TOLSTOJEVA PRIČA O HADŽI MURATU…

 

 

Bilo je to jednog leta. Pripovedač ove priče obreo se usred cvetnog polja u kome ugleda cvet zvani “tatarin”. Samo jedna slika bi dovoljna da naastane sledeća priača, ona koja počinje 1851 godine, u mesecu novembru.

U to vreme dojahao je Hadži Murat u čečensko selo koje se zvalo Mahketi, a dođe u posetu, u kuću domaćina koji se zvao Sado, tražeći sigurnog utočišta i zakona. Tu saznaje Hadži Murat loše vesti, da je Šamil izdao takvu naredbu da svako ko ga sretne mora da ga uhapsi i zadrži, njemu jedino dovede. Ali, Sado je jedini u selu koji Hadži Muratu pruža azil, te nema lošu nameru da ga izda. Iz ove kuće Rusima su poslati izaslanici Hadži Muratovi kako bi preneli njegov novi naum – da im bude od ratne koristi, a saradnik u borbi protiv Šamila. Hadži Murat slao je izaslanike knezu mlađem Voroncovu. Šamil je raspisao poternicu za Hadži Muratom, te traži njegovu glavu, ali domaćin Sado rešen je da brani život svoga gosta, pokazujući time svoj obraz i svoju veliku čast, držeći do reči.

Na mrtvoj straži vojnici ruski pričaju o tome kako se sve četni novac razbacuje i krade, troši. Na ove vojnike nabasili su izaslanici Hadži Muratovi, Čečeni poslati, koji zatražiše da budu odvedeni knezu Semjonu Mihajloviču Voroncovom. Tada su utvrdili tačno na kom mestu sutra treba da se sretne knez sa Hadži Muratom, na mestu gde se seče šuma.

U selu se već saznalo da je Hadži Murat viđen, i zato mora hitno da napusti Sadovu kuću neopaženo u noći. Naišao je na prepreke prve ljudske na svom putu i počelo je puškaranje. Za njim su jahali goniči Šamilovi .Ali, Hadži Murat im uteče, jer živ ipak neće pasti Šamilu u ruke. Nakon ove potere, već na sigurnom, Hadži Murat izvede sve svoje molitvene obrede klanjanja još više verujući da ga sreća prati na putu. Spreman sada da uz pomoć ruskih vojnika krene u obračun sa Šamilom, kome duguje svoju osvetu. Izaslanici mu donose povoljne vesti o sutrašnjem susretu u šumi sa Rusima.

Sutradan ruski vojnici i Čečeni se sukobiše, a u tom puškaranju postrada jedan ruski vojnik.Voroncov je već hitao u susretanje Hadži Muratu. Kad se sretoše ovaj hrabri Čečn reče da se predaje Rusima, tačnije samo se izvoleva predati knezu Voroncovu kako bi se zajedničkim naporom obračunali sa Šamilom.

Voroncovu se sve mnogo dopalo, osim činjenice da je zaobiđen u čitavoj ovoj priči neko glavni od njega, a general Meler-Zakomeljski. U svom domu knez Vornocov ugosti Hadži Murata. O njegovm dolasku obavestio je i sve ostale. Na ručku Hadži Murat dobi od kneza na poklon sat (knezu će darivati svoj jatagan). Zatim je do kneza Voroncova stiglo nezadovoljstvo generala koji je zaobiđen kao važniji u ovom lancu događnja. Onda su pošli zajedno kod generala Melera, koji ih dočekuje hladno i sa dosta prekorevanja. Odlučiše da Hadži Murat privremeno ipak ostane kod Melera.

Svi su počeli doznavati da se Hadži Murat stavio na službu Rusima, isti onaj koji je pre svega ovoga sa njima dosta ratovao i mnoge im gubitke nanosio. Tako je i društvo okupljeno oko starog generala Voroncova sve to saznalo. Onda su prepričavane mnoge priče o snazi njegovog velikog junaštvu, priče o načinu borbe, gde se veličala njegova pamet, borbenost, viteštvo, junaštvo.

Sutradan Hadži Murat dolazi kod Voroncova, tražeći da ovaj napiše i ruskom caru kako je sada odlučan da se iskreno pridruži Rusima u borbi protiv Šamila, i koji su sve razlozi njegove osvete, i šta sve mora da naplati od Šamila. Ali, pre nego krene u obračun sa Šamilom, Hadži Murat traži još jedno od Rusa, a to je da mu prvo izbave i spasu negde na sigurno porodicu, i tek onda on kreće u veliki svoj obračun sa ekstremnim Čečenima odanim Šamilu.

Nakon 5 dana došao je Loris Melikov da zapiše Hadži Muratovu priču, kako bi ona bila prosleđena samom caru. I stade Hadži Murat pričati svoju potresnu priču, a ovaj Rus obeća da će je prevesti sa tatarskog jezika. I ispriča kako i zašto duguje Šamilu osvetu sada, i koga sve mora da osveti, i za šta sve mora da mu naplati. I na kraju ispriča kako Šamil sada u zatočeništvu i zarobljeništvu kao taoce drži njegovu porodicu, koju mora što pre da izbavi iz tih kandži, kako bi mogao nesmetano da se posle toga obračuna sa njim.

Voroncov je napisao zatim izveštaj ministru Černišovu o slučaju Hadži Murat, pitajući šta dalje da rade sa nji, te da li treba da mu veruju posle onoliko prethodnih sukoba i okršaja sa njim. Već prvog januara 1852 Černišov je o svemu obavestio cara Nikolaja, želeći da ovaj slučaj iskoristi i obračuna se sa Voroncovom koga inače ne voli. Car je presudio da Hadži Murat ipak bude upotrebljen u kavkaskom ratu i u obračunu sa Čečenima. Car je stao na stranu Voroncova po pitanju Hadži Murata. Černišov je bio nezadovoljan. Car je ubeđen da će im Hadži Murat pomoći da kavkaski rat privedu kraju.

Januara 1852 po naredbi Nikolaja Pavloviča cara Rusi su napali Čečene. Sukobili su se sa Šamilom. Rusi su razrušili ono čečensko selo, isto ono u kome se Hadži Murat na početku ove priče sklonio kdo domaćin Sada. Čak su uništili i pobili mnogo tada, napravili pustoš i pokolj. Poharani i uništeni Čečeni još više od tada počeše da mrze i proklinju Ruse i rešiše da ipak prihvate Šamila za svog nacionalnog vođu i osloboditelja ispod ruskog jarma.

Rusi su pijančili i slavili ovaj pokolj. Takođe, budno su čuvali i posmatrali svaki potez Hadži Murata kome nisu verovali. Svoju porodicu još nije mogao da spase iz kandži Šamilovih, a Šamil je razglasio da će sve njegove pobiti i poklati, uništiti kao mu se ne preda. Želeo je tako da ga domami i što lakše ubije. Šamil je naterao Hadži Muratovog sina Jusufa da ocu napiše pismo u kome mu saopštava za sve ove pretnje i traži da se ovaj preda.

Hadži Murat već nekoliko dana boravi u kući Ivana Matvejeviča u tvrđavi. Svaka pesma čečenska tužnih melodija seti ga na majku, na porodicu, na dom, na ognjište, ali i opominje da treba da se osveti za neke smrti, za neka zverstva. Čečeni su hteli da domame tako Hadži Murata u džamiju, ali mu Rusi kazaše da tamo ne ide, jer može upasti u zamku Šamilovu.

 Hadži Murat je opet vraćen nazad u Tfilis. Tu se sretao sa mlađim Voroncovom, i zatraži pravo da ode do jedne varošice kako bi iz zasede udario na Šamila ubrzo, ali prvo da pokuša putem pregovora i svojih plaćenih pregovarača. Šamil je Hadži Muratovim pregovaračima saopštio da  je njegova porodica ucenjena na 3 hiljade rubalja otkupa. Zatim su  Hadži Muratovi prijatelji odustali od sukoba sa Šamilom. Rešio je da sam onda spase svoju porodicu, jer kako primećuje niko neće da mu pomogne. Ali, pre toga on mora da utekne i od Rusa koji ga uhode i dobro čuvaju, motre.

Posle mnogo lomljena i unutrašnje dileme Hadži Murat se rešava na bekstvo. Sam će izbaviti svoju porodicu. Setio se majčine pesme iz detinjstva, setio se svog najvoljenijeg sina Jusufa, a onda Rusima kazao da odlazi samo u šetnju. U tom bežanju uhvaćen je i ubijen.

U kuću Ivana Matvejeviča kozak u torbi donosi odrubljenu Hadži Muratovu glavu. Neki poskočiše da celivaju ovu mrtvu junačku slavnu glavu. Neki joj se pokloniše. Onda su svi čuli šta se dogodilo.

Hadži Murat odluči se na bekstvo. A onda za njim se u poteru dadoše kozaci i vojnici. Hadži Murat dokopao se nekakvog žbunja, jer dalje se kroz tu neprohodnost bezizlaza nije moglo i tu ga sateraše i uhvatiše, tu ga ubiše, ali pre toga tu ga izdadoše. Tu bi mučki opkoljen, tu mu smrtonosnu ranu zadadoše, tu se zaljuljala metkom zaustavljena snaga div junaka. I tu je pao. Tu mu sekirom odsekoše glavu.

Onaj cvet “tatarin” sa početka priče, bio je samo povod da pripovedač  se priseti ovog stradanja, ove herojske snage i veličine, te da je pretoči u priču. Bilo je to sećanje na smrt, koju je pripovedač oživeo i osetio kad je cvet jedan u polju zgazio svojom neopreznom nogom.