BAŠTOVANSTVO BEZ UPOTREBE HEMIJSKIH SREDSTAVA…

 

 

Rudolf Štajner je kazao da svaki čovek koji bude jeo hranu sa nezdravog tla, neće više moći da izbavi svoje teo iz stravičnih okova, a upravo se takvo upozorenje dešava danas, a samo nakon 100 godina ili posle jednog veka od početka priče o biodinamici, priče o živom i zdravom nezagađenom tlu. I šta sve možemo doznati čitajući knjigu Rudolfa Štajnera, pod nazivom  “Poljoprivredni kurs”, u kojoj su opisani i “Mesečni ritmovi u zemljoradnji” (izdanje iz 2022 godine, 247 strana).

Uvodni deo ove  knjige poneo je naslov “Biodinamička zemljoradnja”, a “Uvod” je napisao autor po imenu N. M. Žirmuskaja, a reč je o odlomku iz knjige “Bašta bez hemije”. Čitajući ovaj “Uvod” ili odlomak, može se doznati sledće, a to je da je biodinamička zemljoradnja jako slična organskoj zemljoradnji, mada između te dve zemljoradnje postoje neke suštinske razlike.

Rudolf Štajner jeste otac biodinamike, a ta njegova terija ove godine 2024, obeležava vek svog postojanja, kao i primene. Odatle se već da videti da naša povezanost sa Majkom Prirodom ne treba da počiva na razumu, već se sa Majkom Prirodom dakle povezujemo pomoću svojih unutrašnjih osećanja. U svakoj biodinamičkoj “sujeverici” ili “predrasudi”, postoji ono nasušno i neophodno zrce istine, svetlosti, a što je posve dovoljno da efekti budu ogromni i opipljivi, ma koliko se neko trudio da mu naučnost ospori. Štajner će u svom kursu poljoprivrede pomenuti koliko mu je sve značio pesnik Gete, a kod koga je uočio na koji način se sve povezujemo sa prirodom čiji smo celoviti deo, a svi smo mi zapravo delovi jedne jako žive orgomne prirode. Ono što je još veliki Gete primenjivoa, posle je Rudolf Štajner kao prvi ocenio, te svemu tome dao jedan nov pristup, u kome se govori o celovitosti u prirodi, ali  i još o tome kako na sve nas na Zemlji utiču ne samo razna kosmička zračenja, već i mnogi kosmički ritmovi.

Ne samo Kosmos, već i najmanja vrtlarska parcela predstavlja celinu i deo te je jedne ogromne kosmičke celine od univerzalnog značaja, a reč je o nečemu jako živom, te tako svaku setvenu parcelu dalje posmatramo kao jedan živ organizam, kao jedno dišuće, a živo, nezagađeno telo, i kosmičko sveto mesto, u kome je sve živo, čak i prirodni ciklusi po kojima se sve okreće, i kreće, teče, kruži, a posebno lepo u takvom biodinamičkom pogledu na zemljoradnju jeste i sam vrtlar koji je duša tog živog organizma, tj. te svoje setvene parcele. Svaka parcela dakle ima svoju neponovljivost i svoju jedinstvenost, svoju posebnost, svoju unikatnost, te ne može se uokviriti u sitne are i ogromne hektare, jer predstavlja živ deo jednog ogromnog kosmičkog makrosistema. U tom malom parčetu živog nezatrovanog zemljišta postoji jedna posebna melodija, od koje dalje s proleća nastaje simfionija, čiji zvuci nastave da traju do konca jesenjih dana. I upravo biodinamička zemljoradnja jeste priča o celovitosti, o harmoničnosti i o raznovrsnosti, a to su njene 3 glavne velike osobine.

Kosmos je takođe jedan ogroman organizma, živ ogranizam, a Zemlja i sve na zemlji samo je majušni delić tog velikog organizma. I sve je povezano u Kosmosu. I sve utiče jedno na drugo. I sve vribrira. I sve zrači. I sve ima svoju melodiju, svoju simfoniju, svoj bioritam, svoje zakone, svoje cikluse, svoje periode, svoje vreme, svoje metabolizme, svoja kretanja, svoja kruženja, itd. A nekada su ljudi mnogo bolje poznavali Kosmos, pravil i crtali preciznije kalendare, a u jednom pak trenu neka drevna znanja su zaboravljena, a neka su zagubljena, a neka su i zabranjena.

Žovot i ponašanje svih živih organizama zavisi jako mnogo od mnogih kosmičkih dešavanja, a prosto rečeno od položaja Meseca, Sunca i drugih planeta. Astrologiju recimo u prirodi mnogo bolje poznaju životinje, koje po svom instinktu bolje znaju šta je u prirodi zagađeno, i nezdravo, pa to nikad neće okusti, ni jesti, a bolje znaju kada treba da započnu svoje migracije, bolje znaju kada je vreme da se mreste, sve bolje znaju, nego čovek obdaren kažu razumom. I životinje umeju da iskoriste prirodne signale i znake koje im šalje Kosmos, samo čovek ne ume. I biljke će pokazati ubrzo da su mudrije od čoveka. Od Kosmosa mnogo toga zavisi, čak i kod naših biljaka.

Na sve što živi na Zemlji najviše utiče sunce, mada utiču i neke druge udaljenije planete: Mesec, Merkur,Venera, Mars i Jupiter. Od sunca Zemlja i sve što na njoj živi dobija svetlost, toplotu, ali i zračenje, a govori se još da sunčeve aktivnosti jako mogu uticati na broj saobraćajnih nesreća na Zemlji, kao i na pojavu nekih epidemioloških bolesti, ali i na masovnu pojavu mogih štetočina, bolesti. Ovim pojavama bavio se jedan ruski naučnik po imenu Aleksander Leonidovič Čiževski, o kome na starnici “Wikipedia” piše ovako:

Aleksandar Leonidovič Čiževski (7 februar 1897 — 20 decembar 1964) bio je interdisciplinarni naučnik iz sovjetske ere, biofizičar koji je utemeljio “heliobiologiju” (proučavanje uticaja Sunca na biologiju) i „aero-jonizaciju“ (proučavanje uticaja jonizacije vazduha na biološke entitete). Zapažen je i po svom radu u „kosmobiologiji“, biološkim ritmovima i hematologiji“.

Čiževski je koristio tehnike istorijskog istraživanja (istoriometrije) da bi povezao 11-godišnji solarni ciklus, klimu Zemlje i masovnu aktivnost naroda.

Čiževski je rođen u gradu Tsekhanovets u guberniji Grodno u Ruskom carstvu (danas Poljska). Njegov otac Leonid Vasiljevič Čiževski bio je ruski vojni general. Prve godine, a kasnije i tinejdžerske godine, proveo je u Kalugi. U mladosti je upoznao Konstantina Tsiolkovskog, poznatog svemirskog naučnika, koji je takođe živeo u Kalugi. Čiževski je školovan u privatnoj modernoj školi F. Shakmagonova. Godine 1915 proveo je svoje leto posmatrajući Sunce i prvi postavio hipotezu o uticaju periodičnih promena sunčeve aktivnosti na organski svet. Godine 1916 ušao je u Prvi svetski rat kao Rus, boreći se na Galicijskom frontu i zaradio Georgijevski krst. Tamo je direktno primetio da bitke imaju tendenciju da rastu i jenjavaju sa snagom solarnih baklji i geomagnetnih oluja tokom istovremene visine solarnog ciklusa 15.

Godine 1918 Čiževski je diplomirao arheologiju na Moskovskom komercijalnom institutu. Njegov doktorat iz filozofije na Moskovskom državnom univerzitetu bio je „O periodičnosti svetsko-istorijskog procesa“. (Kasnije će svoju tačku gledišta nazvati heliotaraksi ili heliotaraksija.) Predavao je na Moskovskom univerzitetu i Moskovskom arheološkom institutu o istoriji nauke u antičkom svetu i istoriji arheoloških otkrića. Pohađao je predavanja iz fizike i matematike i studirao je na Medicinskom odseku Moskovskog univerziteta dok je radio u Institutu za biofizička istraživanja Lazarev. Dobitnik Nobelove nagrade za hemiju Svante Arrhenius pozvao je Čiževskog da radi za njega. U kućnoj laboratoriji Čiževski je izvršio istraživanje o uticaju jonizovanog vazduha na životinje, utvrđujući fiziološko dejstvo negativnih i pozitivnih jona u vazduhu na žive organizme. (Negativni joni čine ih uzbudljivijima i pozitivnijim što ih čini letargičnijim.) Nastavio je da radi u Zoološko-psihološkoj laboratoriji Duorv kao viši naučnik i profesor. Za to vreme je sastavio statistiku o biosferskim procesima i njihovoj povezanosti sa ciklusima sunčeve aktivnosti.

Godine 1926 Čiževski je radio sa Konstantinom Tsiolkovskim u prvom svetskom eksperimentalnom istraživanju u oblasti svemirske biologije. Godine 1929 izabran je u Tulansku akademiju nauka i predavao je biofiziku na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Godine 1931 osnovao je Centralnu istraživačku laboratoriju za jonizaciju u SSSR-u. Njegov rad na aerojonifikaciji podržan je od strane sovjetske vlade i priznat je Rezolucijom Saveta narodnih komesara SSSR-a. Godine 1935 otkrio je metahromaziju bakterija – takozvani „efekat Čiževskog-Velkovera“ – koji je omogućio da se predvidi sunčeva emisija koja je bila opasna za čoveka i na Zemlji i u svemiru. Bio je šef dve laboratorije za aerojonizaciju. Godine 1939 bio je počasni predsednik Međunarodnog kongresa biofizike održanog u Njujorku.

Godine 1942, sovjetski lider Josif Staljin je postao svestan istraživačkog rada Čiževskog, uključujući fizičke faktore istorijskog procesa, a od Čiževskog je zatraženo da povuče svoje radove o solarnim ciklusima, što je bilo u suprotnosti sa sovjetskim teorijama o razlozima ruskih revolucija 1905 i 1917 godine. On je to odbio, uhapšen je i proveo osam godina u gulagu prinudnog rada na planinama Urala. Pušten je 1950 godine i preselio se u Karagandu u Kazahstanu gde je prošao osam godina sovjetske „rehabilitacije“ gde je vodio naučni rad u rudnicima uglja u Karagandi. Iako više nije pisao o teoriji solarnog ciklusa, vratio se u Moskvu i uveo aero-jonsku terapiju (slično terapiji negativnom jonizacijom vazduha) u neke medicinske ustanove. Postao je naučni konsultant i vodio laboratoriju za aerojonifikaciju u okviru Državne organizacije za planiranje SSSR-a.

Čiževski je takođe bio slikar vodenih boja prikazanih u sovjetskim galerijama i kompozitor stotina pesama. Čiževski je umro u Moskvi 1964 godine posle duge bolesti. U “In memoriam” u Međunarodnom časopisu za biometeorologiju navodi se da je “uklesao nove puteve i pristupe ogromnom prostranstvu neistraženih polja”. Sahranjen je na groblju Pyatnitskoye u Moskvi sa nadgrobnim spomenikom na kojem je urezana rezbarija koja predstavlja sunce.

Godine 1918 Čiževski je stvorio prvi vazdušni jonizator za jonsku terapiju. Prvobitno je korišćen za zdravlje životinja u poljoprivredi.

Čiževski je predložio da ne samo da geomagnetne oluje koje su rezultat sunčevih baklji povezanih sa sunčevim zracima utiču na potrošnju električne energije, avionske nesreće, epidemije i najezde skakavaca, već i mentalni život i aktivnost ljudi. Povećana negativna jonizacija u atmosferi povećala je ekscitabilnost ljudske mase. Čiževski je predložio da je ljudska istorija pod uticajem jedanaestogodišnjih vrhunaca aktivnosti sunčevih pega, podstičući ljude da masovno reaguju na postojeće pritužbe i žalbe putem pobuna, revolucija, građanskih ratova i ratova među nacijama.

Analizirao je zapise o sunčevim pegama (i približne zapise), upoređujući ih sa nemirima, revolucijama, bitkama i ratovima u Rusiji i još sedamdeset i jednoj zemlji za period od 500 godina pre nove ere do 1922 godine. (Proces poznat kao istoriometrija.) Otkrio je da se značajan procenat onoga što je klasifikovao kao najvažniji istorijski događaj koji uključuje veliki broj ljudi desio oko maksimuma sunčeve pege. Edvard R. Dewey, osnivač Fondacije za proučavanje ciklusa, analizirao je i objavio svoje podatke 1951 godine u publikacijama Fondacije. U knjizi iz 1971 Dewey je opisao „četiri komponente“ jedanaestogodišnjeg ciklusa Čiževskog i njihove približne dužine: 1) trogodišnji period minimalne aktivnosti koji karakteriše pasivnost i autokratska vladavina; 2) dvogodišnji period tokom kojeg počinju da se organizuju mase pod novim vođama i jednom temom; 3) trogodišnji period maksimalne razdražljivosti, revolucije i rata; 4) trogodišnji period postepenog smanjenja ekscitabilnosti sve dok mase ne postanu apatične. Dewey je doveo u pitanje teoriju Čiževskog jer je prema podacima Čiževskog visina ciklusa sunčevih pega zaostajala oko godinu dana ispred njegovog „indeksa ekscitabilnosti mase“.

Godine 1992 Arkadij A. Putilov, istraživač u oblasti fiziologije životinja i ljudi, objavio je rad u kojem je empirijski testirana hipoteza Čiževskog analizirajući događaje opisane u sovjetskim istorijskim priručnicima. Putilov je otkrio da je učestalost i „polaritet“ događaja, uključujući i revoluciju, najveća u godinama maksimuma Sunčevog ciklusa, a najniža u godini pre minimuma. Godine 1996 profesor psihologije Suitbert Ertel (Univerzitet u Getingenu) je potvrdio „značajnu“ vezu između solarne aktivnosti i revolucionarnog ponašanja kroz statističku analizu „Master indeksa nasilja odozdo“ (MIVE) za period 1700–1985.

Asteroid glavnog pojasa (ili mala planeta) koji je otkrio sovjetski astronom Nikolaj Stepanovič Chernykh 1978 nazvan je 3113 Čiževskij po Čiževskom.

Naučni centar Čiževski otvoren je u Kalugi, Rusija, 2000 godine, u kući u kojoj je Čiževski živeo i radio dugi niz godina. To je deo Muzeja Tsiolkovskog. Tamo je Čiževski istraživao odnose Sunca i Zemlje i sproveo eksperimentalna istraživanja o uticaju jonizovanog vazduha na živi organizam, postavljajući osnove aero-jonizacije. U centru se nalaze izložbe, fotografije i filmovi, predavanja i obilasci (kraj stranice, prevod sa engleskog).

Posle sunca, na zemlju i sve što na zemlji živi, utiče mesec, a od meseca zavisi mnogo toga kako će rasti naše biljke. Od ritma sunca u našoj prirodi zavise smene 4 godišnja doba, zatim smena dana i noći,  a takođe od toga zavisi i kako će seme nicati, klijati, izrastati, cvetati i donositi nam ploda, i na kraju kada će umirati. Od sunca zavisi i najvažniji proces biljaka fotosinteza, itd. Od 5 mesečevih ili lunarnih ciklusa pak takođe mnogo toga zavisi. Mesec prolazi kroz svoje 4 faze: mladina, rastući mesec ili prva četvrt, pun mesec ili uštap, i opadajući mesec ili poslednja četvrt. Najviše se oseća uticaj sunca, na sve živo, a mnogo manje uticaj meseca. Još od davnina ratari su svoje poljoprivredne radove vezivali za ove 4 mesečeve mene. Nemački istraživač Lilija Lili Kolisko govorila je da je najvažnije sejati 1-2 dana pre uštapa ili punog meseca, jer je to period najjačeg porasta. Prva četrvtina posle uštapa podesna je za korenje, a pre mladine nastaje faza odmora i mirovanja i tada treba pleviti i orezivati. U prvoj četvrtini meseca dolazi do sporog porasta biljaka.

“Wikipedija o ovom istraživaču piše:

Lili Kolisko (rođena 2 septembra 1889 u Beču; umrla 20 novembar 1976 u Gloucesteru) bila je austrijska antropozofkinja. Postala je najpoznatija po razvoju metode slike penjanja  i empirijskom istraživanju homeopatskih supstanci.

Kolisko je rođena u Beču, kao ćerka slagača. Po završetku srednje škole, dobrovoljno se prijavila da radi u bečkoj vojnoj bolnici 1914 godine. Udala se za doktora Eugena Koliska 1917.  Sa ćerkom, rođenom 1919 godine, preselili su se 1920 u Štutgart, gde je Eugen Kolisko bio angažovan kao nastavnik i školski lekar u novoosnovanoj Štutgartskoj Valdorf školi. Kolisko i njen muž su se živo zainteresovali za Antropozofsko društvo i bili su u bliskom kontaktu sa Rudolfom Štajnerom.

Godine 1934 porodica Kolisko je emigrirala u Englesku nakon kratkog boravka u Unterlengenhardtu. Nakon smrti Eugena Koliska 1939 godine, Kolisko je prevela delo svog muža na engleski i osnovala Kolisko arhiv.

Tokom 1950-ih putovala je nekoliko puta u Nemačku i Švajcarsku da bi izveštavala o svojim studijama. Umrla je u Gloucesteru u Engleskoj 1976.

Kolisko je osnivač metode slike penjanja, metode stvaranja slike u antropozofski orijentisanim istraživanjima. Postupak se koristi za procenu i procenu kvaliteta biljaka, namirnica i bioloških supstrata. Koliskove studije o metodi penjanja čine osnovu za razvoj biodinamičke poljoprivrede. Metodu penjanja dalje je razvio Rudolf Hauschka.

Godine 1961 završila je biografiju svog supruga Eugena Koliska (kraj stranice, prevod sa engleskog).

Takođe, ovakve eksperimente izvodila je Marija Tun (o njoj je pre neki dan bilo reči), dokazujući da nije samo važno kada sejemo seme, već je važno i kada obrađujemo svoje zemljište i kada ga riljamo. Nekad se ne stiže da se poseje sve u ovo povoljno vreme, te uvek postoje neke zamene i nadoknade, a traži se onda samo (astrološki) povoljan neki drugi dan, a strogo se izbegava ono nepovoljno vreme za sve. Marija Tun je svoju setvu dakle vezala za astrološke  znake zodijaka i podelila sve u 4 grupe: Bik, Devica i Jarac utiču na rast kotena; Blizanci,Vaga i Vodolija na cvetanje; Ribe, Rak i Škorpija na rast lišća; a Ovan, Strelac i Lav utiču na rađanje.

Takođe, postoje ciklusi od 11 godina tzv. pozicije Sunca i ostalih 5 planeta , što sve utiče, kao i sama pojava pega na suncu, a to može doneti sušu, nepogode, poplave, klizišta, zemljotrese, epidemije, bolesti, itd. I tako su nastali setveni lunarni kalendari, uz već postojeće astrološke i astronomske. Izjutra se dešava zračenje koje ide ka spolja, a poslepodne ono se apsorbuje, a tokom noći nastupa vreme odmora. I zato izjutra treba brati lisnato povrće i cveće, načupati rasad, navaditi sadnice, a tek se sadi uveče. Popodne i uveče treba sejati semena, zasaditi rasadu, i povaditi korenje. Tokom proleća i leta kosmičko zračenje ide ka spolja, a u jesen i  u zimu najveće aktivnosti dešavaju se u zemljinoj kori, a pod uticajem podzemnih sila tamo dolazi do kristalizacije, koja je najjača u januaru i februaru, a dosta slaba u junu i julu.

Zemlja, takođe, ima svoje energetsko polje, svoj sistem po kome sve cirkuliše, svoj krvotok, te se kaže da zemlja diše. Isto tako postoji i kružno kretanje vode: para, oblak, kiša.,reka, itd. A kako sve kruži voda, isto tako slično kruži i materija u prirodi. Zemlja dakle ima svoju kožu, kao i čovek,  a zemljina koža upravo jeste sva njena bujna vegetacija. Još je naučnik K.A.Timirjazev govorio je da je vegetacija posrednik između zemlje i Kosmosa. Dakle, zemlja je živo biće, ali i duhovno biće, a izvori zemljine duhovne snage jesu svi živi organizmi koji žive na povšini zemlje, kao i svi minerali koji se nalaze u zemljinim dubinama.

“Wikipedia”, o Timirjazevu ovako piše:

Kliment Arkadjevič Timirjazev, ponekad Timirazev (22 maj [3 juna] 1843 — 28 april 1920) bio je ruski carski botaničar i fiziolog i glavni zagovornik evolucione teorije Čarlsa Darvina u Rusiji. Osnovao je fakultet za fiziologiju povrća i laboratoriju na Petrovskoj akademiji.

Timirjazev je rođen od Arkadija Semjenoviča Timirjazeva, ruskog državnika, i Adelaide Bode, Engleskinje francuskog porekla, koja je kasnije dobila rusko državljanstvo. Imao je najmanje tri brata: Nikolaja (1835–1906), vojnog oficira, Dimitrija (1837–1903), stručnjaka za statistiku, i Vasilija (oko 1840–1912), pisca. Timirjazeva su prvo školovali privatni učitelji kod kuće. Godine 1861 upisao je Univerzitet u Sankt Peterburgu i diplomirao sa odlikom na Fizičko-matematičkom fakultetu 1866. Dve godine kasnije objavio je svoj prvi članak, o uređaju za proučavanje razlaganja ugljen-dioksida, i poslat je u inostranstvo, gde je studirao pod Vilhelm Hofmajster, Robert Bunsen, Gustav Kirhof, Marcelin Berthelot, Herman von Helmholc, Žan Batist Boussinguault i Klod Bernar. Po povratku u Rusiju 1871 godine odbranio je doktorat iz spektralne analize hlorofila i bio je postavljen za profesora Petrove poljoprivredne akademije, do njenog zatvaranja 1892. Od 1877 predavao je i na Moskovskom državnom univerzitetu. Njegov istraživački rad bio je posvećen fenomenima vezanim za fotosintezu. Takođe je bio pionir upotrebe staklenika za poljoprivredna istraživanja u Rusiji, koje je inicirao ranih 1870-ih. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1890), Kraljevskog društva (1911) i Botaničkog društva Škotske (1911), počasni profesor Univerziteta u Sankt Peterburgu, Harkovskog univerziteta, Univerziteta u Glazgovu (1901), Univerziteta Kembridža (1909) i Univerziteta u Ženevi (1909).

Godine 1911. Timirjazev je izneo ideju o organizovanju naučnih istraživanja u specijalnim institutima van univerziteta, što je kasnije postalo dominantni sovjetski trend. Neposredno pre svoje smrti 1920 godine, on je javno podržao boljševički režim, pomažući tako da se sklopi pakt između naučnika orijentisanih na istraživanje i sovjetske vlade.

Timirjazev je bio glavni zagovornik teorije evolucije Čarlsa Darvina u Rusiji. Godine 1877 posetio je i upoznao Darvina u Dawn House-u.

Timirjazev je u svojim delima promovisao darvinizam i pripremio ruski prevod “O poreklu vrsta”. Međutim, bio je veoma kritičan prema terminu “borba za postojanje” koji je odbacio. Verovao je da je to nesrećna metafora sa negativnim društvenim implikacijama i izjavio je da se darvinizam može podučavati bez upotrebe reči „borba“.

Na Moskovskom univerzitetu Aleksandar Oparin je pohađao privatna predavanja Timirjazeva. Ova predavanja o evoluciji bila su veoma uticajna na Oparina. Takođe je držao predavanja o darvinizmu u svom stanu u Moskvi.

Ruski novčić od 1 rublje iz 1993 izlazi u čast 150 godišnjice rođenja Timirjazeva.

Poljoprivredna akademija Timirjazev, stanica Timirjazevskaja moskovskog metroa, lunarni krater Timirjazev i asteroid 6082 Timirjazev nose njegovo ime. Regionalna univerzalna naučna biblioteka u Vinnytsia, u Ukrajini, nekada je nosila ime Klimenta Timirjazeva, ime je promenjeno krajem 2022 godine, međutim, nakon ruske invazije na Ukrajinu. Po njemu je nazvan i Državni biološki muzej Timirjazeva u Moskvi.

Na početku Tverskog bulevara u Moskvi nalazi se statua Timirjazeva koja je otkrivena 4 novembra 1923 godine, koju je vajao Sergej Merkurov, a postavio arhitekta Osipov. Timirjazev je prikazan u haljini Univerziteta Kembridž gde mu je dodeljen počasni doktorat. Na granitnom postolju stoji natpis „krive fiziologije biljaka“ koji je Timirjazev razjasnio. U oktobru 1941 statua je prevrnuta fašističkom bombom, ali je nakon nekoliko sati ponovo na svom mestu. Njegova donja polovina i dalje nosi tragove od krhotina bombe (kraj stranice, prevod sa engleskog).

 

(nastaviće se)