.jpg)
“a
ja sam na strani povređenih osećanja napred me teraju neosetljivi čekići
raskrvavili su me zarđali ekseri i ja se obraćam tebi. Džime gde je partija za
tu vrstu osećanja? Kako da kockare koji muvaju i kradu i mešaju ih kako stignu
izbacimo iz igre?”…
Godina je 1963, a Bob Dilan kreće se “svojim putem
poput preplašene lisice”, a upravo tada on zapeva onu “svoju pesmu poput nekog zlobnog
deteta”, usput najpažljivije moguće birajući samo “svoje idole”, a bio je pripravan
za velike fantomske bitke. Za prvog idola uzima Henka Vilijamsa, u čijim
pesmama je doživeo gvozdene šine, prugu, i klopotanje točkova.
Pošao je svojim putem, da bi na njemu zapevao samo onu
“svoju pesmu”, kao jedan od neveselih klovnova u ritama. A kad su popadali svi
njegovi idoli, kad su pokazali slabost svu ljudsku, i kad je izgubi osvoj oslonac,
naučio je da je svet zapravo jedno ogromno ratište, a da je on sam jedan od
onih koji moraju baciti kamen. Učio je putujući, i gledao kako mnogi ljudi dotiču
se njegove staze i puta. Ispočetka bio je tek preplašeni pesnik, a preplašio se
čak i od hučnog okeana.
U jednom trenu nije mogao da zapeva, i tada je
izbacio glavu i prepustio se vetru. Onda su počele da naviru reči, koje je
morao najpre da zapamti, pa tek onda da ih zapiše. Imao je snove, pa ih je
oberučke prigrlio takođe. A ličio je tada na nekakovg bogalja, invalida. Tada će
napisati stihove: ”Ali sad barem znam da ne treba nanositi bol da ne treba
navaljivati da ne treba patiti i sam Bog zna… da ne treba pokušavati –“.
Pesma iz 1963 ponela je naslov “Vremena se menjaju”,
u kojoj su nadošle vode, mnogo toga je poplavljenog, nadošlog, naraslog, nabujalog,
a ljudi su samo “mokri do koske”. Preživeće oni koji poput kamenja nauče da
plivaju. Potom poziva pisce i kritičare, kao i sve modern proroke da nagoveste
to jedno jako promenljivo vreme, te kaže: ”Jer onaj kome se sad nanosi bol biće
onaj koji ga neće nanositi drugom napolju se bije bitka koja besni… Crta je
povučena kletva je bačena onaj koji je sada spor kasnije biće brz… vladajući red
brzo nestaje. I onaj koji je sada prvi kasnije biće poslednji jer vremena se
menjaju”.
Dilan je i brune 1964 nastavio da piše poeziju u ime
mnogih obespravljenih i ugnjetavanih, ugroženih, i u svoju liriku pored već
prisutnog gneva i ljutine, unosi sada i sve više ljubavnog lirizma, te saoseća
sa običnim ljudima, sa ljudima koji se slabo ili nikako plaćaju, koji se izrabljuju,
koji su proterani na margine društva, brine o nezaposlenima, o obespravljenima,
itd.
Godine 1963 nastala je pesma “S Bogom na našoj strani”
u kojoj kaže: ”Oh, moje ime, ne znači ništa… udžbenici istorije kažu to… Indijanci
su pali konjica je jurišala Indijanci su poginuli… Kada se završio Drugi svetski
rat oprostio sam Nemcima i postal smo prijatelji iako su oni ubili šest miliona
ljudi spalili ih u pećima Nemci sada takođe imaju Boga na svojoj strani. Učili su
me da mrzim Ruse tokom čitavog života ako započne još jedan rat moraćemo da ih
se plašimo da bežimo i da se krijemo i svet
hrabro prihvatimo s Bogom na našoj strani… vi ćete morati sami da
zaključite da li je Juda Iskariotski imao Boga na svojoj strani… Đavolski sam
iscrpljen konfuzija koja me ispunjava ne može se opisati ni na jednom jeziku
reči mi pune glavu i padaju na pod ako je Bog na našoj strani On će sprečiti
sledeći rat”.
Godine 1963 nastaje pesma “Samo pion u njihovoj
igri”, u kojoj govori kako su političari sa juga poučavali neke mnogo siromašne
bele ljude, podižući im na neki viši nivo egoistički i superiorniji živac boje
kože. I kaže: ”U interesu tog političara na njegovom putu do slave a siromašni
belac ostaje u vagonu teretnog voza ali njega ne treba kriviti on je samo pion
u njihovoj igri. Zamenici šerifa, vojnici, guverneri dobijaju platu, a isto važi
i za šefove policije i pandure, a jadni belac u njihovim rukama nije ništa
drugo do alat… I njega uče da se kreće u čoporu da puca u leđa stegnute pesnice
da veša i da linčuje da se krije ispod kapuljače da ubija bez ikakvog osećanja
bola poput psa na lancu on nema imena ali njega ne treba kriviti on je samo
pion u njihovoj igri”. I tako je opevao smrt Medgar Eversa.
Pesma “Kad brod stigne” iz 1963 kaže: ”A reči koje se
koriste da bi brod dovele do pometnje neće biti protumačene onako kako su
izgovorene… Dići će se pesma dok se glavno jedro bude spuštalo… a mudraci s tog
broda podsetiće vas još jednom da ceo svet to sada posmatra… Oni će tada dići
ruke u vazduh, i reći ispunićemo sve vaše zahteve, ali mi ćemo s pramca
uzviknuti dani su vam odbrojani. I poput faraonovog plemena, oni će se podaviti
u nadošlom moru, i poput Golijata, oni će biti pobeđeni”.
Godine 1964 pesma “Nemrino zbogom”, gde brzim koracima
korača u prvacu svega onoga što je posve obrnuto od svega onoga iz prošlosti
njegove suprotno, hitajući putem samo svojim, noseći svoje idole, al i ideale,
snove, bez trunke srama, stid i pokajanja, te kaže: ”Oh svaku misao koja se vezala
u čvor u mojoj svesti, moraću da raspetljam da ne bih poludeo…Vremena nisu
najbolja, ali od njih zavisimo… I mada je linija prekinuta, ovo još uvek nije
kraj, samoću da vam poželim zbogom do sledećeg susreta. Oh prevareni sat
pokušava da pokaže da mi je vreme isteklo da me osramoti, omete, i uznemiri.
Prašina ogovaranja me zasipa po licu, a prašina glasina me prekriva… I zato ću se
sada dići i ostati onakav kakav jesam i poželeti vam zbogom ne hajući ni za
šta”.
Godine 1964 nastaje pesma “11 skiciranih epitafa”, a
sve je počelo jednim bekstvom iz rodnog Hibinga, mada njegova bežanja ne
jenjavaju. Dok putuje samo svojim putem on se i preobražava. Za sebe kaže da je
izbeglica, u oba smisla i fizičkom, ali i psihičkom. Počesto zažali što nije
proživeo gladne 30-e godine XX veka, te kaže: ”ah gde li su sad te jučerašnje
veličine? Zašto oni nisu došli ovako da me dočekaju i pozdrave?”. Nije mu trebalo
dugo da ukapira koliko je nepoželjan, čak ni kad promeni boju svoje kože, ili
veru, te kaže: ”za koga glasamo? koliko će glasova biti potrebno za novo zubalo
u ustima kongresmena? koliko ruku će morati da se digne pre nego što kosa ponovo
izraste… ko je dakle taj koji će nas rešiti te bede? koje sad more da zagadimo?
kad mi je rečeno da naučim ono što drugi znaju radi mirnog i ugodnog života i
da savladam brojne snove ispranih mozgova uputili su me na beleške i knjige
autoriteta koje su mi prodali a koji se mogu naći kako u stanju opsednutosti
lutaju kroz pretrpane doline tragajući za onim što drugi znaju”. Da li je svaka
ispevana pesma depresivna, jesu li to njegovi sopstveni stavovi, ima li u njima
nerealnosti, i šta sa opscenim ljudima, i šta sa depresivnim umovima, a šta
donose noći koje neko raspetljava i razmotava. Jedino kao da poezija nema kraja,
i jedino zahvaljujući poeziji oseća se dobro i srećno, te svaka nova pesma koju
otpeva postaje “odmotavanje (njegove)
sreće”. Prvi i najveći idol bio mu je Vudi Gatri, koji ga nauči: ”da su ljudi
ljudi uništavajući čak i samog sebe kao idola i da ljudi imaju razloge za ono
što rade i za ono što govore i da se svaka akcija može dovesti u pitanje ne
preskačući ni jednu jedinu naredbu”. I šta još postoji kazaće: “postoji samo
krilo koje vuče nagore i krilo koje vuče nadole”. A onda se zapita: ”da li sam
ispravno odgovorio na sva pitanja… jer me je baš briga ako me proglase za
čudaka po kome će reporter zdušno pičiti zajednički smišljajući pitanja
namenjenim očima koje žele da vide… ne volim da se zaglavim u štampi i da zurim
u šuplje umove koji proždiru punjene čokoladice srećni i zadovoljni… dan im je
ispunjen time što vide šta jedem za doručak kakvu odeću volim da nosim i koji
su mi hobiji… hobi mi je sakupljanje avionskog lepka… iako me prikazuju u
pogrešnom svetlu oni ne mogu da mi oduzmu ono što radim oni to mogu da preruše
izvrgnu ruglu i učine me smešnim u očima svojh čitalaca oni mogu da me uzdignu
prema sopstvenom nahođenju samo zato da bi onda mogli da me srozaju i
“razgolite” prema sopstvenom nahođenju nudeći nezasnovano mišljenje očima nepoznatih
koji nemaju pojma o tome da ja “razgolićujem” samog sebe svaki put kada izađem
na scenu”. I reći će još i to da ljubav ne postoji, a ako i postoji onda je njeno
postojanje samo u tišini, i to onoj tišini koja reči ne iskazuje. Takođe, ne postji
ni istina, a jedino o istini još govore pijani i u tome ima dakle romantizma.
Počesto mu se učini da njegov um nije njegov. Primeti da se vremena menjaju i da
su vremena promenljiva, te kaže: ”nikad umoran nikad tužan nikad kriv jer ja
trčim u poštenoj trci koja nema nijednu drugu trkačku stazu osim noći i nema
nijednu drugu konkurenciju osim zore”. Zvuci ga počesto bacaju u neku vrtu transa,
mada postoje zvuci kojima se divi, postoje čak i pesme, postoje neki autori poput
Alena Ginzberga, postoje melodije, postoje krici, postoji teskoba, sve to
postoji čemu se divi. I kaže: ”a moja usamljenost biće snažna i rastvoriće se
duboko do najvećih dubina moje slobode i to će tada ostati moja pesma”.
Godina 1963 donosi pesmu “Večni krug” u kojoj kaže:
”melodiju koju sam svirao ali ta pesma je bila predugačka a ja sam bio tek na
početku… dugačka a posle nje je trebalo da pevam i druge… i njen kraj bio je
još daleko… tako da sam podigao gitaru i krenuo sa sledećom pesmom”.
Godine 1964 nastaje pesma “Zvona slobode”, kad se
zabelasaju, kad zazvone zvona za sve buntovnike, za sve slaboumnike, za sve nesrećne,
za sve napuštene, za sve ostavljene, za sve prognane, za sve na lomači
spaljene, zazvoniće zvona još i za ove: ”za one koji nemaju gde da iskažu svoje
misli svi obespravljeni u situaciji koja se prihvata kao razumljiva sama po sebi…
za zlostavljanu samotnu majku, proglašenu za prostitutku. za obespravljenog prekrštitelja
zakona koga progoni i obmanjuje potera… za one koji tragaju na svom neopisivom
putu ka nečemu… za svaku bezazlenu, plemenitu dušu koja se greškom našla u
zatvoru… za bolne čije se rane ne mogu zalečiti za bezbrojne zbunjene,
optužene, zloupotrebljene, izmoždene i one kojima je još gore i za svakog
zabrinutog čoveka širom ovog sveta”.
Svet počesto liči na ružan san, u kome su mnoga rastrzavanja,
i zato tešeći sve nas kaže da nas svet ma kakav on bio nikad ne može poraziti, i
pobediti, jer ono što nas poražava i pobežuje uvek jesu samo naše vlastite
negativne misli. Ljudi, pa čak i prijatelji stvaraju nam tugu, i niko kao oni
nas ne lažu, jer ovo je svet u kome sve prolazi i sve jeste promenljivo i zato
kao da u jednom takvom svetu nema ni pomoći, kazaće u pesmi “Ramoni” iz 1964.
Pesma ”Neke druge vrste pesama“ iz 1964. Dakle,
svirati ili zatvroriti usta, pitanje je sad. Da li je ispričano nešto suvišno.
Najgori neprijatelj nema više snagu da ponizi onako jezivo. Svet u kome je
najveća želja samo profit. Biblijska tumačenja su jedino takva da donose samo ono
što odgovara ciljevima biblijskih tumača. Ovo je svet u kome ničeg nema osim
puzećeg položaja, čak i za nekad uspravnog i dostojanstvenog čoveka. I nema ni poštovanja.
A reči se pogrešno tumače. I sve teže se i misli. A neka pića najbolje je
izručiti u lavabo. Zezanje je najbolje sredstvo protiv svih malera. Svako ima
pravo na samo svoj izbor i na samo svoj pobunjeni glas, čak i kad gubi. U svetu
ništa nije kako treba, dakle, ništa u svetu ne valja. Rulja na sve stvari gleda
unisono i jednolično, monotono. Rulja nema šta da kaže. Ovo je vreme dosada. Rulja
stremi grupnom pričešćivanju, a to je samo “javno ispijanje krvi” i “masovno
iskupljenje”. Kad susretne neke prijatelee shvatiće brzo kako to oni uvek znaju
ono nešto što on još ne zna. I pri svakom susretu tačno je znao ko dolazi da bi
ga iznervirao i ko su oni koji njega žele da srozaju na njihove mnogo oniže
nivoe, na samo dno dna. Zatim je spoznao sav sadizam mnogih kompanija,
korporacija, i kako izgleda kada se drugi baš toliko obezvrede, a neki opet
zadenu pištolje o pojaseve. Zato je morao samo da dobro glumi i da zaigra ulogu
Boga, prstima kidajući žice svoje gitare, da kaže: ”postoje samo suze i postoji
samo tuga problem ne postoje… još uvek volim to što gubim ali da trčim i da
pokušavam da ga uhvatim bilo bi jako pohlepno do kraja života više nikad neću primoravati
nikoga na zatvorsku prinudu sopstvenog samoljublja ne mogu da verujem da moram
bilo koga da mrzim ali ako to zaista budem morao to će onda biti samo iz straha
i ja ću to znati nemam bilo kome da ponudim bilo kakve dogovore kao ni bilo kakvu
istinu ne želim ni od koga da slušam žvake o moralu moral ne postoji a ja mnogo
sanjarim”. O čemu su mu sve pričali: ”o politici o ovom i onom… o pacovima, guskama.
svetu mira… a ja ti kažem politika ne postoji ti psuješ … obmanjuješ čoveka za
šankom za ručak za jedno paklo cigareta… pričaš mi o likvidacijama plaćenih siledžija…
a ja kažem neko ti je čačkao po glavi… a ja ti kažem da se na svako pitanje ako
je ono istinito može naći odgovor njegovim postavljanjem… ti kažeš hajde da se
napijemo zapalimo po jednu i ispovraćamo se na svet… ljudi su podešeni da
pokušaju da zaborave da je čitav njihov život medeni mesce koji će se brzo
završiti. Sve je propalo Pepeljugo sve je propalo”.
Da li se sve završava u velikim erupcijama emocija
samo, kao u pesmi “Savet Džeraldini povodom njenog šarolikog rođendana” iz
1964, gde kaže: ”nikad ne veruj panduru u kišnom kaputu… kaži da se baviš višom
matematikom… govori jasno i glasno… jednostavno da ne bi zvučala ironično… za
neke ljude postoji samo dobro i loše… bolje je dražati se dalje od tih ljudi. budi
oprezana sa pokazivanjem entuzijazma… nikad nemoj da dozvoliš da u kući nemaš
teglu butera od kikirikija… ne upadaj u zamku kritikovanja ljudi koji ne rade
ništa drugo nego kritikuju. nemoj ništa da stvaraš, jer će to biti pogrešno
protumačeno… kaži da za život zarađuješ smejući se. budi nepoverljiva prema
ljudima koji ti kažu da će izvršiti samoubistvo ako ne budeš dobra prema njima…
čuvaj se od toaleta čiji zidovi nisu ispisani”.
Pesma iz 1964 “Mr. Tambourine Man”, gde kaže: ”…
odsviraj mi neku pesmu… u zveckavo kleptavo jutro krenuću sa tobom… moj umor me
zaprepašćuje, stojim kao omađijan… ova prastara prazana ulica previše je mrtva
za sanjarenje… spreman sam da nestanem u sopstvenoj paradi, baci svoju igračku čaroliju
na mene… ako čuješ maglovite tragove svitaka poezije kako poskakuju po tvojim dairama,
znaj da se iza njih krije samo jedan klovn u ritama”.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар