POSTOJI LIRIKA BOBA DILANA, ČOVEČE U NJOJ JE SUŠTINA (1963-64)…

 

“a ja sam na strani povređenih osećanja napred me teraju neosetljivi čekići raskrvavili su me zarđali ekseri i ja se obraćam tebi. Džime gde je partija za tu vrstu osećanja? Kako da kockare koji muvaju i kradu i mešaju ih kako stignu izbacimo iz igre?”…

 

 

Godina je 1963, a Bob Dilan kreće se “svojim putem poput preplašene lisice”, a upravo tada on zapeva onu “svoju pesmu poput nekog zlobnog deteta”, usput najpažljivije moguće birajući samo “svoje idole”, a bio je pripravan za velike fantomske bitke. Za prvog idola uzima Henka Vilijamsa, u čijim pesmama je doživeo gvozdene šine, prugu, i klopotanje točkova.

Pošao je svojim putem, da bi na njemu zapevao samo onu “svoju pesmu”, kao jedan od neveselih klovnova u ritama. A kad su popadali svi njegovi idoli, kad su pokazali slabost svu ljudsku, i kad je izgubi osvoj oslonac, naučio je da je svet zapravo jedno ogromno ratište, a da je on sam jedan od onih koji moraju baciti kamen. Učio je putujući, i gledao kako mnogi ljudi dotiču se njegove staze i puta. Ispočetka bio je tek preplašeni pesnik, a preplašio se čak i od hučnog okeana.

U jednom trenu nije mogao da zapeva, i tada je izbacio glavu i prepustio se vetru. Onda su počele da naviru reči, koje je morao najpre da zapamti, pa tek onda da ih zapiše. Imao je snove, pa ih je oberučke prigrlio takođe. A ličio je tada na nekakovg bogalja, invalida. Tada će napisati stihove: ”Ali sad barem znam da ne treba nanositi bol da ne treba navaljivati da ne treba patiti i sam Bog zna… da ne treba pokušavati –“.

Pesma iz 1963 ponela je naslov “Vremena se menjaju”, u kojoj su nadošle vode, mnogo toga je poplavljenog, nadošlog, naraslog, nabujalog, a ljudi su samo “mokri do koske”. Preživeće oni koji poput kamenja nauče da plivaju. Potom poziva pisce i kritičare, kao i sve modern proroke da nagoveste to jedno jako promenljivo vreme, te kaže: ”Jer onaj kome se sad nanosi bol biće onaj koji ga neće nanositi drugom napolju se bije bitka koja besni… Crta je povučena kletva je bačena onaj koji je sada spor kasnije biće brz… vladajući red brzo nestaje. I onaj koji je sada prvi kasnije biće poslednji jer vremena se menjaju”.

Dilan je i brune 1964 nastavio da piše poeziju u ime mnogih obespravljenih i ugnjetavanih, ugroženih, i u svoju liriku pored već prisutnog gneva i ljutine, unosi sada i sve više ljubavnog lirizma, te saoseća sa običnim ljudima, sa ljudima koji se slabo ili nikako plaćaju, koji se izrabljuju, koji su proterani na margine društva, brine o nezaposlenima, o obespravljenima, itd.

Godine 1963 nastala je pesma “S Bogom na našoj strani” u kojoj kaže: ”Oh, moje ime, ne znači ništa… udžbenici istorije kažu to… Indijanci su pali konjica je jurišala Indijanci su poginuli… Kada se završio Drugi svetski rat oprostio sam Nemcima i postal smo prijatelji iako su oni ubili šest miliona ljudi spalili ih u pećima Nemci sada takođe imaju Boga na svojoj strani. Učili su me da mrzim Ruse tokom čitavog života ako započne još jedan rat moraćemo da ih se plašimo da bežimo i da se krijemo i svet  hrabro prihvatimo s Bogom na našoj strani… vi ćete morati sami da zaključite da li je Juda Iskariotski imao Boga na svojoj strani… Đavolski sam iscrpljen konfuzija koja me ispunjava ne može se opisati ni na jednom jeziku reči mi pune glavu i padaju na pod ako je Bog na našoj strani On će sprečiti sledeći rat”.

Godine 1963 nastaje pesma “Samo pion u njihovoj igri”, u kojoj govori kako su političari sa juga poučavali neke mnogo siromašne bele ljude, podižući im na neki viši nivo egoistički i superiorniji živac boje kože. I kaže: ”U interesu tog političara na njegovom putu do slave a siromašni belac ostaje u vagonu teretnog voza ali njega ne treba kriviti on je samo pion u njihovoj igri. Zamenici šerifa, vojnici, guverneri dobijaju platu, a isto važi i za šefove policije i pandure, a jadni belac u njihovim rukama nije ništa drugo do alat… I njega uče da se kreće u čoporu da puca u leđa stegnute pesnice da veša i da linčuje da se krije ispod kapuljače da ubija bez ikakvog osećanja bola poput psa na lancu on nema imena ali njega ne treba kriviti on je samo pion u njihovoj igri”. I tako je opevao smrt Medgar Eversa.

Pesma “Kad brod stigne” iz 1963 kaže: ”A reči koje se koriste da bi brod dovele do pometnje neće biti protumačene onako kako su izgovorene… Dići će se pesma dok se glavno jedro bude spuštalo… a mudraci s tog broda podsetiće vas još jednom da ceo svet to sada posmatra… Oni će tada dići ruke u vazduh, i reći ispunićemo sve vaše zahteve, ali mi ćemo s pramca uzviknuti dani su vam odbrojani. I poput faraonovog plemena, oni će se podaviti u nadošlom moru, i poput Golijata, oni će biti pobeđeni”.

Godine 1964 pesma “Nemrino zbogom”, gde brzim koracima korača u prvacu svega onoga što je posve obrnuto od svega onoga iz prošlosti njegove suprotno, hitajući putem samo svojim, noseći svoje idole, al i ideale, snove, bez trunke srama, stid i pokajanja, te kaže: ”Oh svaku misao koja se vezala u čvor u mojoj svesti, moraću da raspetljam da ne bih poludeo…Vremena nisu najbolja, ali od njih zavisimo… I mada je linija prekinuta, ovo još uvek nije kraj, samoću da vam poželim zbogom do sledećeg susreta. Oh prevareni sat pokušava da pokaže da mi je vreme isteklo da me osramoti, omete, i uznemiri. Prašina ogovaranja me zasipa po licu, a prašina glasina me prekriva… I zato ću se sada dići i ostati onakav kakav jesam i poželeti vam zbogom ne hajući ni za šta”.

Godine 1964 nastaje pesma “11 skiciranih epitafa”, a sve je počelo jednim bekstvom iz rodnog Hibinga, mada njegova bežanja ne jenjavaju. Dok putuje samo svojim putem on se i preobražava. Za sebe kaže da je izbeglica, u oba smisla i fizičkom, ali i psihičkom. Počesto zažali što nije proživeo gladne 30-e godine XX veka, te kaže: ”ah gde li su sad te jučerašnje veličine? Zašto oni nisu došli ovako da me dočekaju i pozdrave?”. Nije mu trebalo dugo da ukapira koliko je nepoželjan, čak ni kad promeni boju svoje kože, ili veru, te kaže: ”za koga glasamo? koliko će glasova biti potrebno za novo zubalo u ustima kongresmena? koliko ruku će morati da se digne pre nego što kosa ponovo izraste… ko je dakle taj koji će nas rešiti te bede? koje sad more da zagadimo? kad mi je rečeno da naučim ono što drugi znaju radi mirnog i ugodnog života i da savladam brojne snove ispranih mozgova uputili su me na beleške i knjige autoriteta koje su mi prodali a koji se mogu naći kako u stanju opsednutosti lutaju kroz pretrpane doline tragajući za onim što drugi znaju”. Da li je svaka ispevana pesma depresivna, jesu li to njegovi sopstveni stavovi, ima li u njima nerealnosti, i šta sa opscenim ljudima, i šta sa depresivnim umovima, a šta donose noći koje neko raspetljava i razmotava. Jedino kao da poezija nema kraja, i jedino zahvaljujući poeziji oseća se dobro i srećno, te svaka nova pesma koju otpeva postaje “odmotavanje  (njegove) sreće”. Prvi i najveći idol bio mu je Vudi Gatri, koji ga nauči: ”da su ljudi ljudi uništavajući čak i samog sebe kao idola i da ljudi imaju razloge za ono što rade i za ono što govore i da se svaka akcija može dovesti u pitanje ne preskačući ni jednu jedinu naredbu”. I šta još postoji kazaće: “postoji samo krilo koje vuče nagore i krilo koje vuče nadole”. A onda se zapita: ”da li sam ispravno odgovorio na sva pitanja… jer me je baš briga ako me proglase za čudaka po kome će reporter zdušno pičiti zajednički smišljajući pitanja namenjenim očima koje žele da vide… ne volim da se zaglavim u štampi i da zurim u šuplje umove koji proždiru punjene čokoladice srećni i zadovoljni… dan im je ispunjen time što vide šta jedem za doručak kakvu odeću volim da nosim i koji su mi hobiji… hobi mi je sakupljanje avionskog lepka… iako me prikazuju u pogrešnom svetlu oni ne mogu da mi oduzmu ono što radim oni to mogu da preruše izvrgnu ruglu i učine me smešnim u očima svojh čitalaca oni mogu da me uzdignu prema sopstvenom nahođenju samo zato da bi onda mogli da me srozaju i “razgolite” prema sopstvenom nahođenju nudeći nezasnovano mišljenje očima nepoznatih koji nemaju pojma o tome da ja “razgolićujem” samog sebe svaki put kada izađem na scenu”. I reći će još i to da ljubav ne postoji, a ako i postoji onda je njeno postojanje samo u tišini, i to onoj tišini koja reči ne iskazuje. Takođe, ne postji ni istina, a jedino o istini još govore pijani i u tome ima dakle romantizma. Počesto mu se učini da njegov um nije njegov. Primeti da se vremena menjaju i da su vremena promenljiva, te kaže: ”nikad umoran nikad tužan nikad kriv jer ja trčim u poštenoj trci koja nema nijednu drugu trkačku stazu osim noći i nema nijednu drugu konkurenciju osim zore”. Zvuci ga počesto bacaju u neku vrtu transa, mada postoje zvuci kojima se divi, postoje čak i pesme, postoje neki autori poput Alena Ginzberga, postoje melodije, postoje krici, postoji teskoba, sve to postoji čemu se divi. I kaže: ”a moja usamljenost biće snažna i rastvoriće se duboko do najvećih dubina moje slobode i to će tada ostati moja pesma”.

Godina 1963 donosi pesmu “Večni krug” u kojoj kaže: ”melodiju koju sam svirao ali ta pesma je bila predugačka a ja sam bio tek na početku… dugačka a posle nje je trebalo da pevam i druge… i njen kraj bio je još daleko… tako da sam podigao gitaru i krenuo sa sledećom pesmom”.

Godine 1964 nastaje pesma “Zvona slobode”, kad se zabelasaju, kad zazvone zvona za sve buntovnike, za sve slaboumnike, za sve nesrećne, za sve napuštene, za sve ostavljene, za sve prognane, za sve na lomači spaljene, zazvoniće zvona još i za ove: ”za one koji nemaju gde da iskažu svoje misli svi obespravljeni u situaciji koja se prihvata kao razumljiva sama po sebi… za zlostavljanu samotnu majku, proglašenu za prostitutku. za obespravljenog prekrštitelja zakona koga progoni i obmanjuje potera… za one koji tragaju na svom neopisivom putu ka nečemu… za svaku bezazlenu, plemenitu dušu koja se greškom našla u zatvoru… za bolne čije se rane ne mogu zalečiti za bezbrojne zbunjene, optužene, zloupotrebljene, izmoždene i one kojima je još gore i za svakog zabrinutog čoveka širom ovog sveta”.

Svet počesto liči na ružan san, u kome su mnoga rastrzavanja, i zato tešeći sve nas kaže da nas svet ma kakav on bio nikad ne može poraziti, i pobediti, jer ono što nas poražava i pobežuje uvek jesu samo naše vlastite negativne misli. Ljudi, pa čak i prijatelji stvaraju nam tugu, i niko kao oni nas ne lažu, jer ovo je svet u kome sve prolazi i sve jeste promenljivo i zato kao da u jednom takvom svetu nema ni pomoći, kazaće u pesmi “Ramoni” iz 1964.

Pesma ”Neke druge vrste pesama“ iz 1964. Dakle, svirati ili zatvroriti usta, pitanje je sad. Da li je ispričano nešto suvišno. Najgori neprijatelj nema više snagu da ponizi onako jezivo. Svet u kome je najveća želja samo profit. Biblijska tumačenja su jedino takva da donose samo ono što odgovara ciljevima biblijskih tumača. Ovo je svet u kome ničeg nema osim puzećeg položaja, čak i za nekad uspravnog i dostojanstvenog čoveka. I nema ni poštovanja. A reči se pogrešno tumače. I sve teže se i misli. A neka pića najbolje je izručiti u lavabo. Zezanje je najbolje sredstvo protiv svih malera. Svako ima pravo na samo svoj izbor i na samo svoj pobunjeni glas, čak i kad gubi. U svetu ništa nije kako treba, dakle, ništa u svetu ne valja. Rulja na sve stvari gleda unisono i jednolično, monotono. Rulja nema šta da kaže. Ovo je vreme dosada. Rulja stremi grupnom pričešćivanju, a to je samo “javno ispijanje krvi” i “masovno iskupljenje”. Kad susretne neke prijatelee shvatiće brzo kako to oni uvek znaju ono nešto što on još ne zna. I pri svakom susretu tačno je znao ko dolazi da bi ga iznervirao i ko su oni koji njega žele da srozaju na njihove mnogo oniže nivoe, na samo dno dna. Zatim je spoznao sav sadizam mnogih kompanija, korporacija, i kako izgleda kada se drugi baš toliko obezvrede, a neki opet zadenu pištolje o pojaseve. Zato je morao samo da dobro glumi i da zaigra ulogu Boga, prstima kidajući žice svoje gitare, da kaže: ”postoje samo suze i postoji samo tuga problem ne postoje… još uvek volim to što gubim ali da trčim i da pokušavam da ga uhvatim bilo bi jako pohlepno do kraja života više nikad neću primoravati nikoga na zatvorsku prinudu sopstvenog samoljublja ne mogu da verujem da moram bilo koga da mrzim ali ako to zaista budem morao to će onda biti samo iz straha i ja ću to znati nemam bilo kome da ponudim bilo kakve dogovore kao ni bilo kakvu istinu ne želim ni od koga da slušam žvake o moralu moral ne postoji a ja mnogo sanjarim”. O čemu su mu sve pričali: ”o politici o ovom i onom… o pacovima, guskama. svetu mira… a ja ti kažem politika ne postoji ti psuješ … obmanjuješ čoveka za šankom za ručak za jedno paklo cigareta… pričaš mi o likvidacijama plaćenih siledžija… a ja kažem neko ti je čačkao po glavi… a ja ti kažem da se na svako pitanje ako je ono istinito može naći odgovor njegovim postavljanjem… ti kažeš hajde da se napijemo zapalimo po jednu i ispovraćamo se na svet… ljudi su podešeni da pokušaju da zaborave da je čitav njihov život medeni mesce koji će se brzo završiti. Sve je propalo Pepeljugo sve je propalo”.

Da li se sve završava u velikim erupcijama emocija samo, kao u pesmi “Savet Džeraldini povodom njenog šarolikog rođendana” iz 1964, gde kaže: ”nikad ne veruj panduru u kišnom kaputu… kaži da se baviš višom matematikom… govori jasno i glasno… jednostavno da ne bi zvučala ironično… za neke ljude postoji samo dobro i loše… bolje je dražati se dalje od tih ljudi. budi oprezana sa pokazivanjem entuzijazma… nikad nemoj da dozvoliš da u kući nemaš teglu butera od kikirikija… ne upadaj u zamku kritikovanja ljudi koji ne rade ništa drugo nego kritikuju. nemoj ništa da stvaraš, jer će to biti pogrešno protumačeno… kaži da za život zarađuješ smejući se. budi nepoverljiva prema ljudima koji ti kažu da će izvršiti samoubistvo ako ne budeš dobra prema njima… čuvaj se od toaleta čiji zidovi nisu ispisani”.

Pesma iz 1964 “Mr. Tambourine Man”, gde kaže: ”… odsviraj mi neku pesmu… u zveckavo kleptavo jutro krenuću sa tobom… moj umor me zaprepašćuje, stojim kao omađijan… ova prastara prazana ulica previše je mrtva za sanjarenje… spreman sam da nestanem u sopstvenoj paradi, baci svoju igračku čaroliju na mene… ako čuješ maglovite tragove svitaka poezije kako poskakuju po tvojim dairama, znaj da se iza njih krije samo jedan klovn u ritama”.

 

(nastaviće se)