MAKIJAVELIJEVA TEORIJA NASTANKA DRŽAVE I NJENA ODRŽIVOST…

 

 

Dana 10 decembra 1513 godine u Firenci Nikolo Makijaveli, kome je 43 godine, piše u Rim Frančesku Vetoriju, svom prisnom prijatelju i kaže Petrarkinin rečima: “Božanska milost nikad ne dolazi kasno”, a onda dalje nastavlja i veli: ”… jer ko se odriče svoje udobnosti zbog tuđe, sam gubi, a drugi mu neće reeći hvala”.

Nakon tamnice i mučenja Makijaveli se povukao na selo, na svoje imanje, gde je odlazio u lov na drozdove, a budio se već sa prvim zracima sunca, a bavio se čak i sečenjem šume. Tamo je uživao čitajući knjige, Dantea i Petrarku, i pesnika Ovdiija. Zatim je odlazio u gostionicu na razgovore sa poznatim licma. Živeo je skromno u siromašnom mestu, a ponekad bi zaigrao i karte. Živeo je pomešano sa svim tim sitnim svetom, i kaže: ”… na taj način oslobađam mozak plesni, pa uspevam da se osvetim svojoj sudbini pošto sam zadovoljan što me ovako gazi. Želim da vidim neće li se već zastideti”.

Odatle bi se vraćao nazad kući uveče, a tamo bi nastavio da razgovara sa mnogim vladaocima i da ih mnogo toga priupita, pita, a tako pišući svoje najkapitalnije delo pod nazivom “Vladalac”. To je opisao ovako: ”… zaboravljam na svaku brigu, ne znam za umor, ne bojim se siromaštva, ne plašim se smrti”, i nastavlja: ”… zabeležio sam ono što mi se u razgovoru s njima učinilo najznačajnijim… raspravljajući šta je država, koliko vrsta država ima, kako se dolazi na vlast, kako se ona odražava i zašto se gubi”. Delo koje će napisati pomisli da posveti velmoži Đulijanu, najmlađem sinu Lorenca Veličanstvenog.

No, zatim je počeo da strahuje da bi zbog toga mogao da završi u Firenci u Palati pravde, te kaže: ”… Uvek će se naći ljudi koji će, kao Pagolo Bertini (jedan od Medičijevih špijuna), navoditi pojedince na tanak led, pa ih ostavljati sa sopstvenim brigama”.

O svom delu Makijaveli piše: ”Ko pročita moje delo, uveriće se da ono petnaest godina koje sam proveo proučavajući državničku veštinu nisam ni prospavao ni proigrao, te bi svakom bilo prijatno da se posluži čovekom koji je došao do iskustva o tuđem trošku… kako sam uvek držao datu reč, prirodno je da neću nikada da je izneverim… O mojoj čvrstini i poštenju najbolje svedoči moje siromaštvo”.

Zatim Makijaveli piše Svetom Lorencu de Medičiju, Pjerovom sinu kome je delo posvetio 1517 godine, jer je Đulijano umro 1516, ne bi li stekao više milosti, a izašao je sada sa ovim svojim delom pred vladaoca, očekujući na blagonakloniji prijem. O svom delu Makijaveli piše: “Ovo delo nisam ukrasio ni pretrpao zvučnim rečenicama niti nadmenim i suvoparnim rečima, kako mnogi čine, jer ja sam hteo da ničim ne ulepšavam svoje delo, te da mu privlačnost dadu jedino novina građe i ozbiljnost predmeta”, ali i dodaje: ”… treba biti vladalac da bi se dobro upoznao narod, i biti čovek iz naroda da bi se upoznao vladalac”. No, Lorenco se pokazao jako nezahvalno prema Makijaveliju, jako dugo.

Delo “Vladalac” sastavljeno je iz 26 glava, a reč je o političkom delu. Ovo delo je originalno, i jako je dugo na listi najčitanijih dela, ali isto tako ovo je i jedno smelo delo, u kome se iznose istine bez predrasuda. Autor dela Nikolo Makijaveli rodio se 1469 u Firenci, gde stiče dobro obrazovanje koje su sticali i najbogatiji sinovi toga doba. No, Makijavelija ipak ne smatraju dobrim eruditom, te zato ostaje samo genijalni renesansni mislilac.

Godine 1498 Makijaveli stupa u službu pri Firentinskoj Republici, u vreme kada je porodica Mediči proterana, a politička teologija Savanarole doživela neuspeh, a on sam spaljen na lomači. U to vreme Makijaveli je firentinski serketar, bez nekog istaknutijeg položaja čitav svoj vek. Mnogi ga nazivaju demonom, nemoralnim čovekom, a kad hoće sve njegovo da unize smisli će kovanicu “makijavelizam” što treba da posvedoči svu njegovu amoralnost, itd.

Ipak, ništa nije bilo tako kako su neki oni mislili demonizovano o njemu, jer je genijalni mislilac Makijaveli pored mišljenja imao dar i da dobro vidi, a tako je imao i dara da smisli svoju novu teoriju, donoseći i najbolnije istine na videlo, i na najbolji način uspeo da razobliči loše društvo i duh vremena u kome je živeo. I to je posebno jako dobro pokazao u jednom drugom svom delu, u renesansnoj komediji “Mandragola”.

Bavio se Makijaveli politikom i stavio se u službu Republike, brinući o gradskim zidinama, gde je pisao odgovore u ime Republike, zatim putovao, delovao, proučavao. Njegova najsudbonosnija godina bila je 1512, jer se te godine porodica Medeči vraća nazad u Firencu. Makijaveli tada ostaje bez službe, a onda su ga optužili za zavereničku rabotu, te su ga utamničili i mnogo mučili. Pošto je uspeo da dokaže svoju nekrivicu, pušten je opet na slobodu 1513 godine, a u vreme kada papa postaje Lav X Mediči.

Nakon tamnice povlači se na svoje seosko imanje u blizini Firence na San Kašanu i tu piše svoja dva najveća dela “Vladaoca” 1513 i “Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija”, koju godinu kasnije. Medičijevi su Makijaveliju sve oprostili tek 1526 godine, kada je opet stupio u državnu službu. Iduće godine 1527 Medičijevi su opet proterani, a Makijaveli ostao opet bez posla, jer se na njega gledalo kao na pristalicu Medičijevih. Te iste godine 1527 kao slomljen čovek umire.

Neosporno je da je Makijaveli bio genijalni filozofski i politički mislilac. Svoje delo “Vladalac” napisao je podstaknut najvišim moralnim ciljevima, a sve što je tu kazao, izneo je na jedan tako realističan način, znajući jako dobro šta politika jeste, navodeći mnoštvo primera ne samo iz stvarnog sveta, već i iz antičkog. Ovim delom uspeo je da napiše politički traktat, ali i političku teoriju o tome kako se osnivaju i održavaju države.

Država je ili republika ili monarhija, s tim što monarhije mogu biti nasledne ili nove, a ovakve države mogu se osvojiti pomoću tuđeg ili pomoću plaćeničkog stranog oružja, uz dosta sreće ili hrabrosti.

Najlakše je po Makijaveliju sačuvati naslednu državu, jer i najosredniji vladalac može da se održi ako mu ne zapreti nikakva otimačka sila i opasnost. Nasledni vladari se najviše vole.

Teškoća velikih tek ima samo u novim monarhijama, dakle kod mešovitih tipova vladanja. I tada dolazi do promena, a narod počinje da smatra da će im pod nekim novim vladaocem svakako biti bolje. No, ubrzo shvate da su prevareni, te ustaju protiv svog novog vladara. Novi vladar pak mora da bude ugnjetavač naroda sada, zatim teži da ima na svojoj strani jaku vojsku kako bi sačuvao svoje pokrajine. Vladalac kažnjava sve pobunjenike, sve otpadnike, i ojačava svoju vlast. Neredima mora pronaći leka, ali počesto leka nema. Da bi se osigurao vladalac uz sebe mora držati mnogo vojnika i jake oružane snage. Za tu potrebu osniva i svoje kolonije. Ljude koji se bune lišava imanja, i čini od njih iseljenike, te tako slabi njihov svaki bunt. Vladalac zna da mu je potrebno ili da dobije na svoju stranu narod ili da takav narod prosto siromaštvom uništi. A najviše vladalac troši para na vojsku. U takvim državama nasilje je pojačano. Makijaveli piše: ”… jer vreme čini svoje, te može da donese dobro kao i zlo, zlo kao i dobro”, pa nastavlja: ”Želja da se nešto osvoji sasvim je prirodna i obična pojava. I uvek kada to čine ljudi koji mogu u tome da uspeju, doživeće pohvale ili bar neće biti kuđeni. Ali kad žele da to učine, a ne mogu, u tome treba videti pogrešku koja iziskuje prekor”, te završava: ”… nikada ne treba dozvoliti da neredi uzmu maha da bi se izbegavao rat, jer se rat ne izbegava, već se odlaže na svoju sopstvenu štetu… propada onaj ko je omogućio da neko postane moćan, jer je ovaj tu moć stvorio ili veštinom ili silom, a i jedno i drugo budi podozrivost onoga ko je postao moćan”.

Vlast se u osvojenim državama, kolonijama, može sačuvati na 3 načina: prvi se ogleda u uništenju države, drugi naseljavanjem u tu novu državu, i treći ostaviti već postojeći zakon unutar takve države, ali im odmah nametnuti veliki danak i postaviti tamo nekolicinu sebi odanih ljudi tamo, a ako ustreba često i uz primenu sile tamo održavati takvo stanje. Za razliku od monarhija, u republici je mnogo više razloga za osvetom, i tu je stoga mnogo više mržnje, kao i života.

Treba slediti staze koje su prokrčili neki veliki ljudi. Najviše se održava na vlasti samo onaj vladalac koji se najmanje bude oslanjao na sreću. Vladalac koji sve zauzme srećom i stekne sve srećom, na vlasti se održava sa dosta više napora, kao i truda. On vlast osvaja “naprečac” - kako piše Makijaveli. I zato i najmanji nepovoljan vetar može ovakvog vladaoca da sruši. Da bi se održao vladalac njemu treba najviše vojska, pa čak i strani plaćenici. Makijaveli piše: ”Jer ljudi vređaju ili iz straha ili iz mržnje… A vara se ko misli da kod velikih ličnosti nova dobročinstva omogućavaju da se zaborave stare uvrede”.

Na vlast vladalac može doći često i na zločinački i bezočan način, što se postiže zločinima, prevarama, ubijanjem svog naroda, izdajom prijatelja, itd. Tu nema reči za koju bi se takav vladalac uhvatio, obavezao, jer reč tu nije svetinja. I tu nema saučestvovanja, a nema ni vere. A reč je o svirepoj vladavini, o državi u kojoj ima samo mnogo nasilja.

Na vlast se može doći i putem odluke građana (većine), i tada je tek reč o građanskoj vladavini. Ali, takođe dolazi se na vlast i samo voljom svojih velikaša (nekolicine), koji žele da sebi potčine narod. I zato ovaj oblik vladavine ima ove 3 strane, pa može biti “ili tiranija, ili demokratija, ili raspuštenopt”, kako piše Makijaveli. I zato se najteže održava vladalac koga na vlast dovodi volja nekolicine velikaša, a ne volja većine naroda. Narod uvek ima časnije težnje od svojih nekoliko velikaša. Velikaši su uvek samo ugnjetavači. Narod pak neće da bude ugnjetavan, i zato je narod često nezadovoljna. Naroda je uvek više nego velikaša. Velikaši su najveći neprijatelji jednom vladaocu i treba da ih se mnogo čuva. Oni često mogu da dovedu do njegove propasti i sloma. U najsmutnijem vremenu vladaru postaje najteže da nađe ljude od poverenja. Isto tako kad u nesreći državi zatreba narod (tj. građani) malo će biti onih koji će se dobrovoljno staviti u službu svoje države. Vladalac mora mnogo da učini da bi mu narod pokazivao vernost i odanost, privrženost.

Vladalac koga ne bude mzeo njegov narod i koji bude imao snažan grad neće biti ugrožen, te otuda ni napadnut. Hrabar vladalac uliva nadu i budi optimizam kod svojih podanika. Samo mudar vladalac održava budnost duha kod svojih podanika, posebno kad je njihov grad pod kakvom opsadom, ali pod uslovom da u gradu ima dovoljno zaliha i ljudstva za odbranu.

No, postoje i crkvene države.Vladalac koji ne stoji na dobrim temeljima propada, a ti dobri temelji jesu zakon i vojska. Najteže je državama koje svoj temelj održavaju pomoću plaćeničke i najamne vojske, koja može biti i neverna. Njih motiviše plata najviše. Pri prvom izbijanju rata najamnici se samo razbeže. Među plaćenicima može biti i onih koji nisu sposobni i na visini svog zadatka, a to vodi u propast. Vladalac mora biti i vrhovni vojskovođa. Najviše uspeha imaju vladari dobro naoružanih republika. Plaćenici dovode do sporih pobeda, i donose jako velike gubitke.

Često vladalac može biti zatočenik svoje najamničke i plaćeničke vojske. Najbolje je imati samo svoju vojsku, jer ona je opasnija od najamničke. Bolje je izgubiti sa svojom vojskom, nego pobediti sa tuđom vojskom. Ali, ni sopstvena vojska neće obezbediti vladavinu vladaoca, po onoj izreci latinskoj, a Tacitovoj koja glasi: ”Ništa nije tako nestalno i nepouzdano kao glas o snazi koja nije stečena svojom snagom”.

Ratovi na vlast mogu izdići čak i neka obična lica. Najveća je beda za vladaoca ako nije upućen u vojne poslove. Vladalac mora da poznje istoriju, da čita, da poznaje dela velikih ljudi, da izučava pobede i poraze iz prošlosti, da iz njih nešto nauči.

Vladaoca će hvaliti ili pak kuditi, a najbolji vladar propašće ako bude okružen onima koji nisu dobri i sposobni. Vladari mogu biti razni po Makijaveliju: cicije, darežljivci, grabljivci, svirepi, blagi, verolomni, mekušci, malodušni, surovi, srčani, čovečni, oholi, pohotljivi, čedni, otvoreni, lukavi, uporni, popustljivi, ozbiljni, lakomisleni, pobožni, neverni, itd. Vladalac treba da se dobro čuva, a najviše samo onih koji mogu da ga liše njegove države.

Šta je Makijaveli kazao u glavi XVI o izdašnosti i štedljivosti. Izdašni teže sjaju, troše imovinu, pokazuju koliko su izdašni, a svoj narod zbog toga opterećuju sa visokim porezima i nametima. Podanici dakle mrze takve rasipne vladaoce. Izdašni vladalac čini mnogo nepravde. No, takav vladar može sve potrošiti, te postati siromašan. Teško vladaru koji postane prezren i mrzak. Bolje i mudrije jeste biti vladar tvrdica, nego biti gramziv i grabljiv vladalac.

Vladar može biti svirep ili blag, jednoga vole, a drugoga se boje, a šta je najbolje. Bolje je biti blag i umeren. Vladar treba da bude obazriv i čovečan, nikad svirep. Ali, na pitanje šta je bolje  Makijaveli kaže da je poželjeno ovo oboje i trvdi da je bolje da se nekoga vladara boje, nego da ga vole. Ljudi ga ionako olako vole, ali samo dok imaju koristi. U nesreći ljudi okreću glavu, i zato propada vladalac koji se previše na takve ljude oslanja. Prijateljstvo se može kupiti za novac. Narod više voli onog vladaoca koga se boji. Narod ne voli kada mu vladalac dirne u imovinu. Makijaveli piše: “… ljudi brže zaboravljaju smrt oca nego gubitak očevine”.

Lepo je kad vladalac održi svoju reč, ali često ne biva tako. Vladalac nikad ne vodi računa o datoj reči, jer je lukav i prevrtljiv. Vladalac je lažov. On se bori na dva načina zakonom i silom. Zakon je tipičan za ljude, a sila za životinje. Vadalac je i čovek i životinja. On je to oboje i lisica i lav. Kao lav brani se od zamki, a kao lisica brani se od vukova. On je lisica koja poznaje sve zamke, a kao lav on preplaši vukove. Mudri valdaoci ne drže do svoje reči. Treba svoju prav unarav sakriti i biti dvoličan. Ljudi će uvek izabrati vladaoca koji zna dobro da ih prevari. Vladaocu će svako sredstvo biti opravdano, čak i ono loše i rđavo.

Grablji vladaoci biće omrznuti. Vladaočeve odluke moraju biti neopozive i nesrušive, neoborive, ma kakve da se narodu činile. Zaveru niko neće skovati protiv izuzetno cenjenog vladara. Vladalac može imati i mnoge spoljašnje neprijatelje, a ne samo unutrašnje. Od spoljašnjeg neprijatelja braniće se vladalac dobrim naoružanjem. Treba se čuvati ipak i neke unutrašnje zavere. Ako narod voli vladaoca onda on ne treba uopšte da strahuje od zaverenika. Neprijatne stvari vladalac poverava drugima, a samo prijatne stvari vladalac ostavlja za samog sebe. Vladalac ako poštuje svoje velikaše i ako ga narod ne prezire nema onda čega da se boji.

Vladalac uvek može za sebe pridobiti i svoje najveće neprijatelje. Isto tako može izgubiti i svoje dojučerašnje prijatelje, ako se probudi nezadovoljstvo. Zato neki vladari pribegavaju podizanju utvrđenja. Najbolje utvređnje jeste za vladaoca ako ga njegov narod ne mrzi, jer ako ga narod mrzi onda mu ne pomažu više ni najbolje zidine, a ni najbolja utvrđenja.

Neodlučni vladaoci koji se odluče za neutralnost najpre i najbrže propadaju. Bolje uvek prolaze oni koji stanu na jednu od dve strane. Mudrost je umeti prepoznati sa kim se udružiti. Vladalac mora biti sposoban, i treba da ume da bodri svoje podanike, kako bi oni poslušno i dalje radili svoje male poslove zelmljoradnju, trgovinu, itd. Vladalac mora da I hstimuliše i nagrađuje, da im upriliči fešte i svetkovine, okupljanja, sabore, sajmove, itd. A treba i da bude zaštitnik esnafa i da prisustvuje nekim staleškim sastancima. I da pokaže koliko je kao vladalac čovečan, kakav je dobročinitelj, kako je čvrst, dostojanstven, na svako mestu i u svakoj prilici lično prisutan, itd.

Vladalac ima svoje ministre, saradnike, koji mogu biti i jako loši. Razuman vladalac uvek pazi kakvi ga to ljudi okružuju i ko su mu saradnici. Vladalac mora da poznaje svoje ministre. No, u tome se vladalac može i prevariti. Postoje i ljudi koji ne mogu, ne bi smeli biti ministry, a reč je o lošim ljudima. Ako pretera u nagrađivanju svojih ministara vladalac, sve se može završiti dosta loše.

Treba se čuvati laskavac. Vladalac za saradnike treba da uzima mudre ljude, a ne laskavce, jer laskavci ga mogu odvesti u propast. Vladalac ima i tu moć da ubije nečiju volju, makar to bila i volja njegovih nesposobnih saradnika. Postoje i vladaoci koji nisu mudri. Postoje i vladaoci koji nisu velike pameti. Postoje i vladaoci koji misle samo na sebe. Postoje vladaoci koji neće poslušati dobre savete i mudrost drugih ljudi.

Neki vladaoci gube svoje dražve, a takvi su obično nesposobni. Treba se odupreti verovanju da mnogo toga zavisi od sudbine ili boga. Samo ljudi lišeni hrabrosti veruju u sudbinu. Sve zavisi samo od duha vremena. Dva čoveka mogu ići istim putem, a završiti posve različito, jedan će uspeti, a drugi će doživeti poraz. Sreća je promenljiva. Po Makijaveliju bolje “je biti naprasit nego smotren”. Žena se može ukrotiti samo batinama, i više voli one koji joj strogo zapovedaju, dakle i vladaočeva država je ako ova žena, te više voli naprasitost, više voli one koji su ljući zapovednici, itd.

Da bi se došlo do ujedinjenja Italije, treba se osloboditi stranaca po motu: ”Pravedan je rat kada ga vode oni kojima je neophodan, a sveto je oružje u kome ti još jedino leži nada”.