TRAGIČNA SUDBINA ČOVEKA U TOTALITARNOM UREĐENJU…

 

Peta glava knjige “Zarobljeni um” ponela je naslov ”Beta ili nesrećni ljubavnik”, a iza Miloševog Beta pseudonima krije se još jedan poljski ketman - Tadeuš Borovski.

Česlav Miloš upoznaje ga 1942 godine, a tada je Beta bio  mladić od svojih poletnih 20 godina, koji je smatrao “da prevazilazi svoej sagovornike”, a u iskazima sa njima kažu bio je “pun uzdržljive ironije”, koji je još tada znao “da će postati zaista darovit pisac”. Beta je postao pisac u vihoru rata, a propisao se na “jeziku robova”. Studirao je podzemni varšavski univerzitet, pio votku i žestoko raspravljao o politici, kao i većina ilegalaca toga doba. Bio je sakrastičan. Mnoge stvari bile su mu mnogo jasnije nego svima ostalima. I on je bio za borbu, ali ona ih je sve u jednom prelomnom času zapitao: ”… da, ali u ime čega?”. Ljudi Istočne Evrope nisu verovali više u demokratiju, jer pre rata bolno su iskusili  jednu diktaturu predratnog svoga režima. Za Betu u svetu ništa ne postoji osim snage sirove ogoljene sile, a u takvom svetu sada prisutna je vladavina “dekadencije i pada”. Beta nije bio katolički vernik, i najhrabrije je to otkrio kroz svoju poeziju, a pisao je “poeziju stoicizma”. Bio je takođe jedan do razočaranih zbog svega što je spoznao i iskusio u ratu.

Uhapšen je 1943 godine od strane Gestapoa, a posle zatvora prebačen je u logor u Osvjenćimu, gde je malo ko preživljavao, a on izdržao čak 2 godine. Odatle su ga prebacili u logor Dahau, gde je dočeao oslobođenje do strane Amerikanaca (oslobodioci su bili Sedma armija SAD-a). Svoja logorska iskustva nakon rata opisaće u svojoj knjizi pod nazivom “Bili smo u Osvjenćimu”.

Nakon logora od 1946 počinje da žvii u Minhenu, a tu je upravo izašla njegov malo pre pomenuta knjiga “Bili smo u Osvjenćimu”, a knjigu je napisao sa još dva druga takođe logoraša iz Osvjenćima. Zatim se vratio u Varšavu i tu objavio svoju zbirku priča. U logoru Beta se pokazao kao snalažljiv, a pošto je bio jak i zdrav uprava logora iskoristila je njegovu radnu snagu, a najpre na istovaru stočnih vagona, transporta i kofera u kojima su Jevreji donosili sav svoj i jedini imetak koji je mogao da se ponese i smesti između 4 koferska zida.

Beta je najpre nosio prtljag, a Česlav Miloš piše: ”Betina pripovetka o “transportu” treba, po mom mišljenju, da bude unesena u sve antologije književnosti koje predstavljaju sudbinu čoveka u totalitarnim uređenjima, ako takve anologije nekad nastanu”.Nažalost, umesto XXI vek (zar ne i lukavo totalitarističkog veka, opet) da dočeka ovakvu antologiju, ovaj vek XXI dočekuje sve veće pretnje i konačne odluke da će iz udžbenika izopštiti neke istorijske teme, kao temu Holokausta, itd.

U toj priči Beta je zapisao: ”… kroz moje ruke valjda (je prošlo) oko million ljudi. Najgori su transporti iz okoline Pariza: čovek uvek naiđe na poznanike… Te večeri stiglo je u Osvjenćim mnogo vozova. U transportu je bilo 15 000 ljudi… Iz krematorijuma kuljaju gusti stubvi dima i spajaju se u visini u ogromnu crnu reku, koja neizmerno polako prelazi preko neba iznad Birkenaua i nestaje iza šuma, prema Tšebinji. Transporte već spaljuju”.

Beta je zahvaljujući ličnom iskustvu logora postao pisac, piše nam dalje Česlav Miloš, pisac koji se opredelio odjednom samo za prozu, postajući nihilistički pisac, što nije isto što i biti amoralan pisac, jer kako Miloš dalje otkriva - njegov nihilizam bio je: “… iz etičke strasti, to je razočarana ljubav prema svetu i ljudima”. Beta je pisao samo ono što j video svojim rođenim očima. A opisivao je sve tačno, oslikao je svu nagotu ljudskog roda, koji je izgubio dobra osećanja. Beta je spoznao da čovek više nije biće koje svoj život žrtvuje za neke druge, za bližnje, već da je čovek životinja koja se bori da preživi, te otuda takvi poživotinjeni ljudi drže do toga da se drugome sme “nanositi šteta”, ali samo u slučaju ako su “oni tebi prvi naneli štetu”.

Kada je nakon logora živeo u Zapadnoj Nemačkoj njegov život bio je nalik “životu begunca”, a na sve strane video je samo krađu, pijanstvo, razvrat, blud, zlo, ravnodušnost, očaj, prazninu, primitivizam, a njemu lično takav svet bio je nepodnošljiv, zbog čega je osećao sve više i više bes i revolt, a onda je morao da se odluči - da li će ostati u takvom društvemog glibu, u živom blatu zapadne močvare,  ili će se vratiti u Poljsku koja je sada pod Sovjetima.

Na novu sovjetsku vlast gledao je sa velikim nepoverenjem, jer više su mu bili draži Hemingvej i Emil Zola, nego neki drugi. I posle mnogo kolebljivosti, odlučuje da se vrati na Istok, u Poljsku, gde su imalo daroviti pisci odjednom imali sva širom otvorena vrata, ali naravno samo ako budu znalački i ketmanski veličali narodnu demokratiju, Novu Veru, staljinizam, tokove ruske revolucije, i tome slično. Za takvu vrstu pisaca vlada je odrešila kesu te nije žalila para. I tako su Betine priče o logoru stavljene u prvi red po svom značaju.

Česlav Miloš piše: ”Beta je koncentracioni logor opisivao onako kako ga je sam video, a ne onako kako je trebalo videti. Iz toga su proizilazili svi propusti… svi logoraši Rusi koji su se javljali na stranicama knjige trebalo je da se odlikuju moralnom snagom i herojstvom u ponašanju… U Betinim pripovetkama ničega sličnog nema”, ali dodaje  Česlav Miloš još i ovo: ”Partija je otkrila da u njemu postoji retko i vredno blago: prava mržnja… korisna mržnja, mržnja u službi društva!”.

Beta je izdao zatim novu knjigu pipovedaka pod nazivom “Kameni svet”, a sve te krake priče opet su oslikavale samo ono što je Beta video, a u knjizi je izjednačio mnoge pojave društva na prvu pomisao nespojive čak ni u najcrnjem snu: ”… hrišćanstvo jednako kapitalizam jednako hitlerizam”, što može i još ovako da se kaže: ”Pričali su mi o kulturi, religiji, moralu – a gledajte do čega je to dovelo!”.

Dok su na snazi vladali istorijski rasistički zakoni svaki čovek i pojedinac bio je nemoćan. ”Mašina nacističkog terora” i totalitarizma samlela je sa najvećim uspehom svakog čovela. Nakon ove knjige Beta se učlanio u Partiju. Zadnji put Česlav Miloš video je Betu 1950 godine. Pisao je za zvanični nedeljnik i bio “vodeći propagandista”, a imao je i svoj “zajedljivi podlistak”. Mnogo je putovao do Istočne Nemačke i otuda slao reportaže, te je počeo sada kao pisac-novinar da služi Partiji, potpisujući članke u kojima se najvatrenije pljuje po Amerikancima. I dok je Beta pisao samo o logoru nije morao nikome da se dodvorava ili da se linijski podvlači, a sada je već bogme i počeo, i ne samo da je počeo, već je i neke stvari u izveštajima krivotvorio. Svoje pisanje začinio je gorkim “zrncem politike”. I počeo je da upropašćava svoj veliki talenat i dar. Beta je postao jedna politička krpa najmoćnije Partije, a Partija više nije morala da ga tera da piše takve članke, jer se on odjednom sam od sebe ili sam po sebi nezaustavljivo propisao, i sam stremio da ga bude što više. Navodno, od njega nisu mogli da se otresu i odbrane mnogi vrli podlistovi. A Partija je kako piše na kraju Česlav Miloš uvek želela samo ”najbolju književnost”.

Ali, Beti više nisu bile dovoljne reči, ni priče, kao ni romani, a pisanje novinarskih članaka za njega postalo je kobno poput konzumiranje narkotika od kojih se stiče strašna zavisnost. Po strani je ostavio svoje književno  pero, te počeo da mrzi svakog vraga “srećnog čovečanstva”.

I dok je Česlav Miloš pisao svoju knjigu “Zarobljeni um” 1953 godine, čuo je potresnu vest da se Beta ubio u Varšavi. Odvrnuo je slično Silviji Plat, slavinu peći i tako se ugušio gasom. Sahranili su ga uz tonove Internacionale.

(nastaviće se)