.jpg)
Portugalac Jose (Žoze) Saramago (1922-2010) godine
1988 dobija Nobelovu nagradu za književnost. Potekao je iz siromašne porodice.
Teško se školovao postavši mašinbravar. Od prijatelja pozajmljuje novac kako bi
sebi priuštio prve knjige za čitanje, a bilo je to kada je Žoze ima svega 19 godina.
Zaposlio se najpre kao automehaničar, a kasnije radio kao novinar, prevodilac, kritičar,
urednik, itd. A bez posla ostaje 1975 kada je smenjen nakon vojnog udara. Bio je
na meti konzervativne struje, tako da su upravo konzervativci sprečili da
dobije 1991 godine Evropsku književnu nagradu. Nakon toga iseljava se na
Kanarska ostrva gde će umreti od upale pluća 2010. Svoj prvi roman objavio je
1947, a on se zvao “Zemlja greha”, a nakon toga nizale su mnoge knjige. Objavio
je zbirku poezije 1966 pod nazivom “Moguće pesme”. Pisao je priče, kritike, ali
i političke tekstove, kao i putopise. Pomenimo tek neke od Saramagovih knjiga i
dela: ”Sa tla uzdignut”, ”Sedam Sunaca i Sedam Luna”, ”Godina smrti Rikarda Reiša”,
”Kameni splav”, ”Jevanđelje po Isusu Hristu”, ”Slepilo”, ”Sva imena”, ”Pećina”,
”Udvojeni čovek”, ”Ogled o vidovitosti”, ”Smrt i njeni hirovi”, ”Putovanje jednog
slona”, ”Kain”. Napiso je i drame: ”Noć”, ”Šta da radim sa ovom knjigom?”,
”Drugi život Franje Asiškog”, itd. Godine 1969 postaje član Portugalske
komunističke partije, a zapravo bio je ateista i pesimista. Kritikovao je
monarhiju i rimokatoličnastvo, kao i Evropsku uniju, globalizam, MMF, itd. Mnogi
su ga upoređivali sa Orvelom. Godine 1995 dobija najprestižniju portugalsu književnu
nagradu tzv. “Kamoišovu nagradu”.
U okeanu svojih pročitanih knjiga i pisaca, uvek čak
i dalje, čak i dan danas, još uvek postoji za mene jedan veliki nepročitani pisac
(možda najveći na svetu), čije ime sam samo čula, ali od koga nikada ništa nisam
pročitala, a koga sam slučajno otrkrila onomad, a nakon Pesoe i njegovih mnogih
heteronima. I tako je Saramago moje nikad veće čitalačko otkrovenje (jednom ću
iščitati i više od samo ovog romana, ali za sada dalje neću). Dakle, reč je o Žozeu
Saramagu i njegovom romanu iz 1984 pod nazivom “Godina smrti Rikarda Reiša”.
Šta će reći Rikardo Reiš: ”Mudar je onaj ko se
zadovoljava prizorom sveta”, dok će Bernardo Suareš kazati ovako: ”Biranje
načina za izbegavanje svakog delovanja oduvek je bio moja životna težnja i
briga”, a Pesoa to kaže ovako: ”Ako mi kažu da je besmisleno govoriti tako o
nekome ko nikad nije postojao, odgovoriću da nemam nikakvih dokaza o tome da je
Lisabon ikada postojao, ili ja, koji pišem, ili bilo šta drugo, bilo gde”. Sve
tri ove misli mogu da budu moto romana, koji je Saramago posvetio Izabeli.
U lisabonsku luku iz Brazila doplovila je lađa
“Hajland brigejd”, brod od 15 hiljada tona tereta. Na ovom brodu u Lisabon stiže
nakon 16 godina emigarcije Portugalac Rikardo Reiš, lekar i pesnik. Saramago taj
dolazak opisuje ovako, a opisuje šta mu je obećano nakon svega: ”… obećali
jedan prekrasan grad i srećan život, još jednu bajku za obmanjivanje, jer ovima
očigledno u emigraciji nisu cvetale ruže”.
Došli su po kiši povratnici mnogi u kojima više nema
radosti. Rikardo Reiš uze taksi i smesti se u hotel “Braganse”. Rikardo Reiš
ima 48 godina i neženja je. Raspakova je svoje kofere u sobi broj 201. Knjiga
koju je počeo čitati zvala se ”The god of labyrinth” od Herberta Kejna – a što je zapravo “običan policijski roman” ili
“otrcana priča”. O tome Rikardo Reiš kaže: ”… svaki čitalac i čita bilo koju
priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli”.
Rikardo Reiš piše pesme, te svako veče ili nešto
zapiše ili nešto sređuje od svega onoga što je već napisao u stihu. Najnovija pesma potiče iz 1935, a
stara je već mesec i po dana. Svoje pesme zapisjuje ima već 20 godina. Takođe,
Rikardo Reiš čita i novine, i mnogo veruje u sve što pročita, saznaćemo pak
kasnije.
“Pustim ulicama Lisabona, žedna krvi, tumara kučka
Ugolina, režeći pred vratima, zavijajući na trgovima i u parkovima, kidajući besno
zubima vlastitu utrobu u kojoj već raste njen sledeći porod”.
Kišno je. Skoknuće Rikardo do banke da tamo zameni stranu
valutu u domaću. Prvu noć loše je spavao, kao da se još nije navikao,
prilagodio, na novo rodno tlo. I sve mu je nekako tuđe, strano, teško, tegobno.
A vratio se na novinsku vest u kojoj je doznao da je umro Fernando Pesoa. Rikardo
Reiš pođe da se raspita gde je pre dva dana pokopan i sahranjen genijalni Pesoa.
Zatim se uputio prema grobnoj parceli broj 4371 (sahranjen u grobnicu svoje
babe Dionizije).
Prosuo se pljusak. Rikardo Reiš stiže u restoran
”Složna braća”, gde će ručati. Kiša je prestala i on se vratio u hotel. Kiše su
već neprestano lile dobra dva meseca u Lisabonu. Ali, kiša opet poče, a Rikarda
Reiša poseti sobarica Lidija, koja ga upita da li mu išta treba. Zatim je
zaspao i počeo da sanja. Probudivši se iz sna počeo je da čita novine. Silazi u
hotelski restoran, posmatra goste. A kada se vrati nazad u sobu, baci pogled na
stihove koje je pre toga zapisivao. Za njega: ”Sreća je jaram, a biti srećan
tišti, jer je i to samo jedno stanje”.
Idućeg dana zatražio je doručak u svojoj sobi. Bilo
je to uoči dočeka Nove godine 1936. A pošto se poplava delimično povukla,
izašao je da prošeta lisabonskim ulicama. Obilazi poznate četvrti i posmatra spolja lisabonske znamenitosti.
I pokušava da otkrije ima li išta novo nakon dugih 16 godina odsustva. Setio se
nekih svojih stihova.
“… kako vreme prolazi, Tužni Bože, koji si nam
potreban možda zato šo niko nije kao Ti, Ni više ni manje nisi, već drugi bog,
Ne mrzim Tebe, Hriste, nit prezirem, Ali uzdrži se od pokušaja da otmeš ono što
je drugima obećano, Nas ljude bogovi ujedinjuju…”.
Video je okuljenu sirotinju kojoj se dodeljuje pomoć
od 10 eškuda. Lutao je po lisabonskim lavirintima. Onda je ručao. A nakon toga
ulazi u dve knjižare, a pred bioskopom odustaje, neće da odgleda ponuđenu
projekciju filma. I vraća se u svoju hotelsku sobu. Još samo dva sata delila su
ga od Nove 1936 godine. Večerao je u hotelskom restoranu. Bio je umoran, a samo
što nije stigla 1936 godina.
Sam sa sobom u sobi pita se: ”… Šta ja ovde radim,
kog đavola, ceo svet slavi i zabavlja se…”. Zatim je izašao da prošeta. Odmah se
na ulici utopio u masu naroda. Tako je dočekao 1936 godinu. Kao i uvek po
običaju na ulicu bacano je smeće, sve staro i suvišno, bespotrebno, kao bi Nova
godina donela još veće izobilje. Vratio se u nazad u svoju sobu, bespomoćan od
silnog lutanja: ”… ništavilo koje prethodi početku, jer ništavilo je stvarnost
koja postoji, pre smrti, a ne posle nje, stupamo u ništavilo, da, iz njega samo
došli, od nepostojanja smo počeli, a kad budemo mrtvi, bićemo raspršeni, bez
svesti, ali ćemo postojati”.
Vrativši se u svoju sobu Rikardo Reiš zatiče svog
neobičnog posetioca mrtvog Fernanda Pesou, koji je od krvi i mesa, tako
stvaran, opipljiv, koji ga pomno i strpljivo uvek čeka. Rukovaše se, a nakon toga
se i zagrliše. Pesoa mu tada reče: ”… Čuo sam da ste dolazili da me obiđete, nisam
bio tamo, ali rekoše mi kad sam se vratio… Izlazim, za sada, imam još nekih
osam meseci na raspolaganju da idem kud mi se prohte… ima ukupno devet meseci,
tačno onoliko koliko provodimo u majčinoj utrobi, mislim da je u pitanju ravnoteža…
kad umremo, više ne mogu da nas vide i svakog dana nas zaboravljaju pomalo… a
sad mi recite šta vas je dovelo u Potrugaliju”.
Rikardo Reiš najpre pokaza onaj isečak iz novina i vest
o Pesoinoj smrti, i dakle to je razlog njegovog naglog povratka. Mada ima i jedan
drugi, malo sebičniji razlog, a to je brazilska revolucija. Pesoa nije mogao da
se ogleda u ogledalu, jer on je sada samo mrtav čovek, čovek senka. Kao
povratnik Reiš mu kaza da će možda ipak da otvori i privatnu lekarsku ordinaciju.
I mada je kolebljiv, pa još uvek pomišlja da bi mogao i da se ponovo vrati u Rio
nazad. Mrtvi su u prednosti, jer znaju sve - reče mu Pesoa. Mrtvi su nevidljivi
i mogu da prolaze i kroz zidove neopaženo. Pesoa mu požele srećnu Novu 1936 godinu
i ode nazad u svoj grob.
Inostrana štampa o portugalskom diktatoru Salazaru
piše dosta pohvalno te u njemu vidi mudraca. Prošla su 3 dana, a još se nije susreo
sa Pesom, koji mu je potreban kao sagovornik, kao sadrug. Izašao je na lisabonske
ulice po onom svakodnevnom uobičajenom svom ritualu.
„Elem, Rikardo Reiš je posmatrač svetske predstave,
mudar, ako je to mudrost, uzdržan i ravnodušan po obrazovanju i držanju, ali
kolebljiv, jer je prošao jedan običan oblak“. Ali, njemu u lisabonskoj pomrčini
nedostaje: “... svetlost koja bi išla ispred njega“. Nedostaje mu neki novi
susret sa Pesoom (koji je za njega ognjeni stub ili videlo veliko) sa kojim će
ubrzo moći da pročešlja mnoge pročitane novinske vesti. I silazeći tako niz jednu
od ulica Lisabona primetio je Pesou. Pozdraviše se osmesima, o onda poče lisabonska
uporna kiša. Treba poći tamo gde je sve manje onih koji bi mogli da prepoznaju mrtvog
Pesou. Rastadoše se potom uz obećanje da će se sresti opet i opet, a ubrzo.
Sobarica Lidija donosi mu doručak u sobu, ista ona
koju je već uhvatio za ruku, a onda i
ona sa kojom će završiti u krevetu. Idućeg jutra prelistavao je novine. Rezervisao
je kartu za pozorište. I kad se vratio u sobu pokušava da zapiše neke stihove:
“Zato ne treba pitati pesnika šta je osećao ili mislio, jer on i piše stihove upravo
zato da ne bi morao to da kaže“.
Uveče se obreo u pozorištu, gde su svi oplakivali smrt
engleskog kralja Džordža V, ali bez prekidanja pozorišnog repertoara. Nakon predstave
pao je u razmišljanje: “... smatra da
oponašanje nije cilj umetnosti, osuđuje autorovu slabost što je napisao komad
na nazaretskom narečju, zaboravljajući na činjenicu da stvarnost ne podnosi
svoj vlastiti odraz, već ga, naprotiv, odbacuje, jer samo neka druga stvarnost,
koja god bila, može zauzeti mesto one stvarnosti koju smo hteli da izrazimo,
upravo zato što su različite, međusobno se otkrivaju, objašnjavaju i opisuju, stvarnost
kao nekadašnja izmišljotina, izmišljotina kao buduća stvarnost“.
U pozorištu je susreo između dva čina, a u pauzi doktora Sampaja,
koji je odseo sa svojom bolesnom ćerkom Marsendom u istom hotelu (devojka sa invaliditetom
u levu ruku koja je douzeta i suva, nepomična). Vratiće se sam nakon predstave
peške u svoj hotel, odbiće njihovo društvo i zajedničku vožnju taksijem. Vraćajući
se pomisli: “... veličanstvena će biti smrt onih ljudi koji budu umrli zajedno
sa suncem, nisu videli prvi dan, ali videće poslednji“.
Vrativši se u svoju hotelsku postelju našao je tople
flaše. Lidija se postarala da ga dočeka sve toplo, a najpre postelja. Pokušao
je da pročita bar dve stranice Kejnove knjige. Zatim je zaspao, a kad se probudio
iz sna kraj njega sedeo je Pesoa, koji mu se malo „naruga“, jer je u postelju
primio sobaricu. Pesao je pokuašo da malo više bude u tom času „pogan“ i reče
mu: “... Vi ste sami rekli da je pesnik obmanjivač... najgore je to što sam
umro a nisam uspeo da odgonetnem da li se pesnik pretvara da je čovek, ili se
čovek pretvara da je pesnik... Vi ste, prijatelju Reišu, beznadežan slučaj, vi jednostavno
obmanjujete sebe, vi ste svoja vlastita obmana, i to više nema veze ni sa pesnikom
ni sa čovekom, i nema ni leka... vi čak
i ne znate ko ste... Pustiću vas da spavate, to je, zapravo jedina stvar na
kojoj vam zavidim...“.
Pošto je Pesao otišao, u Rikardovu sobu, kao i skoro
svako veče, ušetala je po dogovorenom običaju kao i svake noći sobarica Lidija.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар