“KA SVETIONIKU” VIRDŽINIJE VULF…

 

Virdžinija Vulf (1882-1941) godine 1927 napisala je, kako mnogi kažu, svoj najbolji roman (remek-delo), čak i sa autobiografskim elementima, kome je dodelila naziv “Ka svetioniku”, a koji je uz to i duboko filozofski, kao i psihološki roman. Ovaj roman obuhvata 202 strane, a podeljen je u 3 poglavlja, a svako nosi naslove: “Prozor”, “Vreme prolazi” i “Svetionik”. Radnja je smeštena na ostrvo Skaj, na kamenitim obalama Škotske, u razdoblju od jedne decenije, od 1910, pa sve do 1920 godine, a obuhvata vreme Prvog svetskog rata. Bavi se sudbinom porodice Remzi, jednog višečlanog plemena, i svih njihovih gostiju, posetilaca.

Ti ljudi imali su ne samo svoje žalosti, već i neke svoje male istine, svoje beznačajne radosti, kao i svoje zapitanosti, dok se neki neumitni točak sudbine nad svima njima samo okretao, a od tih okreta točkova, sudbine ili pak života, zavislila je daje sva njihova osetna tuga, kao i sva njihova mala radost. I koliko je svima njima život pak bio samo težak, a koliko pak sve činjenice u sebi nosile klice tvrdoglavosti. Zbog čega su se počesto gasile sve njihove ili tek neke do njihovih radosti, neke od njihovih nadanja, očekivanja. I zašto je bilo i takvih potmulih časova u kojima su njihove lađe baš sve potonule. Stariji i hrabriji, a vodeći član obitelji, poznat kao gospodin Remzi znao je kako treba zuriti ka horizontu, sa kakvom habrošću istrajavati, sve podnosti, izdržavati.

Osećali su ne samo skučenost i zatvorenost,već i teskobu, dosadu, nepomičnost, jednoličnost svakodnevnih ponavljanja, zatim prazninu, turbnost, strahotu, drhtavicu, uzburkanost unutrašnju, potom neutešnost, itd. Stvari su takve često neprijatne, a mnogo toga što se tu izgovori ili prećuti, i nije uvek izgovoreno na uljudan, prijatan  način. Zato je tu razočaranost, kao i podsmeh.

U posetu na odmro dolazi su im tamo mnogi na otok, a neki talentovani, neki baš i ne. Muškarci su bili naravno dominantniji i ispravniji, jači, pa i talentovaniji, a žene uvek neuke, smušene, manje vredne, zbunjene, nesposobne da objasne šta im se tačno sve događa, a šta je ono što ih tako strahovito pogađa. Njihove žene kao da nikada neće biti dovoljno sposobne da sve drugačije urede, učine, ili sve načine još boljim. A žene su tu dužne da ćute ili sušaju, svoje gospodare, svoje muževe da dvore.

Najvažnije pitanje postaje - da li će sutra moći isploviti do Svetionika. A mnogo je neslaganja, rivalstva, trvenja, borbe, ali  i predrasuda između svih njih. A žene biće da govore samo ono što je uvek glupo. Neki muškarci su mrzovoljni, te kao da ništa više ne žele. I zato je tu jako mnogo uzbuđenja, mnogo uznemiravanja, mnogo jadikovke, kao i uobraženosti, tvrdoglavosti, nepodnošljivosti, površnosti, ponosa, ali i izvanrednosti.

Neke opaske su čak i zlobne, te svaki od čovečuljaka ili aktera ovde može biti čak i odvratan. I sve je prolazno, kao što je sve u jednom času i pritajeno, čak i nejasno, pa i zbunjeno, impulsivno. Lili Brisko mnogo toga ne može da podnese, te u njenim rukama slikarski kist pre zadrhti nego što samopouzdano zatreperi u potez.

Čega se sve prisete, i šta im padne sve na pamet, zašto počesto svom jedinom vidiku okrenu leđa, itd. I kako su Remzijevi mogli da podižu tako osrednje, a oskudno svoje osmoro dece, i kojom su ih tačno to vrstom filozofije hranili, zadojili. I čega ih je život sve lišavao, a čega su samo morali da se sami lišavaju, odriču, od čega sve uzdržvaju. I šta su osećali, šta mislili, a šta primećivali, a šta prećutkivali.

Žene su manje nadarene da shvate vrli svet muškaraca, a njihovo je dakle da se jedino drže svoje kuhinje i kuhinjskog astala. Sukob sujetnih naravi, zatim svet njihovih čežnji, načini na koje vređaju ili nipodaštavaju jedni druge. Njihovi utisci, njihovi glasovi, i stvari koje jedna drugoj samo protivureče. Njihovi sukobi, zatim sebičnosti, potom razmaženosti, čak i sve njihove tričarije, banalnosti. Njihove napetosti sa kojima se poigravaju, čak i zbunjenosti, mnoge neizbežnosti, ljutine, sablazni.

Mrak je postojao da u njemu potekne po koja suza. To je svet tužnih, kao i prisustvo lepote zbog koje je vredelo jednom živeti. I koliko je lažnog bilo u mnogo toga, u mnogo čemu. Koliko dosade. Ili beznačajnosti. Neznanja, čak i zabluda. Ne samo strgost, već i ćutljivost, kao i osobenjaštvo. Opovrgavanje, zatim poniznost koja skončava u ćutanju. I potreba za osamljivanjem i izdvajanjem, izolovanjem.

Sve što im se uvlači u dušu, sve što je muči i zaraza, tišti. I da li je škotski kamen ono jedino što će ih sve nadživeti. A svako od njih nosi istoriju svoje lične patnje, a da li svako nalazi onoga, sagovornika, prijatelja, kome istoriju svoje lične patnje ume da ispriča. I zbog čega traže čak i saosećanje. Generacijski jaz i sin koji mrzi oca.

Muškarci su pak jalovi  u svojim fatalnostima, a život je često samo promašen. I večita potreba da se sve ispuni životom. Čak i jalovost unutrašnjeg životnog prostora to je. Neka vrsta ugašenosti, čak i one prerane. Nepomičnost, uznemirenost. U većini slučajeva vrsta fizičkog zamora, umora. Mnogo toga dovedeno pod lupu sumnje.

Sitnina svakodnevnih stvari izmučava, sitni, drobi, melje. Monotnija je dakle jako tužna i sve zahvata. Njihovi odnosi nesavršeni dakle. I osećanja koja pre zabole. I osećaj bezvrednosti. A najlepši primeri egzaltacije. I najviše vređa ono što nije po volji, što nije prijtano. A ljudi su rđavi i površni, sićušni, nagonski, puni prezrenja, sebičnosti, itd.

Jedan od njih zapitaće se, kao gospodin Remzi, rekavši: ”Da Šekspir nije nikad postojao, pitao se on, da li bi se svet mnogo razlikovao od ovoga što je danas? Da li napredak civilizacije zavisi od velikih ljudi? Da li je udes prosečnog ljudskog bića bolji danas nego što je bio u doba faraona? Da li je udes prosečnog ljudskog bića, međutim, pitao se, merilo po kojem procenjujemo stepen civilizacije?”.

Kad misao postane baš toliko neukusna, a koiko gubi u nekim malodušnostima od svog jakog duha čovek, i šta je to što nagriza tako podmuklo sve, čak i ono tlo pod njihovim nogama. I može li utehu doneti nešto posve tričavo. A svi će navući svoje maske. I sve je igra ili pak glupost, kao za sumnjičavu Lili. Starci su gunđala, a mladi vole da budu više govorljiviji. I među muškarcima ima pravih tirana, a takvi su najviše obuzeti sami sobom. Hoće li Benks umeti da pokaže zašto mu se jedna od žena tamo dopala. Može li zloba neke ljude čak izvitoperiti. U kom času njihove sudbine postaju dakle samo nerazumljive.

U šta sve nisu zaključavali svoje tajne. I kakve svetove stvaraju da bi u njima postojali makar i izolovani sami. I otkuda toliko plahovitosti, i može li se svet ščepati za vrat. I jesu li najtalentovaniji i najosetljivji. I da li su pak od života neki od njih nadmudreni i preigrani. O, sumorno ostrvsko mesto i neki mnogo nesrećni ljudi, koji čak ni sutra neće ići ka Svetioniku.

Ćutati i biti sam. Ne razmišljati. Potonuli životi, a mnogo uzrujanosti. I sve primeri kako čovek olako gubi svoju ličnost. I svi žele da susretnu svetlost Svetionika. I šta ako je svetlost više nego nemilosrdna. A do nekih ljudi se ne dopire, i najbolje ih je ostaviti da budu sami. O stvarima najbolje se razmišlja kad je neko sam. A vikati, o ponekad je neugodno, ali ipak se poviče. I kad snage ponestane osećaj je kao da su im zavezane i ruke i noge. Nepomičnost. Sputanost. Mnogo nesklada, čak i u tanjrima nasute supe. Ali, svet tuđe gluposti ipak ne želi niko da čuje.

Površnost, praznina, glupost. Najstrašnije jeste izgubiti svoje vreme. Znaju li zbog čega žive. A mnogo beskorisnih i još više glupih pitanja. I mnogo pometnje, kao i buke. Mnogo besa. Ironije, sarkazma. A pogledi pred kojima se smrkava i sve mrkne. Svetionik na steni škotske obale. Budućnosti kao da nema za neke od njih. Ima li  neke zanimljivosti u govoru tek nekih od njih. I zašto je čak i život toliko neprijatan. Imaju li pravo oni koji su proćerdali svoj život da govore drugima. Ako su starci zatucani, jesu li onda mladići baš toliko samouvereni. I koliko zlatne magle još ih sve deli od Svetionika. Zašto je Čarls Tenzi baš onoliko dosadan. Itd.

Vreme je dakle prošlo. I noći sve duže, a vode su sve nemirne, ali pstsoje još neke vizije. I neka nova pitanja:”Da li priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreću, ništavnost, i njegovu patnju.Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju, iznalaženju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a ogledalo je samo površinska staklenost koja se uobličava u tišini kada plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, očajan, a ipak nerad da ide (jer lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koračati obalom je nemoguće; razmišljanje je neizdržljivo; ogledalo razbijeno”.

Neobičsnot dolazi sa tišinom, sa sjajnim novim danom, sa haosom, sa bukom noći, kao i sa drvećem, ali i sa cvećem. I zašto je sve u šta prodire pogled strašno. Vetrovi će duvati, bulke samoniklice same nicati, karafnil će se sparivati sa kupus, a korov će bujati, itd. I još jedno neka: ”Neka razbijeno staklo i porcelain leže na travnjaku, i neka se mešaju s travom i divljim jagodama”.

Kada zastrepi osvit jutra, a noć stane, a na kantaru bude prevagnulo lako pero, sve će se u dubine mraka sunovratiti možda, jer: ”… neki zalutali prolaznik mogao bi da pozna samo po crvenim ljiljanima među koprivom, ili po komadiću porcelana u kukuti, da je ovde neko živeo, da je tu bila kuća”.

Po svemu sudeći, raširila se samo tišina. I vetrovi su primireni sada. I sve je ponovo sve isto kao i pre nekoliko godina kada su mnogi od mrtvih jedno mtu bili živi, kao gđa Remzi i neka njena deca.

Ko će rizikovati, a ko pak povući poteze , jer ”usred haosa postoji oblak; ovo večno prolaženje i tečenje su (ona pogleda oblake koji su se kretali i lišće koje je podrhtavalo) stalni. Život ovde miruje, kaže gđa Remzi”.

Nepravda najviše pritiska, a muški tiranin najviše tiraniše. Stalno se na nešto neko slabiji prisiljava, i stalno neko nekome naređuje. Svi autoriteti su tako sumroni, opori, gorki. A naredbe su preoštre. Pošli su ka Svetioniku upravo kad ne žele. Znaju li kuda idu. Ili su najpre hipnotisani u tom primoravanju. I mogu li pobeći te biti oslobođeni od svih primoravanja. Kem ne ume da se odupre tiraniji na život i smrt.

A šta je kazao Vilijam: ”Ali lepota nije sve. Lepota ima ovu kaznu – dolazi suviše brzo, dolazi suviše potpuno. Umrtvljuje život – smrzava ga. Čovek zaboravlja male nemire; rumenilo, bledilo, neku neobičnu nepravilnost neku svetlost i senku, koji čine da se lice ne poznaje za trenutak a ipak dodaju osobinu koju čovek potom uvek vidi. Prostije je to izgladiti ispod pokrivača lepote”.

Sme se probuditi samo onaj kome dakle “znaš šta želiš da mu kažeš”. Sitnim rečima nikad se ništa ne izogovara. A trenutak je cilj promašen, a svaka reč udara metu prenisko, plitko. A čovek ne pokušava, jer odustaje: ”… onda misao potone; tada čovek postaje kao većina sredovečnih ljudi smotren, lukav, sa borama među očima i izgledom neprestane strepnje”.

Sve prolazi, i sve nestaje. I sve se menja, te ništa neće ostati. Možda ipak samo reč knjige ili slikarska boja. I pitanja nova: ”Mogu li stvari pružiti svoje ruke i ščepati čoveka? Može  li oštrica seći? Pest zgrabiti? Zar nema sigurnosti? Zar se putevi sveta ne mogu naučti napamet? Zar nema volje, nema zaklona, već je sve čudo, i skok sa vrha neke kule u vazduhu? Može li biti – čak za stariji svet – da je ovo život? – nenadan, nedokučiv, nepoznat?”.

Život je neobjašnjiv, i prekratak, a tišina pokatkad i užasna. A noć sve stvari učini ne samo mračnijim, već i spokojnijim. Svetionik se počesto teško da opaziti preko zaliva. Samo onoj koja govori istinu, čovek može sve reći, a ponajviše samo ono što sam misli.

Platno je oslikano bojama, i to je već jasnost jednog datog trenutka, u kome se sve završava, okončava. A umorni su ljudi, čak i nakon svog snoviđenja.