U “Hirošimi”, mojoj najvećo ljubavi, danas je preko
16 stepeni u plusu, a ubrzo sve se popelo na blizu 23 stepena. Danas je moglo
mnogo toga da se zaseje, od lišća, ali se ipak uradilo nešto posve drugačije,
nešto što juče recimo u onoj kiši i sivilu, nije bilo ni u idejnoj zamisli…
Slučajno sam izašla pre prve užine napolje da
prospem vanglicu na kompost, i naberem salate, a onda dobila ideju ugledavši
tako plavo čisto vedro nebo i sunce da neko vreme nešto započnem i budem na
suncu što više, a knjige mogu da čekaju, do uveče…
Odustala sam dakle od setve lišća, raštana, kupusa,
salate, jer čekam neko podesnije vreme, a
opet u vreme martovske mladine, a februarska evo polagano i slazi, te čekam
martovski mesec za veliki početak prve prolećne, ovogodišnje setve…
I dok se kafa ispijala u “Hirošimi” primetilo se da
su tek dve cevi plastične, dva osmometrovska bela plastična luka posivela i propala,
a pod teretom one zimus nakupljene vode i leda koji se stvarao ove zime u onim
udolinama propalog najlona...
Onda su dokupljene dve cevi, jer se tako iznutra
videlo, a svaka po 1000 dinara (2019 godine svaka cev iznosila je 700 dinara,
dakle poskupljenje po 300 dinara po
svakoj cevi, a vrednost evra onda i sada ista, nepromenjena, te nešto u ovom materijlasitičkom
svetu nije logično)…
I tako utrošeno danas neplanski još dve hiljada
dinara, a tek malo izdalje, spolja primetilo se da je i treća cev uništena, i
ona ima ulegnuće i prelome, grbavosti, oštećenja, te treba zameniti čak i to. I
tako ukupno 3 hiljade dinara odlazi na 3 cevi, što recimo nije trebalo da bude
štete (dovoljno je što mora najlon da se menja), a to je skoro polovina novca
koji je potreban da se kupe prolećna semena u martu, lukovi i krompir, a gde je
aprilska i ostala rasada ne sme čovek ni da se više pita, ni koliko će sve da
ovog proleća papreno skupo košta…
Ali, ipak je nešto urađeno danas, te su spolja sa propalog
najlona, skinuta ona dva nakačena najlona, ona dva krpljenja, koji su uspevali neko jako kratko i malo vreme
da zadrže vodu i da neprokišnjava…
I sada polako se sve nekako raščišćava, prostor se
novi otvara, a sve nepotrebno sklanja, uklanja, jer treba prionuti na teški fiziki
rad i zamor, te sve pripremiti savršeno da bi nov najlon došao na dobre stvari,
na ravne, dobro izvučene lukove, poravnjane, itd. Da li je plastika zapregla i
da li će sve biti lako izvodljivo, strepim da neće, ali nekim delovima vraćam se negde na početak 2019-e,
onoj svojoj poslednjoj najboljoj godinu, pre svih potonjih katastrofa i užasa. I
možda je to korisno, jer iz te godine nije trebalo kretati nikad više, nikud više, ni u
jednu drugu, a videću nešto docnije tek…
Poskidana su dva najlona, ona dva neuspela zadnja
pokušaja od prošle godine krpljenja, koja su me skupo koštala kad sve zbrojim,
a onda su brzo izgoreli od sunca i počeli da se troše, mrve, te da mi zagađaju
lošom plastikom svu moju razgrađenu i neograđenu čistinu. Dobro je što sam sve setvene
dužnice okolo “Hirošime” ukinula, sve te setvene parcele, jer će biti mnogo
kopanja, a čim radovi prođu ja ću opet doterati svoj uništeni teren u
savršenstvo snova i opet će imati okolo “Hirošime” mnogo sunockreta i drugog cveća…
I onda se javila
novoa ideja, a pošto su i presma dronjava i pocepana, dolazim na ideju da više
nema presama, na žicama, te tako žica ostaje, a dobijam nezaustavljivo sav totalni
protok vazduha u prostoru. I neka se biljke bolje adaptiraju, a čak i preko zime,
neću ništa da ušuškavam, jer nešto moram da napravim drugačije u ovogodišnjem
ekseprimentu. Hoću da sedim i čitam, te ne moram da skačem i da se pitam da li
je unutra biljkama loše i zagušljivo…
I verujem da neće biti one, moje biljke, više
nikad u onoj zapari, jer neće biti ni
one jurnjave da li treba presma skinuti ili staviti. I neka samo se po sebi sve
tu reguliše. Biljke znaju kako da podnesu noćne padove toplote. I pametnije su
nema više sumnje. I biće to veliko olakšanje. Mada teško je sprovesti svoje
ovakve ideje, jer neko nešto navikne i neće da menja, a ja ima tu vrlinu da
svaki dan nešto novo menjam, kuvam, čitam, i plus izmišljam, jer drugačije ne bi
imalo smisla da postojim…
Narcisi su krenuli, eno ih bujaju i sve kreće naravno, jer je sada podzemna
sila žive gravitacije i snaga one astralne sile itekako pojačana, itd…
Namestile su se klupe i astal pod trešnjom,
stavljena nova mušema, tu treba tek da hvatam sve svoje astralne pojave, a uskoro i prve
behare. I vraćeno je sve na svoje mesto, jer je neko jesenas sve pomerio, da ne
propadnu tužne klupe, a ja nisam za takva pomeranja, pošto volim uprkos
opasnosti truljena i propadanja, da sve bude uvek na svom pravom i savršenom
mestu, jer neću svakog novog proleća da gubim svoju energiju na iste dosadne
stvari, a treba mi energija za neke nove stvari, itd…
I provelo se
zahvaljujući danas svemu ovome, ipak neko jako dragoceno vreme na suncu i vazduhu…
U “Hirošimi” iz jedne parcelice pobran je sav praziluk
i tu ću posejati rasadu kupusa. Trebala sam ove mladine, ali sam malo zakasnila,
a malo su i uhvatili povoljne prilike praznici, a kad je bilo podesno za setvu,
onda se naoblačilo, šta vredi što je radni dan. I moglo je juče da se seje, ali
bilo je kišno, sivo, a danas mladina polako slazi, možda joj efekat slabi…
Mogla sam danas da rasturam kompost, tako sam pre nekoliko
dana planirala, ali kiša moja mudra saveznica, meni je samo produžila veći rok
čitanja knjiga, uživanja, te je sve načinila kaljavim,
a po blatu neću da vučem kolica ili kofe, još i teškoću blata na gumenim
čizmama da nosim, itd…
Napravljena je nova alatka ove sezone te imamo i
druge vile. Na alatku je otišlo 1200 dinara…
Neću ništa zakasniti, ako sve malo ispomeram namerno,
jer čekam neko idealnije svoje vreme, vreme za sve, a po prvi put učim da sve
otežem i odlažem, rastežem, možda sam na početku da naučim da bolje i sebe samu
zezam. I treba se držati marta ipak, kaže mi nešto, a ne znam šta, a ne znam zašto...
I sve snage sada mora čovek da uloži u zamenu najlona,
je prvo ću najlon sama promeniti u mislima svojim olako, a onda zrduženo na terenu
malo će da bude gusto, ali uspeću i to. A kad se sve lepo utegne i zasija kao
novo lako je početi sve drugačije, a ispočetka…
Zalila sam nešto malo danas u “Hirošimi” u saksijama,
a što je trebalo: verbenu, limun, pomorandžu, ruzmarin, nanu, majčinu dušicu, i
lavandu. Ostalo ove zime i prošle pozne jeseni nismo mnogo zalivali. Lepo smo se
svega odmorili...
Samo je luk srebrenjak podbacio, a od svega ostalog biće
neke utehe i koristi, lepote...
Zeleniša, a spanaća i blitve u jeku februara ima u izobilju,
kao i salate. Grašak jako lepo izgleda...
Peršun je fantastičan…
Juče početak čitanja najkorisnije knjige, a Štajnerov
“Poljoprivredni kurs”, a knjiga završena baš danas, baš u pravo i podesno vreme,
kada se sve opet okreće i pokreće, samo oko poljoprivrede. I sada ulazim u novu
setvenu, a šestu sezonu mnogo naoružanija nekim novim saznanjima, nekim novim
zbunjenostima, mada nisam bila i bez tih znanja nikad daleko od svog savršenog,
zdravog, živog i neprskanog eko sistema. Nikad daleko od svega pravog i ispravnog
toga...
Čim protutinji još jedan praznik i neradno slovo,
biće sunca i biće lepih radova, a za početak letnju kuhinjicu treba još više
ublistati, načiniti neke nove poteze, čak i tamo, te pripremiti sve za novu sezonu
kuvanja, kafenisanja, uživanja, druženja sa novom boljom “Hirošimom”, i sve tako
do hajdučkog dana rastanka, na početku novembra, kada će biti jasno koliko smo
plodova dobrih i korisnih zaslužili ovolikim naporom i radom ove 2024…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар