NAKON 3 NEDELJE– putopis sa planine...

 

Posle 3 nedelje na planini mnogo toga novog...

Najživlje  probuđeno samo ono što je otrovno...

Ima i šafrana, koji tek kreće...

Ima hladnoće, vetra, bočnih i čeonih udara, čak i oblačnosti, ali i Sunca...

I nikada manje otvorene latice ljubičastog ili violet šafrana nisam videla…

Trese se sve od udara vetra, podrhtava, ali su ipak stajali tamo mali i prkosni, neugroženi, nepolomljeni, neuništivi...

Vidici su dakle čisti, ali mnogo tužni, te kao da se sve dodatno mrači, baš tamo u toj daljini…

Drveće je tužno, i ono mračno...

Samo korov, pavite i bršljenovi zelene se parazitski na svojim sasušenim domaćinima od drveća…

Trava je beživotna, suva, požutela, a treba da oživi vidljivo na ovoj sprženoj površini. Ali, kao da neće još zadugo...

U toj pustoši pejzaža neko posadi tek jedno krivo žalosno zimzeleno drvo, te kao da ni ono više nema snage da se jače vine i uspravi, a sve je nekako pokunjeno...

Stene su pune mahovine i lišajeva. Svako nosi svog uljeza kao svoju muku, kao svoju teškoću, kao svoju bol...

I sve nekako liči mnogo na kasnu jesen. I čemu proleće i vedrina. Čemu život. Čemu išta...

Kukurek već zameće svoje cvetove, i otrže se, a prvi će da proprkosi nakon šafrana...

Napušteni oklopi žireva, napuštene suve ljušture i ljuske kao kad ljudi napuste samog sebe i nestanu u ništa, u prazno, u ništavilo…

Oresale leske, te nabacile grane svoje viseće minđuše, pa i dalje nekako puste, šture, tužne, jer sve onako tužno visi u toj pustoši bez smisla, bez svrhe, bez ičega...

Preživeli poneki sasušeni plodovi šipurka, i zgužvane kamare  nepokošene otave, vlati trave, tamo gde je podbarno i kaljavo, kamenito, tamo gde još pište neke podzemne vode…

Išarane i obeležene stene, sve flekavo od lišajeva, sve nosi svoje uljeze i parazite...

Lišajevi kao sasušeni morski korali podjednako lepi i veličanstveni na suvom, a zametnuti na otkinutim suvim granama drveća...

Zašto osećam da je sve jako loše i umorno, i bez one uobičajene vitalne snage načisto, baš danas...

I zašto jedva pročitam nekoliko listova knjige samo izjutra, pa opet uveče nateram se da čitam, da nadoknadim svoje nemoći nepostignuća, te ne vredi što čitam najboljeg pisca koga sam ikad mogla pročitati, otkriti, nešto jako lepo kao Pesoa...

Jedva sve nekako jedva, i verovatno to više nisam ja u sebi, a nisam ni ja izvan sebe...

I nešto mi se dakle desilo, ili su mi nešto potajno uradili, ne znam...

Ili da krivim pun Mesec...

Ne znam...

Ali, su me prilično uništili vazda tuđi problemi, tuđe drskosti, tuđi bezobrazluci, tuđi javašluci, a nisam ništa ni počela, a već me desetkovali...

Neki pritisak mi nenormalno jako pada, nešto ga u meni obara, a pritisci hoće da se sastave, gle čuda...

I nije ni dobro kad svemu trne glava, i travi, i šafranu, i kukureku, i drvetu, i gloginjama, i trnjinama, baš svemu...

Da li me srce danas služi dobro – ne znam. Isto je i sa rečima…

Možda se jednom sve u meni prekine...

Ne znam...

A to sigurno i hoće, ako već i nije...

Onda  mogu slobodno doći, poći, da dokusure sve ovo što je moje, a svu ovu bedu moju...

Koga sve ovo nije uništilo, isto kao i mene, da čovek počesto mora da vrati nazad svoje nepročitne knjige, jer više od užasa ne može da čita knjige. Ja tako neću, te pokušavam uz veliku muku da dokrajčim svoju zadnju uzetu knjigu...

Dakle, ogadili su nam i ovo malo bednog života, konačno...

Testiraju našu izdržljivost, naše ćutanje, naše pretvaranje, sve dok mi tako pokorno izigravamo srećne i zadovoljne budale…

Itd…