaljskog. Štajner
kaže da krompir nije koren, već zauzdana stabljika, koju treba gajiti u peskovitom
tlu, jer u drugom slučaju ne uspevamo da zadržimo njene kosmičke sile. Kad
pojedemo jabuku mi jedemo Jupitera, a u šljivi jedemo Saturna.
Potrebno je sticati nova znanja kaže dalje Štajner
kako bi mogli da stupimo “u čitav prirodni odnos svih stvari”, te kaže da nemam
više izbora: ”… ili ćemo, u svim sferama života, ponovo učiti (i naučiti) iz
celokupne povezanosti prirode i univerzuma, ili ćemo biti svedoci kako se
degenerišu i umiru priroda i sam Čovek”. I onda još govori: ”Imanje je jedino
zdravo dokle god proizvodi gnojivo od vlastite stoke”.
Kad je reč o životinjama kazao je sledeće: ”Od
njuške do srca, deluje uticaj Saturna, Jupitera i Marsa; na samo srce utiče
Sunce, a iza srca, do repa utiče Venera, Merkur i Mesec… Lav se izlaže Suncu
drugačije od konja… Svetlost koja se dobija od Meseca ima najveći uticaj kada pada
na zadnji deo životinje… uticaj Sunca ide do srca i zastaje tik ispred srca. Na
oblikovanje glave i krvi deluje Mars, Jupiter i Saturn… od srca nadalje, uticaj
Meseca je podržan silama Merkura i Venere. Ako okrenete životinju i postavite
je sa glavom zarivenom u zemlju, a zadnjim delom u vazduhu, imate položaj koji
nevidljivo ima “poljoprivredna individualnost”. To vam omogućava da iz oblika
životinje otkrijete odnos između… gnojiva koje ta životinja daje, i onoga šta
je potrebno određenom tlu čijim se biljem ta životinja hrani… kosmički uticaji
koji deluju u biljci penju (se) naviše iz unutrašnjosti Zemlje… Životinja koja
jede biljku zauzvrat daje gnojivo iz svog organizma na osnovu te stočne hrane.
Tako će ona dati samo ono gnojivo koje najviše odgovara zemljištu na kome
biljke rastu”.
Sutradan, 11 juna 1924, održano je u Kobervicu treće predavanje, gde će Štajner govoriti
kako to priroda uopšteno deluje, a dotakao
se priče o azotu, govoreći da azot nije prva i najvažnija stavka u životu jedne
biljke. Dakle, azot ima svoja 4 brata, a to su biljni i životinjski proteini
koji se sa azatm zajedno udružiju, a oni se zovu: ugljenik, kiseonik, vodonik i
sumpor. Sumpor je posrednik između duhovnog i fizičkog, i jedna je od supstanci
uz fosfor koje zovu “nosioci svetlosti”. Ugljenik je pak “nosilac svih
kreativnih gradivnih procesa u prirodi”. Najveći skulptor i stvaralac u prirodi
jeste ugljenik. Štajner kaže: ”Da bi smo zaista videli kako ugljenik deluje u
prirodi, moramo da posmatramo delovanje Duha velikog univerzuma koji se da tako
kažemo, vlaži sumporom i deluje kao umetnik-skulptor – gradi pomoću ugljenika
čvršće i određenije oblike biljaka, organe u čoveku, i nestajući odmah po svom
nastanku… On ima sposobnost a uvek iznova uništava oblik čim on nastane. Ugljenik
nas stalno čini postojanim i čvrstim… u biljkama, ugljenik je prisutan na veoma
drugačiji način… živo biće uvek mora biti
prožeto eteričnošću - jer je eterično pravi nosilac života… duhovno uvek
mora da ima fizičkog nosioca… eterično se pomoću sumpora kreće duž puteva kiseonika…
Kiseonik oko nas mora biti umrtvljen… Čim uđe u nas udisajem on ponovo oživljava.
Unutar nas mora biti živ… Unutar nas to je živi kiseonik… Kiseonik pod zemljom
nije isti kao kiseonik izand zemlje… kiseonik je nosilac živog etra. A živi etar ima uticaj u njemu preko sumpora…
Gde god se pojavi azot, njegov zadatak je da posreduje između života i duhovne
esencije koja je na prvom mestu u ugljeničnoj prirodi… most između ugljenika i
kiseonika izgrađuje azot… Astralna duhovnost je u čovekovom astralnom telu. Astralna
duhovnost je u okruženju Zemlje… Azot ima ogromnu silu privlačenja za
ugljenički okvir… Azot uvek vuče živuće u duhovni princip. Zbog toga je u čoveku
azot toliko značajan za život duše. Azot nas okružuje sa svih strana… upravo
azot ima duhovnu vezu sa nama”.
Što se tiče biljaka treba znati da biljke imaju fizičko
i etarsko telo, dok životinje imaju i astralno telo. Spolja biljke su okružene
astralnim, i biljke cvetaju, jer ih to spolja dotiče, to atsralno. Azot kad
dođe unutar zemljišta oživljava, i postaje osećajan, kako kaže dalje Štajner ,
a to je najvažnije u poljoprivredi, jer
je taj azot jako svestan svega onoga što dolazi
sa zvezda. Nosilac osećanja jeste azot. Vodonik pak služi za rastvaranje,
i on ima najmanju atomsku težinu, i najređije je elemenat, i zato je i najmanje
duhovan elemenat od ostalih elemenata. Azot je pametan i on nas obaveštava o
onome što Mekrur iVenera i drugi čine, jer azot oseća i azot dobro zna.
Štajner kaže da je još bolje ako svaki poljoprivrednik
bude umeo da meditira, jer će mu to pomoći da otkrije azot, a onda i da
pronikne u mnoge tajne koje su prisutne na njegovom imanju. Zimske noći
poljoprivrednik koristi za meditaciju i
planiranje i tako stiče moć svog duhovnog opažaja, te postaje prijemčiv da u
sve upije kosmičke sile zračenja. Među biljkama mahunarke su najveći sakupljači
azota, a mahunarke mogu da sazre i pre nego procvetaju, tj. donose plod pre
pojave cveta, jer one u to unose azotnu prirodu. Kada nađu dovoljno azota one
onda rastu usporeno.
I dok krečnjak traži sve, kremen pak ne traži ništa
za sebe, pojašnjvava Štajner. Glina se javlja kao posrednik između krečnjaka i
kremena. Kada se udruže kremen i ugljenik sa glinom onda iznova stvaraju
oblike. Ugljenik je onaj koji će sve stvari urediti, itd.
Na svako imanje treba gledati kao na osobenu
individuu. I dalje govori da ne treba izgubiti volju, već raditi što istrajnije,
što upornije. Ne treba dozvoliti nauci i njenim materijalističkim metodama da se
previše meša u sve ono što samo zemljoradnik poznaje i zna. Poljoprivredi je
mnogo više potrebno seljačkog, a sve manje naučnog, kazao je Štajner, jer je
odrastao na seoskom imanju, gajio krompir, tovio svinje, i drugu stoku. Seoski
poslovi bili su sastavni deo njegovog ranog života i u tim poslovima uzimao je aktivnog
učestvovanja. Bavio se zemljoradnjom sa mnogo ljubavi, a po njemu nisu važni
veliki farmer, već svaki mali seoski paor. Štajner sebe zaniva “malim seljakom zemljoradnikom”
i kaže da su mnogo mudriji seljaci, nego školovani naučnici, a ta njihova seljačka mudrost je nepogrešiva i
toliko tačna. Nauka je dakle za Štajnera mnogo glupa, i zato je terba mnogo više omudriti ”seljačkom
neukošću”, jer jedino to donosi napredak u poljoprivredi.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар