.jpg)
Dana 10 decembra 1513 godine u Firenci Nikolo
Makijaveli, kome je 43 godine, piše u Rim Frančesku Vetoriju, svom prisnom
prijatelju i kaže Petrarkinin rečima: “Božanska milost nikad ne dolazi kasno”,
a onda dalje nastavlja i veli: ”… jer ko se odriče svoje udobnosti zbog tuđe, sam
gubi, a drugi mu neće reeći hvala”.
Nakon tamnice i mučenja Makijaveli se povukao na selo,
na svoje imanje, gde je odlazio u lov na drozdove, a budio se već sa prvim zracima
sunca, a bavio se čak i sečenjem šume. Tamo je uživao čitajući knjige, Dantea i
Petrarku, i pesnika Ovdiija. Zatim je odlazio u gostionicu na razgovore sa
poznatim licma. Živeo je skromno u siromašnom mestu, a ponekad bi zaigrao i karte.
Živeo je pomešano sa svim tim sitnim svetom, i kaže: ”… na taj način oslobađam mozak
plesni, pa uspevam da se osvetim svojoj sudbini pošto sam zadovoljan što me
ovako gazi. Želim da vidim neće li se već zastideti”.
Odatle bi se vraćao nazad kući uveče, a tamo bi nastavio
da razgovara sa mnogim vladaocima i da ih mnogo toga priupita, pita, a tako pišući
svoje najkapitalnije delo pod nazivom “Vladalac”. To je opisao ovako: ”… zaboravljam
na svaku brigu, ne znam za umor, ne bojim se siromaštva, ne plašim se smrti”, i
nastavlja: ”… zabeležio sam ono što mi se u razgovoru s njima učinilo
najznačajnijim… raspravljajući šta je država, koliko vrsta država ima, kako se
dolazi na vlast, kako se ona odražava i zašto se gubi”. Delo koje će napisati
pomisli da posveti velmoži Đulijanu, najmlađem sinu Lorenca Veličanstvenog.
No, zatim je počeo da strahuje da bi zbog toga mogao
da završi u Firenci u Palati pravde, te kaže: ”… Uvek će se naći ljudi koji će,
kao Pagolo Bertini (jedan od Medičijevih špijuna), navoditi pojedince na tanak led,
pa ih ostavljati sa sopstvenim brigama”.
O svom delu Makijaveli piše: ”Ko pročita moje delo,
uveriće se da ono petnaest godina koje sam proveo proučavajući državničku veštinu
nisam ni prospavao ni proigrao, te bi svakom bilo prijatno da se posluži čovekom
koji je došao do iskustva o tuđem trošku… kako sam uvek držao datu reč,
prirodno je da neću nikada da je izneverim… O mojoj čvrstini i poštenju
najbolje svedoči moje siromaštvo”.
Zatim Makijaveli piše Svetom Lorencu de Medičiju, Pjerovom
sinu kome je delo posvetio 1517 godine, jer je Đulijano umro 1516, ne bi li
stekao više milosti, a izašao je sada sa ovim svojim delom pred vladaoca, očekujući
na blagonakloniji prijem. O svom delu Makijaveli piše: “Ovo delo nisam ukrasio
ni pretrpao zvučnim rečenicama niti nadmenim i suvoparnim rečima, kako mnogi
čine, jer ja sam hteo da ničim ne ulepšavam svoje delo, te da mu privlačnost
dadu jedino novina građe i ozbiljnost predmeta”, ali i dodaje: ”… treba biti vladalac
da bi se dobro upoznao narod, i biti čovek iz naroda da bi se upoznao
vladalac”. No, Lorenco se pokazao jako nezahvalno prema Makijaveliju, jako dugo.
Delo “Vladalac” sastavljeno je iz 26 glava, a reč je
o političkom delu. Ovo delo je originalno, i jako je dugo na listi najčitanijih
dela, ali isto tako ovo je i jedno smelo delo, u kome se iznose istine bez
predrasuda. Autor dela Nikolo Makijaveli rodio se 1469 u Firenci, gde stiče dobro
obrazovanje koje su sticali i najbogatiji sinovi toga doba. No, Makijavelija ipak
ne smatraju dobrim eruditom, te zato ostaje samo genijalni renesansni mislilac.
Godine 1498 Makijaveli stupa u službu pri
Firentinskoj Republici, u vreme kada je porodica Mediči proterana, a politička
teologija Savanarole doživela neuspeh, a on sam spaljen na lomači. U to vreme
Makijaveli je firentinski serketar, bez nekog istaknutijeg položaja čitav svoj
vek. Mnogi ga nazivaju demonom, nemoralnim čovekom, a kad hoće sve njegovo da
unize smisli će kovanicu “makijavelizam” što treba da posvedoči svu njegovu
amoralnost, itd.
Ipak, ništa nije bilo tako kako su neki oni mislili demonizovano
o njemu, jer je genijalni mislilac Makijaveli pored mišljenja imao dar i da
dobro vidi, a tako je imao i dara da smisli svoju novu teoriju, donoseći i
najbolnije istine na videlo, i na najbolji način uspeo da razobliči loše društvo
i duh vremena u kome je živeo. I to je posebno jako dobro pokazao u jednom
drugom svom delu, u renesansnoj komediji “Mandragola”.
Bavio se Makijaveli politikom i stavio se u službu
Republike, brinući o gradskim zidinama, gde je pisao odgovore u ime Republike,
zatim putovao, delovao, proučavao. Njegova najsudbonosnija godina bila je 1512,
jer se te godine porodica Medeči vraća nazad u Firencu. Makijaveli tada ostaje bez
službe, a onda su ga optužili za zavereničku rabotu, te su ga utamničili i
mnogo mučili. Pošto je uspeo da dokaže svoju nekrivicu, pušten je opet na
slobodu 1513 godine, a u vreme kada papa postaje Lav X Mediči.
Nakon tamnice povlači se na svoje seosko imanje u
blizini Firence na San Kašanu i tu piše svoja dva najveća dela “Vladaoca” 1513 i
“Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija”, koju godinu kasnije. Medičijevi su
Makijaveliju sve oprostili tek 1526 godine, kada je opet stupio u državnu službu.
Iduće godine 1527 Medičijevi su opet proterani, a Makijaveli ostao opet bez posla,
jer se na njega gledalo kao na pristalicu Medičijevih. Te iste godine 1527 kao slomljen
čovek umire.
Neosporno je da je Makijaveli bio genijalni filozofski
i politički mislilac. Svoje delo “Vladalac” napisao je podstaknut najvišim
moralnim ciljevima, a sve što je tu kazao, izneo je na jedan tako realističan
način, znajući jako dobro šta politika jeste, navodeći mnoštvo primera ne samo
iz stvarnog sveta, već i iz antičkog. Ovim delom uspeo je da napiše politički
traktat, ali i političku teoriju o tome kako se osnivaju i održavaju države.
Država je ili republika ili monarhija, s tim što monarhije
mogu biti nasledne ili nove, a ovakve države mogu se osvojiti pomoću tuđeg ili
pomoću plaćeničkog stranog oružja, uz dosta sreće ili hrabrosti.
Najlakše je po Makijaveliju sačuvati naslednu državu,
jer i najosredniji vladalac može da se održi ako mu ne zapreti nikakva otimačka
sila i opasnost. Nasledni vladari se najviše vole.
Teškoća velikih tek ima samo u novim monarhijama, dakle
kod mešovitih tipova vladanja. I tada dolazi do promena, a narod počinje da smatra
da će im pod nekim novim vladaocem svakako biti bolje. No, ubrzo shvate da su
prevareni, te ustaju protiv svog novog vladara. Novi vladar pak mora da bude
ugnjetavač naroda sada, zatim teži da ima na svojoj strani jaku vojsku kako bi sačuvao
svoje pokrajine. Vladalac kažnjava sve pobunjenike, sve otpadnike, i ojačava
svoju vlast. Neredima mora pronaći leka, ali počesto leka nema. Da bi se osigurao
vladalac uz sebe mora držati mnogo vojnika i jake oružane snage. Za tu potrebu
osniva i svoje kolonije. Ljude koji se bune lišava imanja, i čini od njih iseljenike,
te tako slabi njihov svaki bunt. Vladalac zna da mu je potrebno ili da dobije na
svoju stranu narod ili da takav narod prosto siromaštvom uništi. A najviše vladalac
troši para na vojsku. U takvim državama nasilje je pojačano. Makijaveli piše: ”…
jer vreme čini svoje, te može da donese dobro kao i zlo, zlo kao i dobro”, pa nastavlja:
”Želja da se nešto osvoji sasvim je prirodna i obična pojava. I uvek kada to
čine ljudi koji mogu u tome da uspeju, doživeće pohvale ili bar neće biti
kuđeni. Ali kad žele da to učine, a ne mogu, u tome treba videti pogrešku koja
iziskuje prekor”, te završava: ”… nikada ne treba dozvoliti da neredi uzmu maha
da bi se izbegavao rat, jer se rat ne izbegava, već se odlaže na svoju
sopstvenu štetu… propada onaj ko je omogućio da neko postane moćan, jer je ovaj
tu moć stvorio ili veštinom ili silom, a i jedno i drugo budi podozrivost onoga
ko je postao moćan”.
Vlast se u osvojenim državama, kolonijama, može sačuvati
na 3 načina: prvi se ogleda u uništenju države, drugi naseljavanjem u tu novu državu,
i treći ostaviti već postojeći zakon unutar takve države, ali im odmah nametnuti
veliki danak i postaviti tamo nekolicinu sebi odanih ljudi tamo, a ako ustreba
često i uz primenu sile tamo održavati takvo stanje. Za razliku od monarhija, u
republici je mnogo više razloga za osvetom, i tu je stoga mnogo više mržnje,
kao i života.
Treba slediti staze koje su prokrčili neki veliki
ljudi. Najviše se održava na vlasti samo onaj vladalac koji se najmanje bude oslanjao
na sreću. Vladalac koji sve zauzme srećom i stekne sve srećom, na vlasti se
održava sa dosta više napora, kao i truda. On vlast osvaja “naprečac” - kako
piše Makijaveli. I zato i najmanji nepovoljan vetar može ovakvog vladaoca da sruši.
Da bi se održao vladalac njemu treba najviše vojska, pa čak i strani plaćenici.
Makijaveli piše: ”Jer ljudi vređaju ili iz straha ili iz mržnje… A vara se ko
misli da kod velikih ličnosti nova dobročinstva omogućavaju da se zaborave
stare uvrede”.
Na vlast vladalac može doći često i na zločinački i
bezočan način, što se postiže zločinima, prevarama, ubijanjem svog naroda,
izdajom prijatelja, itd. Tu nema reči za koju bi se takav vladalac uhvatio,
obavezao, jer reč tu nije svetinja. I tu nema saučestvovanja, a nema ni vere. A
reč je o svirepoj vladavini, o državi u kojoj ima samo mnogo nasilja.
Na vlast se može doći i putem odluke građana
(većine), i tada je tek reč o građanskoj vladavini. Ali, takođe dolazi se na vlast
i samo voljom svojih velikaša (nekolicine), koji žele da sebi potčine narod. I
zato ovaj oblik vladavine ima ove 3 strane, pa može biti “ili tiranija, ili
demokratija, ili raspuštenopt”, kako piše Makijaveli. I zato se najteže održava
vladalac koga na vlast dovodi volja nekolicine velikaša, a ne volja većine naroda.
Narod uvek ima časnije težnje od svojih nekoliko velikaša. Velikaši su uvek
samo ugnjetavači. Narod pak neće da bude ugnjetavan, i zato je narod često nezadovoljna.
Naroda je uvek više nego velikaša. Velikaši su najveći neprijatelji jednom
vladaocu i treba da ih se mnogo čuva. Oni često mogu da dovedu do njegove
propasti i sloma. U najsmutnijem vremenu vladaru postaje najteže da nađe ljude
od poverenja. Isto tako kad u nesreći državi zatreba narod (tj. građani) malo
će biti onih koji će se dobrovoljno staviti u službu svoje države. Vladalac
mora mnogo da učini da bi mu narod pokazivao vernost i odanost, privrženost.
Vladalac koga ne bude mzeo njegov narod i koji bude
imao snažan grad neće biti ugrožen, te otuda ni napadnut. Hrabar vladalac uliva
nadu i budi optimizam kod svojih podanika. Samo mudar vladalac održava budnost
duha kod svojih podanika, posebno kad je njihov grad pod kakvom opsadom, ali pod
uslovom da u gradu ima dovoljno zaliha i ljudstva za odbranu.
No, postoje i crkvene države.Vladalac koji ne stoji na
dobrim temeljima propada, a ti dobri temelji jesu zakon i vojska. Najteže je
državama koje svoj temelj održavaju pomoću plaćeničke i najamne vojske, koja može
biti i neverna. Njih motiviše plata najviše. Pri prvom izbijanju rata najamnici
se samo razbeže. Među plaćenicima može biti i onih koji nisu sposobni i na
visini svog zadatka, a to vodi u propast. Vladalac mora biti i vrhovni vojskovođa.
Najviše uspeha imaju vladari dobro naoružanih republika. Plaćenici dovode do sporih
pobeda, i donose jako velike gubitke.
Često vladalac može biti zatočenik svoje najamničke i
plaćeničke vojske. Najbolje je imati samo svoju vojsku, jer ona je opasnija od
najamničke. Bolje je izgubiti sa svojom vojskom, nego pobediti sa tuđom vojskom.
Ali, ni sopstvena vojska neće obezbediti vladavinu vladaoca, po onoj izreci latinskoj,
a Tacitovoj koja glasi: ”Ništa nije tako nestalno i nepouzdano kao glas o snazi
koja nije stečena svojom snagom”.
Ratovi na vlast mogu izdići čak i neka obična lica.
Najveća je beda za vladaoca ako nije upućen u vojne poslove. Vladalac mora da
poznje istoriju, da čita, da poznaje dela velikih ljudi, da izučava pobede i
poraze iz prošlosti, da iz njih nešto nauči.
Vladaoca će hvaliti ili pak kuditi, a najbolji vladar
propašće ako bude okružen onima koji nisu dobri i sposobni. Vladari mogu biti razni
po Makijaveliju: cicije, darežljivci, grabljivci, svirepi, blagi, verolomni, mekušci,
malodušni, surovi, srčani, čovečni, oholi, pohotljivi, čedni, otvoreni, lukavi,
uporni, popustljivi, ozbiljni, lakomisleni, pobožni, neverni, itd. Vladalac
treba da se dobro čuva, a najviše samo onih koji mogu da ga liše njegove države.
Šta je Makijaveli kazao u glavi XVI o izdašnosti i
štedljivosti. Izdašni teže sjaju, troše imovinu, pokazuju koliko su izdašni, a
svoj narod zbog toga opterećuju sa visokim porezima i nametima. Podanici dakle mrze
takve rasipne vladaoce. Izdašni vladalac čini mnogo nepravde. No, takav vladar
može sve potrošiti, te postati siromašan. Teško vladaru koji postane prezren i
mrzak. Bolje i mudrije jeste biti vladar tvrdica, nego biti gramziv i grabljiv
vladalac.
Vladar može biti svirep ili blag, jednoga vole, a
drugoga se boje, a šta je najbolje. Bolje je biti blag i umeren. Vladar treba
da bude obazriv i čovečan, nikad svirep. Ali, na pitanje šta je bolje Makijaveli kaže da je poželjeno ovo oboje i
trvdi da je bolje da se nekoga vladara boje, nego da ga vole. Ljudi ga ionako olako
vole, ali samo dok imaju koristi. U nesreći ljudi okreću glavu, i zato propada
vladalac koji se previše na takve ljude oslanja. Prijateljstvo se može kupiti za
novac. Narod više voli onog vladaoca koga se boji. Narod ne voli kada mu vladalac
dirne u imovinu. Makijaveli piše: “… ljudi brže zaboravljaju smrt oca nego
gubitak očevine”.
Lepo je kad vladalac održi svoju reč, ali često ne
biva tako. Vladalac nikad ne vodi računa o datoj reči, jer je lukav i prevrtljiv.
Vladalac je lažov. On se bori na dva načina zakonom i silom. Zakon je tipičan
za ljude, a sila za životinje. Vadalac je i čovek i životinja. On je to oboje i
lisica i lav. Kao lav brani se od zamki, a kao lisica brani se od vukova. On je
lisica koja poznaje sve zamke, a kao lav on preplaši vukove. Mudri valdaoci ne
drže do svoje reči. Treba svoju prav unarav sakriti i biti dvoličan. Ljudi će
uvek izabrati vladaoca koji zna dobro da ih prevari. Vladaocu će svako sredstvo
biti opravdano, čak i ono loše i rđavo.
Grablji vladaoci biće omrznuti. Vladaočeve odluke
moraju biti neopozive i nesrušive, neoborive, ma kakve da se narodu činile. Zaveru
niko neće skovati protiv izuzetno cenjenog vladara. Vladalac može imati i mnoge
spoljašnje neprijatelje, a ne samo unutrašnje. Od spoljašnjeg neprijatelja
braniće se vladalac dobrim naoružanjem. Treba se čuvati ipak i neke unutrašnje
zavere. Ako narod voli vladaoca onda on ne treba uopšte da strahuje od zaverenika.
Neprijatne stvari vladalac poverava drugima, a samo prijatne stvari vladalac ostavlja
za samog sebe. Vladalac ako poštuje svoje velikaše i ako ga narod ne prezire
nema onda čega da se boji.
Vladalac uvek može za sebe pridobiti i svoje najveće
neprijatelje. Isto tako može izgubiti i svoje dojučerašnje prijatelje, ako se probudi
nezadovoljstvo. Zato neki vladari pribegavaju podizanju utvrđenja. Najbolje
utvređnje jeste za vladaoca ako ga njegov narod ne mrzi, jer ako ga narod mrzi
onda mu ne pomažu više ni najbolje zidine, a ni najbolja utvrđenja.
Neodlučni vladaoci koji se odluče za neutralnost
najpre i najbrže propadaju. Bolje uvek prolaze oni koji stanu na jednu od dve
strane. Mudrost je umeti prepoznati sa kim se udružiti. Vladalac mora biti sposoban,
i treba da ume da bodri svoje podanike, kako bi oni poslušno i dalje radili svoje
male poslove zelmljoradnju, trgovinu, itd. Vladalac mora da I hstimuliše i
nagrađuje, da im upriliči fešte i svetkovine, okupljanja, sabore, sajmove, itd.
A treba i da bude zaštitnik esnafa i da prisustvuje nekim staleškim sastancima.
I da pokaže koliko je kao vladalac čovečan, kakav je dobročinitelj, kako je čvrst,
dostojanstven, na svako mestu i u svakoj prilici lično prisutan, itd.
Vladalac ima svoje ministre, saradnike, koji mogu
biti i jako loši. Razuman vladalac uvek pazi kakvi ga to ljudi okružuju i ko su
mu saradnici. Vladalac mora da poznaje svoje ministre. No, u tome se vladalac
može i prevariti. Postoje i ljudi koji ne mogu, ne bi smeli biti ministry, a
reč je o lošim ljudima. Ako pretera u nagrađivanju svojih ministara vladalac,
sve se može završiti dosta loše.
Treba se čuvati laskavac. Vladalac za saradnike treba
da uzima mudre ljude, a ne laskavce, jer laskavci ga mogu odvesti u propast. Vladalac
ima i tu moć da ubije nečiju volju, makar to bila i volja njegovih nesposobnih
saradnika. Postoje i vladaoci koji nisu mudri. Postoje i vladaoci koji nisu
velike pameti. Postoje i vladaoci koji misle samo na sebe. Postoje vladaoci
koji neće poslušati dobre savete i mudrost drugih ljudi.
Neki vladaoci gube svoje dražve, a takvi su obično
nesposobni. Treba se odupreti verovanju da mnogo toga zavisi od sudbine ili
boga. Samo ljudi lišeni hrabrosti veruju u sudbinu. Sve zavisi samo od duha vremena.
Dva čoveka mogu ići istim putem, a završiti posve različito, jedan će uspeti, a
drugi će doživeti poraz. Sreća je promenljiva. Po Makijaveliju bolje “je biti
naprasit nego smotren”. Žena se može ukrotiti samo batinama, i više voli one
koji joj strogo zapovedaju, dakle i vladaočeva država je ako ova žena, te više
voli naprasitost, više voli one koji su ljući zapovednici, itd.
Da bi se došlo do ujedinjenja Italije, treba se
osloboditi stranaca po motu: ”Pravedan je rat kada ga vode oni kojima je
neophodan, a sveto je oružje u kome ti još jedino leži nada”.
Нема коментара:
Постави коментар