TOTALITARNA VLAST NAD ZAROBLJENIM UMOVIMA…

 

 

Šesta glava knjige “Zarobljeni um”, ponela je naslov “Gama ili rob istorije”, a iza pseudonima Gama krije se ketman Ježij Putrament. Ova priča vezana je za grad Vilno, koji je promenio mnogo gospodara i vladara (“Rusi, Nemci, Litvanci, Poljaci, opet Litvanci, opet Nemci i opet Rusi). U tom gradu Česlav Miloš učio je srednju školu, a onda i univerzitet. A u to vreme grad su držali Poljaci. Grad Vilno Česlav Miloš ovako opisuje i kaže da je to bio “jedan do najozbiljnijih centara jevrejske književnosti i jevrejskih studija u Evropi”. U gradu Vilno sreo je  Česlav Miloš tada mlađanog Gamu, koji beše “grub i bučan”, poreklom sa sela (otac mu bio penzionisani poljski oficir, a majka Ruskinja pravoslavka), a Gama je uzeo samo majčinu veru.

Poznanstvo njih dvojice počivalao je na zajedničkim književnim snovima i temama u to teško doba, a Gama je bivao sve prodorniji i sve glasniji, što je Česlavu Milošu počelo da smeta, a najviše mu je zasmetalo kada se Gama počeo deklarisati kao veliki antisemita. Gama je mrzeo  Jevreje. Onda je tvrdio da vlast u zemlji treba da pripadne većinskom vladajućem narodu koji brine da se društvo ne zagadi nekim drugim manjim narodima i rasama.

Česlav Miloš je susreo Gamu 1949 posleratne u jednom evropskom gradu, gde je Gama “bio ambasador crvene Poljske i poverljiv čovek Partije”. Postao je Gama odjednom sradačno sladak, sav ketmanski izveštačen. Živeo je u mramronoj i pozlaćenoj palati iz XVIII veka. Nema intelektualca tada koji se njime nije oduševljavao. Bio je Gama “izaslanik Istoak” kome se divilo i mnogo klanjalo. Ali, imao je i takvu manu, neukusnu, da sve svoje saradnike, sekretare vuče za noseve ili da ih nogom udari po dupetu. Bio je hladan i proračunat. Nosio je sa sobom svoje tajno oružje ketmana - podmukli skriveni bodež i svakome je mogao da zada strahovite bolne udarce. Tako će učiniti i Česlavu Milošu, ali na svu sreću neuspešno.

Bio je Gama čovek odan vlasti, tj. jako lojalan. U mladosti u lovu  Gama je nehotično ubio svog druga. U to predratno vreme generacija Česlava Miloša i Game nije mogla da nađe neki bolji, čvršći oslonac, te su osetili svu stvarnost i užasnost jedne neopisve praznine sa kojom su se susreli, a grupa oko koje su se počeli okupljati tada dobila je naziv “Klub intelektualaca”. U to vreme bila je i velika ekonomska kriza, velika nezaposlenost, dakle idealno vreme da se razvije levica, da bukne čak i nacionalizam, zatim i totalitarizam. Česlav Miloš i njegovi prijtelji iz mladosti tada su po novinama počeli da  objavljuju pesme i članke. Tako je počeo i Gama da objavljuje svoje pesme o čemu Česlav Miloš kaže: ”… njegova dela nisu nailazila ni na pohvale ni na napade kritičara, ćutke su ih propuštali”. Gama je imao “nepotpunost dara”.

Odjednom gavana reč i spasonosna mantra u to vreme postal je reč “Rusija”. U to vreme radnici i seljaci nisu mogli da obrazuju na jeftinim univerzitetima svoju decu (ne mogu ni u XXI veku). Bilo je to vreme velike diskriminacije. U Nemačkoj je besneo fašizam, pa su Poljaci spas očekivali ipak od suseda Rusa, iako su Poljaci, a kako Česlav Miloš još piše “tokom mnogih vekova bili u permanentnom ratu s Moskvom”. U to vreme raspada se i njihova mladalačka književna grupa, jer mnogi članovi grupe postaju staljinisti, a Česlav Miloš se povukao zajedno sa Ježijem Andžejevskim iz grupe, a Gama je takođe postao lojalan staljinista. Ubrzo počeo je Gama da piše za jedan partijski list, a postao je aktivan na mnogim tajnim sastanica, postao je vidljiv na mitinzima, a svakog prvog maja marširao ponosno u paradama.

Onda su vlasti zabranile taj njegov list, a on je sa ostalima uhapšen i izveden na suđenje. Svi su osuđeni blagom kaznom, a Gamu su proglasili nedužnim. Zatim je Gama objavio neke stručne književne radove, bavio se književnoistraživačkim radom i objavio dve zbirke pesama. Pisao je levičarske članke i čekao “svoj čas” kao lojalni komunista. Zatim je mobilisan, a Vilno je dodeljen tada Litvaniji od strane Sovjeta.

Gama je počeo da piše  i sve se uspešnije bavi “književnom politikom”,  a išlo mu je na ruku to što tečno govori ruski, a i poreklo mu je bilo polurusko. Bio je najpouzdaniji kandidat u očima nove proruske vlasti. U to vreme NKVD masovno hapsi, te stočnim vagonima započinju deportacije stotine hijada ljudi “u nepoznatom pravcu”, koje odvoze negde na Istok, u azijske kolhoze.Tada su uhapsili Gaminog oca, majku i sestre. Otac tada proklinje “sina-izroda” , i umire, a majka i sestre žive teško kao kolhozno roblje. Dok se one muče i pate, ponosni Gama drži mitinge i govori na njima o sreći ćovečanstva.

U to vreme mnogi pesnici, a poljski komunisti pobegli su iz Poljske pravo u Rusiju, ali su tamo brzo likvidrani, a imena im  se više nikad neće spominjati, biće izbrisani, precrtani, a zvali su se: Vandurski, Stande i Bruno Jasjenjski. Za Jasjenjskog  Česlav Miloš piše: ”Neka da se roman Jasjenjskog “Palim Pariz” pojavljivao u nastavcima u francuskom “Imanitetu”, i on je uživao takav međunarodni ugled kakav danas uživaju staljinistički pesnici Nazim Hikmet ili Pablo Neruda. Poginuo je ipak u jednom od logora prisilnog rada u blizini polarnog kruga”.

Na vest da su pohapšeni i neki pesnici koji su bili Gamini prijatelji, on ih se javno odricao, pljuvao po njima, javno govorio da su ti bivši prijatelji sada postali fašisti. Postepeno je Gama naučio kako da postane što lukaviji ketman. Nemce nije dočekao u gradu, već je vozom pobegao pravo na Istok, ostavljaući i ženu i ćerku pod okupacijom. Ubrzo brak se raspao. Gama je prebegao u Rusiju, gde je počeo da se obrazuje, usavršava, a tu je sreo svoje bivše kolege sa univerziteta, kao i drugove sa optuženičke klupe. Poljaci u egzilu moskovskom po naredbi Kremlja osnivaju svoj novi intelektualni krug koji se nazvao “Savez rodoljuba”, a biće to seme koje će Rusi  sa najvećim uspehom posejati kao seme razdora u Varšavi. Oni su se tada svi odrekli poljske samostalnost i nezavisnosti, prihvatili Ruse za svoje velike i najbliže patrone, i nisu ničim smeli da pokažu svoju solidarnost sa stotinama hiljada nasilno deportovanih ljudi u stočnim vagonima koji su netragom nestajali negde prema Istoku.

“Savez rodoljuba” zaigrao je veliku veštu igru. Moskva je načinila redove nove Poljske armije, koja će umarširati skupa sa Sovjetima. Polovinom 1944 godine umarširali su na tlo Poljske. Gama je došao kao politički oficir, sa činom mjaora, sa sobom iz Rusije doveo novu ženu-vojnika. Nova vlada nazvala se “Komiet oslobođenja” i počela sa radom u gradu Lublinu.

No, postojala je u to vreme i “Armija krajova” (AK), domovinska poljska armija koja je bila lojalna izbegličkoj vladi u Londonu, a došli su u sukob sa snagama Crvene ruske armije. Kad je izbio ustanak u Vilnu, Rusi su sa druge obale Visle mučki posmatrali kroz svoj dvogled šta se u tom stravičnom paklu sve dešava. Malobrojni prebegli ljudi na drugoj obali Rusima pričali su potresne priče koje je Gama samo slušao. Rusi su žrtvovali zatim i Varšavu, a onda je počela sa radom štamparija. Česlav Miloš piše: ”Vlast nad umovima daje osnov za vladanje zemljom. Gama je bio jedan od glavnih organizatora štampe u gradu Lublinu”.

Gama je sada još bolji pisac, a Česlav Miloš to ovako opisuje: ”Socijalistički realizam jača male talente i uništava velike… Napisao je niz korektnih pripovedaka po obrascu po kojem su se tada u Rusiji pisale hiljade strana proze. Bile su to pripovetke o borbi s Nemcima i o nacističkim okrutnostima”.

Kada su januara 1945 godine Rusi pregazili Vislu i pošli ka Berlinu na Zapad sa njima pošao je tada i major Gama. Partija ga šalje u Krakov, gde se posle rata slio najveći broj pisaca i naučnika, drugih umetnika, a upravo  u tom gradu Gama je spoznao veiku slast jedne diktature. Odjednom Gama postaje svemoćan, bog i batina. On daje reč ko može da štampa, a ko ne, on govori kome će dodeliti stan, a kome zaposlenje u redakciji. Svemoćnog Game se svi plaše, ali lažnom bogu Gami se svi ulizuju. Gama vrbuje sebi odane ljude, sardnike, na taj način kupuje ih olako.Vlada je u šaci držala sve štamparije, i skoro na sva izdavačka preduzeća imala tapiju. Vlada je sve kontrolisala. Izlazilo je tek nekoliko katoličkih listova i postojao je mali broj privatnih izdavačkih preduzeća.

I dalje hapse se pripadnici “Armije krajove”. O tom vremenu Česlav Miloš piše: ”Parola je bila: sloboda i demokratija… Tada je, ko god se usudio da govori o kolhozima, bio kažnjavan kao narodni neprijatelj, koji kleveće vladu i na taj način pokušava da širi nemir… nije se smelo napisati ništa što bi stavljalo pod sumnju savršenost institucija Sovjetskog saveza. To je strogo nadzirala cenzura… stanovništvo cele zemlje bilo je obuzeto jednim osećanjem: jake mržnje… ispod kreveta su virile čizme NKVD-ovca. Mrzeli su i oni koji su se udvarali Gami… Od njega su zavisila njihova nameštenja… njegovo mišljenje moglo je učiniti da izdavačka kuća odbaci njihove knjige…”, itd.

Gama i Česlav Miloš susreli su se u Krakovu. Bilo je to nakon što su ga u Varšavi isterali sa posla, a u vreme kada su ga plus optužili da je komunista, i jer je gajio naklonost ka Belorusima i Litvancima. No, novi režim znao je koliko je kao pisac vredan  jedan Česlav Miloš, i hteli su da ga iskoriste, da ga sebi potčnie, privole. Pri susretu Gama mu je u zlo uzeo i zapamtio jedno pismo koje je Česlav Miloš napisao protiv staljinista, držeći ga za prozapadnog disidenta.

Česlav Miloš piše o sebi, o Gami: ”Gama, kao pisac veran Centru, pokazivao je zvanični optimizam… bio je uveren da je Istorija iskjučivi domen đavola, i da, ko služi Istoriji, potpisuje ugovor sa đavolom. Znao je pre mnogo da bi se mogao zavaravati… Ne bez Gaminog uticaja, Ježi, koji je bio postao katolički pesnik, poslat je kao kulturni ataše u Francusku, ja – kao kulturni ataše u Sjedinjene Države… bio sam pesnik, mogao sam pisati samo na svom rodnom jeziku, i samo je u Poljskoj bila publika… s kojom sam mogao da se sporazumem… Ja sam znao da su njegova pisma lažljiva... Takođe sam smatrao da je dovoljno inteligentan da od mene ne očekuje da se preobratim”.

No, Gama je protiv Česlav Miloša tada potegao onaj svoj nevidljivi bodež u Varšavi, tajno oružje (nož u leđa), ali je na svu sreću samo promašio. Gama je postao diplomata. Ženu nekad neotesanog vojnika, sada šalje na školovanje u Švajcarsku te od nje stvara damu veštačkih trepavica, onu koja se nosi po zadnjoj pariskoj modi. Gama je pisao jedan poduži roman tada, sa aluzijama na onaj njegov mladalački sudski proces. Nije dobio vatrene pohvale.

Gama je bio pisac koji piše jedino onako kako naredi staljinistički Metod. Svom romanu dodelio je naziv “Stvarnost”, u kome je pisao mnogo toga “protiv predratne Poljske”, a roman nije imao nikakvog dodira sa zbiljom. Gama je mnogo putovao, odlazio u Afriku, a za arhitekturu kao umetnost nije imao sklonosti, niti sklonosti da izučava drevne civilizacije. Gama je znao da je đavolji verni sluga, i nije voleo tog svog đavola, koji je vešto prekrajao istoriju, ali je Gama bio ketman, te je to prikrio odlično. Gama je igrao bridž i bio verni član Centralnog komiteta.

Gama je bio “politički nadzornik svih pisaca, direktor svesti” i vodio mnogo računa da književnost bude u skladu sa crvenom linijom. Savez književnika od vlade dobija na poklon raskošnu zgradu u Varšavi, a pidci dobijaju stanove. Stan dobija prvi i Gama. Gama je pripadao samom, najvišem vrhu partije, te je imao i mnoge neprijatelje. Na jednom mitingu napravio je gaf rekavši o korejskom ratu 1950: ”Jeste, napali smo prvi jer smo jači!”. Gama je morao da bude što aktivniji kao pisac, jer u Savezu književnika Varšave mogli su da sede samo mnogo “aktivni” pisci. Gama je imao nekoliko stolova i na svakom po pisaću mašinu, a u isto vreme započetih više romana. I što je najgore Gama je znao da sam sebe laže, da je veliki lažov, da je ketman, onaj koji je đavolu prodao dušu.

 

(nastaviće se)