SARAMAGOV POSMATRAČ - RIKARDO REIŠ…

 

Portugalac Jose (Žoze) Saramago (1922-2010) godine 1988 dobija Nobelovu nagradu za književnost. Potekao je iz siromašne porodice. Teško se školovao postavši mašinbravar. Od prijatelja pozajmljuje novac kako bi sebi priuštio prve knjige za čitanje, a bilo je to kada je Žoze ima svega 19 godina. Zaposlio se najpre kao automehaničar, a kasnije radio kao novinar, prevodilac, kritičar, urednik, itd. A bez posla ostaje 1975 kada je smenjen nakon vojnog udara. Bio je na meti konzervativne struje, tako da su upravo konzervativci sprečili da dobije 1991 godine Evropsku književnu nagradu. Nakon toga iseljava se na Kanarska ostrva gde će umreti od upale pluća 2010. Svoj prvi roman objavio je 1947, a on se zvao “Zemlja greha”, a nakon toga nizale su mnoge knjige. Objavio je zbirku poezije 1966 pod nazivom “Moguće pesme”. Pisao je priče, kritike, ali i političke tekstove, kao i putopise. Pomenimo tek neke od Saramagovih knjiga i dela: ”Sa tla uzdignut”, ”Sedam Sunaca i Sedam Luna”, ”Godina smrti Rikarda Reiša”, ”Kameni splav”, ”Jevanđelje po Isusu Hristu”, ”Slepilo”, ”Sva imena”, ”Pećina”, ”Udvojeni čovek”, ”Ogled o vidovitosti”, ”Smrt i njeni hirovi”, ”Putovanje jednog slona”, ”Kain”. Napiso je i drame: ”Noć”, ”Šta da radim sa ovom knjigom?”, ”Drugi život Franje Asiškog”, itd. Godine 1969 postaje član Portugalske komunističke partije, a zapravo bio je ateista i pesimista. Kritikovao je monarhiju i rimokatoličnastvo, kao i Evropsku uniju, globalizam, MMF, itd. Mnogi su ga upoređivali sa Orvelom. Godine 1995 dobija najprestižniju portugalsu književnu nagradu tzv. “Kamoišovu nagradu”.

U okeanu svojih pročitanih knjiga i pisaca, uvek čak i dalje, čak i dan danas, još uvek postoji za mene jedan veliki nepročitani pisac (možda najveći na svetu), čije ime sam samo čula, ali od koga nikada ništa nisam pročitala, a koga sam slučajno otrkrila onomad, a nakon Pesoe i njegovih mnogih heteronima. I tako je Saramago moje nikad veće čitalačko otkrovenje (jednom ću iščitati i više od samo ovog romana, ali za sada dalje neću). Dakle, reč je o Žozeu Saramagu i njegovom romanu iz 1984 pod nazivom “Godina smrti Rikarda Reiša”.

Šta će reći Rikardo Reiš: ”Mudar je onaj ko se zadovoljava prizorom sveta”, dok će Bernardo Suareš kazati ovako: ”Biranje načina za izbegavanje svakog delovanja oduvek je bio moja životna težnja i briga”, a Pesoa to kaže ovako: ”Ako mi kažu da je besmisleno govoriti tako o nekome ko nikad nije postojao, odgovoriću da nemam nikakvih dokaza o tome da je Lisabon ikada postojao, ili ja, koji pišem, ili bilo šta drugo, bilo gde”. Sve tri ove misli mogu da budu moto romana, koji je Saramago posvetio Izabeli.

U lisabonsku luku iz Brazila doplovila je lađa “Hajland brigejd”, brod od 15 hiljada tona tereta. Na ovom brodu u Lisabon stiže nakon 16 godina emigarcije Portugalac Rikardo Reiš, lekar i pesnik. Saramago taj dolazak opisuje ovako, a opisuje šta mu je obećano nakon svega: ”… obećali jedan prekrasan grad i srećan život, još jednu bajku za obmanjivanje, jer ovima očigledno u emigraciji nisu cvetale ruže”.

Došli su po kiši povratnici mnogi u kojima više nema radosti. Rikardo Reiš uze taksi i smesti se u hotel “Braganse”. Rikardo Reiš ima 48 godina i neženja je. Raspakova je svoje kofere u sobi broj 201. Knjiga koju je počeo čitati zvala se ”The god of labyrinth” od Herberta Kejna –  a što je zapravo “običan policijski roman” ili “otrcana priča”. O tome Rikardo Reiš kaže: ”… svaki čitalac i čita bilo koju priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli”.

Rikardo Reiš piše pesme, te svako veče ili nešto zapiše ili nešto sređuje od svega onoga što je već napisao  u stihu. Najnovija pesma potiče iz 1935, a stara je već mesec i po dana. Svoje pesme zapisjuje ima već 20 godina. Takođe, Rikardo Reiš čita i novine, i mnogo veruje u sve što pročita, saznaćemo pak kasnije.

“Pustim ulicama Lisabona, žedna krvi, tumara kučka Ugolina, režeći pred vratima, zavijajući na trgovima i u parkovima, kidajući besno zubima vlastitu utrobu u kojoj već raste njen sledeći porod”.

Kišno je. Skoknuće Rikardo do banke da tamo zameni stranu valutu u domaću. Prvu noć loše je spavao, kao da se još nije navikao, prilagodio, na novo rodno tlo. I sve mu je nekako tuđe, strano, teško, tegobno. A vratio se na novinsku vest u kojoj je doznao da je umro Fernando Pesoa. Rikardo Reiš pođe da se raspita gde je pre dva dana pokopan i sahranjen genijalni Pesoa. Zatim se uputio prema grobnoj parceli broj 4371 (sahranjen u grobnicu svoje babe Dionizije).

Prosuo se pljusak. Rikardo Reiš stiže u restoran ”Složna braća”, gde će ručati. Kiša je prestala i on se vratio u hotel. Kiše su već neprestano lile dobra dva meseca u Lisabonu. Ali, kiša opet poče, a Rikarda Reiša poseti sobarica Lidija, koja ga upita da li mu išta treba. Zatim je zaspao i počeo da sanja. Probudivši se iz sna počeo je da čita novine. Silazi u hotelski restoran, posmatra goste. A kada se vrati nazad u sobu, baci pogled na stihove koje je pre toga zapisivao. Za njega: ”Sreća je jaram, a biti srećan tišti, jer je i to samo jedno stanje”.

Idućeg dana zatražio je doručak u svojoj sobi. Bilo je to uoči dočeka Nove godine 1936. A pošto se poplava delimično povukla, izašao je da prošeta lisabonskim ulicama. Obilazi  poznate četvrti i posmatra spolja lisabonske znamenitosti. I pokušava da otkrije ima li išta novo nakon dugih 16 godina odsustva. Setio se nekih svojih stihova.

“… kako vreme prolazi, Tužni Bože, koji si nam potreban možda zato šo niko nije kao Ti, Ni više ni manje nisi, već drugi bog, Ne mrzim Tebe, Hriste, nit prezirem, Ali uzdrži se od pokušaja da otmeš ono što je drugima obećano, Nas ljude bogovi ujedinjuju…”.

Video je okuljenu sirotinju kojoj se dodeljuje pomoć od 10 eškuda. Lutao je po lisabonskim lavirintima. Onda je ručao. A nakon toga ulazi u dve knjižare, a pred bioskopom odustaje, neće da odgleda ponuđenu projekciju filma. I vraća se u svoju hotelsku sobu. Još samo dva sata delila su ga od Nove 1936 godine. Večerao je u hotelskom restoranu. Bio je umoran, a samo što nije stigla 1936 godina.

Sam sa sobom u sobi pita se: ”… Šta ja ovde radim, kog đavola, ceo svet slavi i zabavlja se…”. Zatim je izašao da prošeta. Odmah se na ulici utopio u masu naroda. Tako je dočekao 1936 godinu. Kao i uvek po običaju na ulicu bacano je smeće, sve staro i suvišno, bespotrebno, kao bi Nova godina donela još veće izobilje. Vratio se u nazad u svoju sobu, bespomoćan od silnog lutanja: ”… ništavilo koje prethodi početku, jer ništavilo je stvarnost koja postoji, pre smrti, a ne posle nje, stupamo u ništavilo, da, iz njega samo došli, od nepostojanja smo počeli, a kad budemo mrtvi, bićemo raspršeni, bez svesti, ali ćemo postojati”.

Vrativši se u svoju sobu Rikardo Reiš zatiče svog neobičnog posetioca mrtvog Fernanda Pesou, koji je od krvi i mesa, tako stvaran, opipljiv, koji ga pomno i strpljivo uvek čeka. Rukovaše se, a nakon toga se i zagrliše. Pesoa mu tada reče: ”… Čuo sam da ste dolazili da me obiđete, nisam bio tamo, ali rekoše mi kad sam se vratio… Izlazim, za sada, imam još nekih osam meseci na raspolaganju da idem kud mi se prohte… ima ukupno devet meseci, tačno onoliko koliko provodimo u majčinoj utrobi, mislim da je u pitanju ravnoteža… kad umremo, više ne mogu da nas vide i svakog dana nas zaboravljaju pomalo… a sad mi recite šta vas je dovelo u Potrugaliju”.

Rikardo Reiš najpre pokaza onaj isečak iz novina i vest o Pesoinoj smrti, i dakle to je razlog njegovog naglog povratka. Mada ima i jedan drugi, malo sebičniji razlog, a to je brazilska revolucija. Pesoa nije mogao da se ogleda u ogledalu, jer on je sada samo mrtav čovek, čovek senka. Kao povratnik Reiš mu kaza da će možda ipak da otvori i privatnu lekarsku ordinaciju. I mada je kolebljiv, pa još uvek pomišlja da bi mogao i da se ponovo vrati u Rio nazad. Mrtvi su u prednosti, jer znaju sve - reče mu Pesoa. Mrtvi su nevidljivi i mogu da prolaze i kroz zidove neopaženo. Pesoa mu požele srećnu Novu 1936 godinu i ode nazad u svoj grob.

Inostrana štampa o portugalskom diktatoru Salazaru piše dosta pohvalno te u njemu vidi mudraca. Prošla su 3 dana, a još se nije susreo sa Pesom, koji mu je potreban kao sagovornik, kao sadrug. Izašao je na lisabonske ulice po onom svakodnevnom uobičajenom svom ritualu.

„Elem, Rikardo Reiš je posmatrač svetske predstave, mudar, ako je to mudrost, uzdržan i ravnodušan po obrazovanju i držanju, ali kolebljiv, jer je prošao jedan običan oblak“. Ali, njemu u lisabonskoj pomrčini nedostaje: “... svetlost koja bi išla ispred njega“. Nedostaje mu neki novi susret sa Pesoom (koji je za njega ognjeni stub ili videlo veliko) sa kojim će ubrzo moći da pročešlja mnoge pročitane novinske vesti. I silazeći tako niz jednu od ulica Lisabona primetio je Pesou. Pozdraviše se osmesima, o onda poče lisabonska uporna kiša. Treba poći tamo gde je sve manje onih koji bi mogli da prepoznaju mrtvog Pesou. Rastadoše se potom uz obećanje da će se sresti opet i opet, a ubrzo.

Sobarica Lidija donosi mu doručak u sobu, ista ona koju je već uhvatio za ruku,  a onda i ona sa kojom će završiti u krevetu. Idućeg jutra prelistavao je novine. Rezervisao je kartu za pozorište. I kad se vratio u sobu pokušava da zapiše neke stihove: “Zato ne treba pitati pesnika šta je osećao ili mislio, jer on i piše stihove upravo zato da ne bi morao to da kaže“.

Uveče se obreo u pozorištu, gde su svi oplakivali smrt engleskog kralja Džordža V, ali bez prekidanja pozorišnog repertoara. Nakon predstave pao je  u razmišljanje: “... smatra da oponašanje nije cilj umetnosti, osuđuje autorovu slabost što je napisao komad na nazaretskom narečju, zaboravljajući na činjenicu da stvarnost ne podnosi svoj vlastiti odraz, već ga, naprotiv, odbacuje, jer samo neka druga stvarnost, koja god bila, može zauzeti mesto one stvarnosti koju smo hteli da izrazimo, upravo zato što su različite, međusobno se otkrivaju, objašnjavaju i opisuju, stvarnost kao nekadašnja izmišljotina, izmišljotina kao buduća stvarnost“.

U pozorištu je susreo  između dva čina, a u pauzi doktora Sampaja, koji je odseo sa svojom bolesnom ćerkom Marsendom u istom hotelu (devojka sa invaliditetom u levu ruku koja je douzeta i suva, nepomična). Vratiće se sam nakon predstave peške u svoj hotel, odbiće njihovo društvo i zajedničku vožnju taksijem. Vraćajući se pomisli: “... veličanstvena će biti smrt onih ljudi koji budu umrli zajedno sa suncem, nisu videli prvi dan, ali videće poslednji“.

Vrativši se u svoju hotelsku postelju našao je tople flaše. Lidija se postarala da ga dočeka sve toplo, a najpre postelja. Pokušao je da pročita bar dve stranice Kejnove knjige. Zatim je zaspao, a kad se probudio iz sna kraj njega sedeo je Pesoa, koji mu se malo „naruga“, jer je u postelju primio sobaricu. Pesao je pokuašo da malo više bude u tom času „pogan“ i reče mu: “... Vi ste sami rekli da je pesnik obmanjivač... najgore je to što sam umro a nisam uspeo da odgonetnem da li se pesnik pretvara da je čovek, ili se čovek pretvara da je pesnik... Vi ste, prijatelju Reišu, beznadežan slučaj, vi jednostavno obmanjujete sebe, vi ste svoja vlastita obmana, i to više nema veze ni sa pesnikom ni sa čovekom, i nema ni leka...  vi čak i ne znate ko ste... Pustiću vas da spavate, to je, zapravo jedina stvar na kojoj vam zavidim...“.

Pošto je Pesao otišao, u Rikardovu sobu, kao i skoro svako veče, ušetala je po dogovorenom običaju kao i svake noći sobarica Lidija.

 

(nastaviće se)