WYSTAN HUGH AUDEN (1907-73)…

 

 

Juče je obeležen datum rođenja englesko-američkog pesnika Wystana Hughy Audena (21 februar 1907 – 29 septembar 1973). Audenova poezija bila je poznata po svojim stilskim i tehničkim dostignućima, po svom angažovanju u politici, moralu, ljubavi i religiji, i po svojoj raznolikosti u tonu, obliku i sadržaju.

Najpoznatiji je po ljubavnim pesmama kao što su “Pogrebni bluz”, pesmama na političke i društvene teme kao što su “1 septembar 1939” i “Ahilov štit”, pesmama o kulturnim i psihološkim temama kao što su “Doba anksioznosti” i pesme na religiozne teme kao što su “Za sada”.

Auden je rođena u Jorku i odrastao je u Birmingemu i blizu njega u profesionalnoj porodici srednje klase. Godine 1939 preselio se u Sjedinjene Države i postao američki državljanin 1946. Godine 1930 privukao je pažnju široke javnosti svojom prvom knjigom, “Poems”, nakon koje su 1932 usledile “The Orators”. Tri drame napisane u saradnji sa Christopherom Isherwoodom 1935–38 izgradile su njegovu reputaciju levičarskog političkog pisca.

Auden je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju za svoju dugu pesmu “The Age of Anxiety” iz 1947 godine, čiji je naslov postao popularna fraza koja opisuje modernu eru. Godine 1956–61 bio je profesor poezije na Oksfordu; njegova predavanja su bila popularna među studentima i profesorima i poslužila su kao osnova njegove zbirke proze “The Dyer's Hand” iz 1962 godine.

Godine 1939 Auden se zaljubljuje u Chester Kallman i njihov odnos je smatrao brakom. Ovo se završilo 1941 kada je Kallman odbio da prihvati vernu vezu koju je Auden tražio, ali su njih dvoje održali prijateljstvo, a od 1947 do Audenove smrti živeli su u istoj kući ili stanu često sarađujući na operskim libretima kao što je “The Rake's Progress”, za muziku Igora Stravinskog.

Tokom svoje karijere, Auden je bio i kontroverzan i uticajan, a kritički stavovi o njegovom radu kretali su se od oštrog odbacivanja, tretirajući ga kao manjeg sledbenika W. B. Yeatsa i T. S. Eliota, do snažno afirmativnih, kao u tvrdnji Josepha Brodskog da je imao „najveći um dvadesetog veka“.

Nakon njegove smrti, Audenove pesme postale su poznate mnogo široj javnosti kroz filmove, emisije i popularne medije. Umro je u Beču 1973 godine i sahranjen u Kircstettenu.

Citati i pesme W. H. Audena:

“Uvek moraju postojati dve vrste umetnosti: umetnost bekstva, jer čoveku treba bekstvo kao što mu je potrebna hrana i dubok san, i umetnost parabola, ona umetnost koja će naučiti čoveka da se oduči od mržnje i nauči ljubavi”.

“Moramo da volimo jedni druge ili umremo“.

“U vremenima radosti, svi smo poželeli da posedujemo rep kojim možemo da mašemo”.

Funeral Blues (Posmrtni bluz)

Zaustavite sve satove, isključite telefon,

Sprečite psa da laje sa sočnom kosti,

Utišajte klavire i prigušite bubanj

Iznesite kovčeg, neka dođu ožalošćeni.

Neka avioni kruže stenjujući iznad glave

Škrabanje na nebu poruke “On je mrtav”.

Stavite krep mašne oko belih vratova javnih golubova,

Neka saobraćajni policajci nose crne pamučne rukavice.

On je bio moj sever, moj jug, moj istok i zapad,

Moja radna nedelja i moj nedeljni odmor,

Moje podne, moja ponoć, moja priča, moja pesma;

Mislio sam da će ljubav trajati večno: pogrešio sam.

Zvezde se sada ne traže; ugasite svaku,

Spakujte mesec i demontirajte sunce,

Izlijte okean i pometite drvo;

Jer ništa sada ne može doći do dobrog.

Pad Rima

Pristaništa udaraju talasi;

U usamljenom polju kiša

Udare bičem napušteni voz;

Odmetnici pune planinske pećine.

Fantastično rastu večernje haljine;

Agenti Fiska jure

Izbegavanje poreskih obveznika

Kanalizacija provincijskih gradova.

Privatni obredi magije šalju

Hramovske prostitutke da spavaju;

Svi literati čuvaju

Imaginarnog prijatelja.

Cerebrotonski Katon maj

Hvalite drevne discipline,

No mišićavi marinci

Pobuna za hranu i platu.

Cezarov bračni krevet je topao

Kao nevažan činovnik

Piše NE VOLIM SVOJ RAD

Na ružičastom službenom obrascu.

Neobdaren bogatstvom ili sažaljenjem,

Ptičice sa grimiznim nogama,

Sedeći na svojim pegavim jajima,

Pogledajte svaki grad zaražen gripom.

Zajedno na drugom mestu, ogromna

Krda irvasa se kreću preko

Milja i milja zlatne mahovine,

Tiho i veoma brzo.

The More Loving One (Onaj koji više voli)

Gledajući u zvezde, znam prilično dobro

Da, koliko ih je briga, mogu da idem dođavola,

Ali na zemlji je ravnodušnost najmanja

Moramo se plašiti čoveka ili zveri.

Kako bismo voleli da su zvezde gorele

Sa strašću prema nama nismo mogli da se vratimo?

Ako jednaka naklonost ne može biti,

Neka mi bude onaj koji voli.

Obožavalac kakav mislim da jesam

Zvezde koje ne mare,

Ne mogu, sad ih vidim, da kažem

Jedan mi je užasno nedostajao ceo dan.

Da li bi sve zvezde nestale ili umrle,

Trebalo bi da naučim da gledam u prazno nebo

I oseti njen totalni mrak uzvišen,

Iako bi mi ovo moglo oduzeti malo vremena.

1 SEPTEMBAR 1939 GODINA

Sedim u jednom od zarona

U Pedeset drugoj ulici

Nesiguran i uplašen

Kako se pametne nade gase

Niske nepoštene decenije:

Talasi besa i straha

Kruže preko svetla

I pomračenog zemljišta zemlje,

Opsednutost našim privatnim životima;

Neopisiv miris smrti

Vređa septembarsku noć.

Tačna stipendija može

Otkopajte ceo prekršaj

Od Lutera do sada

To je izludilo kulturu,

Pronađite šta se dogodilo u Lincu,

Kakav ogroman imago je napravio

Psihopatski bog:

Znam i ja i javnost

Šta svi školarci uče,

Oni kojima se čini zlo

Učinite zlo zauzvrat.

Prognani Tukidid je znao

Sve što jedan govor može da kaže

O demokratiji,

I šta rade diktatori,

Starije đubre koje pričaju

U apatičan grob;

Sve analizirao u svojoj knjizi,

Prosvetljenje oterano,

Bol koji stvara naviku,

Loše upravljanje i tuga:

Moramo ih sve ponovo trpeti.

U ovaj neutralni vazduh

Gde koriste slepi neboderi

Njihovu punu visinu da proglase

Snagu kolektivnog čoveka,

Svaki jezik sipa svoju taštinu

Takmičarski izgovor:

Ali ko može dugo da živi

U euforičnom snu;

Iz ogledala gledaju,

Lice imperijalizma

I međunarodna greška.

Lica duž šanka

Držite se njihovog prosečnog dana:

Svetla nikada ne smeju da se ugase,

Muzika uvek mora da svira,

Sve konvencije su zaverene

Da bi ovo utvrđenje pretpostavilo

Kućni nameštaj;

Da ne vidimo gde smo,

Izgubljeni u ukletoj šumi,

Deca se plaše noći

Koja nikada nisu bili srećna ili dobra.

Najvetrovitije militantno smeće

Važne osobe viču

Nije tako grubo kao naša želja:

Šta je ludi Nižinski napisao

O Djagiljevu

Tačno je za normalno srce;

Zbog greške u kosti

Od svake žene i svakog muškarca

Žudi za onim što ne može imati,

Nije univerzalna ljubav

Ali biti voljen sam.

Iz konzervativnog mraka

U etički život

Gusti putnici dolaze,

Ponavljajući svoj jutarnji zavet;

“Biću veran ženi,

Ja ću se više koncentrisati na svoj posao”,

I nemoćni guverneri se bude

Da biste nastavili njihovu obaveznu igru:

Ko može sada da ih oslobodi,

Ko može do mrtvih,

Ko može da govori u ime glupih?

Sve što imam je glas

Da poništim savijenu laž,

Romantična laž u mozgu

O senzualnom čoveku na ulici

I laž Autoriteta

Čije zgrade pipaju nebo:

Ne postoji takva stvar kao država

I niko ne postoji sam;

Glad ne dozvoljava izbor

Građaninu ili policiji;

Moramo da volimo jedni druge ili da umremo.

Nebranjen ispod noći

Naš svet u omamljenosti laže;

Ipak, svuda isprekidana,

Ironična tačka svetlosti

Bljesak gde god da je Just

Razmenite svoje poruke:

Mogu li, sastavljen kao oni

Od Erosa i prašine,

Opkoljen istim

Negacija i očaj,

Pokažite afirmativni plamen.

Dok sam izlazio jedne večeri

Dok sam izlazio jedne večeri,

Šetajući ulicom Bristol,

Gužva na trotoaru

Bila su polja žetvene pšenice.

I dole pored reke koja preplavljuje

Čuo sam ljubavnika kako peva

Pod lukom železnice:

“Ljubav nema kraja.

“Voleću te, draga, voleću te

Do susreta Kine i Afrike,

I reka skoči preko planine

I losos peva na ulici,

“Voleću te do okeana

Preklopljen je i okačen da se osuši

I sedam zvezda krene

Kao guske po nebu.

“Godine će teći kao zečevi,

Jer u svojim rukama držim

Cvet vekova,

I prva ljubav sveta”.

Ali svi satovi u gradu

Počeše da zvižde i zvone:

“O da te vreme ne prevari,

Ne možete pobediti Vreme.

“U jazbinama noćne more

Gde je pravda gola,

Vreme gleda iz senke

I kašlje kada bi poljubio.

“U glavoboljama i brizi

Nejasno život curi,

I Vreme će imati svoju maštu

Sutra ili danas.

“U mnoge zelene doline

Nanosi užasan sneg;

Vreme prekida plesove sa nitima

I ronilački sjajan luk.

“O uronite ruke u vodu,

Zaronite ih do zgloba;

Bulji, bulji u lavor

I pitajte se šta ste propustili.

“Glečer kuca u orman,

Pustinja uzdiše u krevetu,

I pukotina u šoljici se otvara

Put do zemlje mrtvih.

“Gde prosjaci izvlače novčanice

A Džin je očaravajući Džeka,

A ljiljan-beli dečak je rikač,

A Jill se spušta na leđa.

“O pogledaj, pogledaj se u ogledalo,

 O gledaj u nevolji:

Život ostaje blagoslov

Iako ne možete blagosloviti.

“O stani, stani na prozor

Dok suze opeče i počnu;

Volećeš svog pokvarenog bližnjeg

Sa svojim krivim srcem”.

Bilo je kasno, kasno uveče,

Nestali su ljubavnici;

Satovi su prestali da zvone,

I duboka reka je tekla dalje.

Vaznesenje Gospodnje, 1964

Od lista do lista u tišini

Nova zelena godina

Prolazi se severno:

Doduše, malo kasni,

Za lustere od kestena

Još uvek su mutne.

Ali današnja atmosfera

Ohrabruje,

I voćnjaci,

Naivno u belom

Ili surovo u ružičastom,

Aspekt ugodne plave boje.

Zadovoljan njegovom jednom dobrom primedbom,

Kukavica to ponavlja;

Dobro zadovoljan,

Neki povremeni teški hranitelji

Obavezuje

Sa sjajnom pesmom.

Živi sadržaj

Sa njihovom ekološkom nišom

I relevantni objekti,

Ne mogu reći

Tišina pred oluje

Od jednog posle masakra,

Kao ratnici, kao ljubavnici,

Bez pomešanih osećanja:

Šta je za njih naš praznik?

Ovog četvrtka kada moramo

Prođite kroz ritual

Formule oproštaja,

Reč, izgled,

Zagrljaji znajući

Da su ovoga puta konačni.

Koliko god možemo da verujemo

Taj rastanak bi trebao biti

I to obećanje

Buduća radost se može sačuvati,

Odsustvo ostaje

Činjenički gubitak je:

Ovde kao trajno,

Očigledno svima,

Kako prisustvo u svakoj

Turobne Kundry*,

Podstaknute da se kikoće

Kod bilo kakvog raspeća.

(*Napomena: Kundry je „divlja žena“ centralna Vagnerova finalna opera, “Parsifal”. Ona je ultimativna dvojna žena, i odani glasnik vitezova Grala i opasna zavodnica u moći Klingsora, propalog viteza. Kundry je osuđena da živi večno, jer se rugala Hristu na raspeću, a sada želi samo smrt i iskupljenje).

Iz „Doba anksioznosti“

Za ostale, poput mene, postoji samo blic

Negativnog saznanja, noć kada, pijan, jedan

Otetura do kupatila i zuri u staklo

Susresti se sa svojim ludilom, kad izgleda ono što je majka rekla

Tako draga glupost i pristojan savet

Od liberalnih nedeljnika kao izgubljena umetnost

Kao seljačka grnčarija, jer očigledno nije.

Krstu ili Klarteu ili zdravom razumu

Naše strasti se mole ali do primitivnih totema

Koliko su apsurdni koliko i divlji; nauka ili ne nauka,

To je Bahus ili Veliki dečak ili Baal-Peor,

Ferris-wheel sreće ili fizički zvuk

Naših sopstvenih imena koja oni zapravo obožavaju kao svoja

Zemlja i cilj.

Sve pesme su W. H. Auden: “Collected Poems”, The Centennial Edition, The Modern Library (2007).

 

(prevod sa engleskog)