.jpg)
Treća glava knjige “Zarobljeni um” naziva se
“Ketman”, a šta ćemo sve o ketmanizmu i ketmanima, saznti dallje čitajući
Česlava Miloša.
Ketamni se mogu svrstati u najbolju vstu glumaca i
pretvarača ikada, a oni su uvek pripadnici “intelektualne elite”, samo oni koji
su odani Centru, partijskoj liniji, vrhu, a najzvaničnije moguće, dok privatno
oni su nešto posve drugo, sve ono od linije suprotno (tek kad ih neko bude
prisluškivao šta pričaju tajno kući, poverovaće u ovu tezu). Ketamni su takvi dobri
glumci, profesionalci, da im niko i ništa na toj vrsti odlične glume ne može da
zameri. Oni su vrsni znalci svog pretvaračkog i glumačkog zanata, koji svoje
role igraju nikad bolje, nikad samouverenije. Oni se sažive jako dobro sa svojom ulogom, sa svojim mnogobrojnim
funkcionerskim i partijskim ulogama, pa ih je jako teško razotkriti (pohvatati),
jer na svakom javnom koraku oni se zaklinju na vernost Centru i centralistočkom
Knezu (Staljinu, ali svakom drugom svom totalitarnom vođi narodnom dželatu,
primera radi Titu). Ketamni Istoka javno na sva usta pljuju samo truli Zapad, a
privatno i potajno kad niko ne vidi šta svojoj kući rade, oni gutaju i proždiru
sve što ima žig zveri sa Zapada.
Pojavu ketmanizma Česlav Miloš primetio je baš svuda,
u svim porama društva, a najviše u književnost i literaturi, među piscima i
pesnicima, intelektualcima, jer mu je to bilo i profesija, životni poziv i
nešto najbliže njemu samome lično. Uspevao je ketmanizam u doba ruskog totalitarizma
(i uspevaće svagda, jer svako doba može biti ketmanističko i totalitarističko,
čak i kad nam se učini da danas živimo u raju i izobolju potrošačkog
mentaliteta i društva). Ketman je samo onaj pesnik koji na sva usta pljuje
javno truli Zapad, a dakle svaki pesnik koji je ispovedao javno nepogrešive kanone
simbola Nove Vere (komunizma i staljinizma, socijalizma, itd.). Ketmani su
imali veliku sposobnost da se najbolje prilagode novoj situcaiji, dakle dobu
Nove Vere, bez obzira šta su možda jednom bili u svojoj predratnoj prošlosti, i
bez obzira na kojoj su strani ili obali reke stajali. Ketmanski revolucionarni
vrli pesnici stvarali su takvu vrstu programske poezije u kojoj su visokoparno veličali
kult ličnosti i Novu ideju omasovljene kolektivizacije, ideju socijalističkog
realizma, nagoveštavajući prorčki
ishitreni dolazak samo idealnog tipa građanina, a to dalje znači građanina
ugušenih i umanjenih sloboda, građanina ropskog i poslušnog, podaničkog mentaliteta,
odanog partijskoj liniji, vernog kolektivu, itd.
Ketmani su se najbolje maskirali, vešto navlačili po
više slojeva neprobojnih maski, a na svoje stvaralačko lice sve stavljali, i
tako uverljivo, ubedljivo, znalački govorili da je belo ono što je crno i da je
crno ono što je belo. Ketmani su postojali, i još uvek postoje na svetu, a
postoje da bi nas zaveli i nasamarili, ubedili u svoje laži, u svoje iskrivljene slike, u svoje aluzije i
uzije, itd. Svoj uspeh svaki ketman merio je onom merom i količinom u kojoj je
svaki put unapred znao koliko će tačno narodne mase prevesti ili preveslati žedne
preko najmutnije vode, a često i preko uparložene žabokrečine.
Ali, najpre da vidimo ko jesu bili ketmani i odakle
nam je došao jedan takav istorijski pojam, ko ga je prvi “izmislio”, ko sve primenjivao.
Česlav Miloš nailazi na ovaj pojam, a kako nam piše, u knjizi koju je napisao francuski
sociolog i filozof iz XIX veka diplomata Žozef Artur Gobino (1816-82), osnivač
rasizma, onaj koji je jedno vreme živeo u Persiji (1855-58), a za te 3 godine
susreo se sa pojavom ketmanstva i ketmana, kod muslimana. Kod muslimana se veruje
da svaki ketman ne treba da ništa rizikuje u svom životu, te da istinu koju poznaje
(koju propagira i u koju veruje), sačuva
u dubokoj tajnosti samo za sebe, a pred drugima da se pretvara, igra
igru, te dobro glumi da misli uvek kao i sva ostala većina, kao braća, da tako štiti
i čuva sebe, svoje bližnje i sav svoj imetak, svoj položaj, svoj posao, svoj
čin, itd. Od ketmana u islamskom svetu traži se da budu lukavi, prepredeni, ubedljivi,
uverljivi, da zavarju svaki svoj pravi privatni stav (ubeđenje), da govore samo
ono što se masama dopada da čuju, da ih laže i češka po ušima, da im se na taj način
dodvorava, da bude licemer, ulizica, da pribegava i krivokletsvu ako ustreba (a
ustreba), da glumi da je i glup, da je mutav, da je najgluplji, ako mu to donosi
ličnu korist, da seje zablude, mržnju, laži, zlo, da krivotvori čak i knjige,
istoriju, istinu, da obmanjuje, da vara, ako treba da sarađuje i sa mim
đavolom. Zvanje ketmana u islamskom svetu smatra se čak i velikim ponosom, dikom,
i veruje se da svaki dobar ketman može dogurati jako daleko. Oni su nešto
slično kao i pripadnici sekte, a najbolji primer za to bio je Hadži-Šeik Ahmed,
koji je napisao nekoliko teoloških radova, u kojima je sve vešto prikrio da je
sunit, a samo su retki umeli da shvate kakvo opasno seme razdora je u svemu
tome posejao. On je bio najbolji živi primer ketmanstva u islamu. Uspeo je da se
uvuče u visoke slaone, krugove, da glumi skromnost, i krotost, ćutljivost, podobnost,
skrušenost, na svaku reč da aminuje, glumeći da je po teološkom opredeljenju kao
i svi oni samo šiit, od svih tajeći svoje bavljenje filozofijom. I svi su bili
njime očarani, oduševljeni, a bacali su ga do nebesa, gore do zvezda u pohvalama,
i nisu ga nadzirali (špijunirali i uhodili), jer su mu poverovali, misleći da
je jedan od njih braće. Bio je širitelj ideja “avicenizma”, a onda u jednom času kad je ojačao, kad se osilio,
omoćao, odbacuje islam, te konačno pokazuje svoje pravo lice – lice najvećeg
ketmana islama.
Postoji nekoliko vrsta ketmana, a to su: nacionalni
ketman, zatim ketman revolucionarne čistote, estetski ketman, ketman profesionalnog
rada, potom metafizički ketman i na kraju etički ketman, piše Česlav Miloš. O
svakom pojedinačnom tipu ketmanske sklonosti objasnio nam je ukratko, ovako:
Tip nacionalnog ketmana najviše se sretao i sreće u
političkim partijama (strankama), dakle kod partijskih totalitarističkih vođa
kao što beše Tito, Staljin, Hitler, Musolini, Franko, itd. Šta se sve nije
našlo zamaskirano ispod titoizma i staljinizma, fašizma, a za svakog ketmana
najvažnije bilo jeste zastupati ispravan zvaničan stav partije, slepo verovati
u svaku partijsku rezoluciju, tapšati sa oduševnjenjem javno vođi, vođama, i
stajati na najispravnijoj strani, a strani partije i Centra. Takođe, najvažnije
jeste biti slepo poslušan i pokoran, partijski
odan baš svako, svetom slovcu rezolucije i doktirne, dijalektike, koja bi
dolazila od strane Centra. Od svih istočnih ketmana Tito je ponajbolje iskoristio
svoj prozadani “fatalizam” stvoriviši Goli otok, pokazujući se sve više i više
nakon sukoba i razlaza sa SSSR-om kao najverniji sin i saradnik trulog Zapada.
Šta je sve svojstveno ketmanima revolucionarne
čistote. Ketmani ovog kova ili tipa društvene podobne ličnosti, verovali su u
neugaslu baklju lenjinizma, staljinizma, titoizma, marksizma, a ponajviše su verovali
u poeziju futuriste Vladimira Majakovskog, koji će počiniti samoubistvo 14
aprila 1930 godine. Koncentracioni logori istrebljena i najmasovnijeg
uništenja, odneli su milionske ljudske žrtve, zemlja je kolektivizirana,
pretvorena u kolhoze, takođe i u prisilnim radnim logorima SSSR pale su
milionske žrtve, a svaki neruski žiteljo setio je u SSSR svu bedu i težinu
svoje neke drugačije rase, posebno u vreme čistki. Stvara se na Istoku samo
književnost koja je “plitka i bezbojna”, a sve je tamo devastirano počev od
slikarstva, od pozorišta, jer ugašena je “sloboda eksperimentisanja”, a takođe i
nauka je morala da kaska za partijom i da se galopirajuće razvija po linijskim i
drugim partijskim direktivama, a po veroučenju Edikta, Edikata koja su dolazila
samo iz Centra. Ketmani revolucionarne čistote mrzeli su privatno Staljina, ali
su ga zato javno veličali i obožovali. Umetnici su postali partijski lakeji.
Estetski ketmani izabrali su da pišu samo “laskave
recenzije”, izbarlai su da stvaraju takve arhitektonske megalomanske građevine,
zbog kojih se će tapšati i govoriti na svakom koraku. Oslanjali su se na svoju
propagandu takođe, koja im je uvek išla samo na ruku. Estetski ketman ovim pretvaranjem
i dobrom glumom, ulizivanjem, dupeuvlačenjem, postaje uživalac partijskog stana,
vila, te zato će svaki njegov stav i san javno izrečen biti samo po ukusu i
meri Centra. Estetski ketman je lukaviji od svake lisice. A šta će kradom kući
gledati na TV ekranu kad ga partija ne vidi, tiče se samo budućnosti. A kući će
potajno slušati zabranjene inostrane stanice, čitaće zabranjene knjige sa
dekadentnog Zapada, a na zidu imati najdekadentnije primere suvog zapadnog slikarstva
(novčano izračunato slike suvog zlata). Socijalistički režim najviše prostora
za svoje kulturno uticanje i delotvornost pronaći će unutar pozorišta. najuonosnije
za pisce estetske ketmane biće ako počnu da pišu samo dečje knjige, jer tu će
imati više slobode (ilustratori više jake boje), kao i mašte. Samo neki pisci
napraviće velike “univerzitetske karijere”. Narašće kao kiseli kvasac i broj prevodilaca.
Slikari će praviti ilustracije za dečje knjige. Među estetske ketmane ubraju se
i pozorišni reditelji, a oni će praviti predstave koje će zadovoljiti samo ukus
Centra i poklonika Nove Vere, i najbolje od svih profitirati. Oni će formirati
novi ukus publike. I niko neće smeti da kaže kako po pitanju pozorišnog repertoara
ili izbora dela, recimo najbolji i najveći pisaca Centra ima jako loš kulturnoumetnički
ukus.
Ketmani profesionalnog rada bili bi naučnici, laboranti,
istraživači, profesionalci, stručnjaci, eksperti, itd. Za sve njih organijzuju
se okrugli stolovi i kongresi, a tamo se referišu samo “propisani referati”, oni
koji su nastali po učenju doktina Centra i pisani po Ediktu Nove Vere. Naučnik
iz laboratorije svoje rezultate rada poklanja partiji, državi, a zauzvrat
dobija mnogo novca za najskuplju opremu, a dobiće prestižno radno mesto, itd. Najveći
uzor naučnicma Istoka treba da bude Marks sa trulog Zapada, jer na njega se dakle
treba ugledati kao na Novog Hrista, njemu podražavati. To naučniku i istraživaču
donosi odjednom mnogo novca, uspeha, slave, beneficija, a profesionalni ketman
posvetiće svoje delo ili pak svoju pesmu (poemu, baladu) čak svom najvećem
neprijatelju, onome koga potajno iz dna duše mrzi, a javno ga kuje u zvezde. Česlav
Miloš piše: “Čak i veliki poljski pesnik Mickjevič, koji je mrzeo cara, morao
je da mu posveti svoju poemu, i u posveti nije štedeo pohvale; jer je bio i u
klopci; kada je, posluživši se lukavstvom, uspeo da napusti Rusiju, pokazao je
ko je odista bio, i njegovo lukavstvo mu se ne uzima za zlo”. Ovakva vrsta ketmana
profesionalca, za svaku partiju predstavlja najstvaralačkiju produktivnu snagu,
zahuktalu parnu lokomotivu progresa, koji pokazuje širokim masama da nije dovoljno
biti samo uspešan politički funkcioner, već da ima nešto više i uzvišenije,
dublje, a to je otimanje i sticanje što
širih znanja na prestižnim univerzitetima, itd. Ali, i države totalitarističe posebno
imaju od ovakve vrste svojih ketmana najviše moguće koristi, jer državi samo trebaju
ketmani koji su ili lekari ili inžinjeri, hemičari, fizičari, laboranti, mada umeće država totalitarna
dobro da iskoristi i sve svoje vrle pisce i pesnike koji je budu na sva
ketmanska pretvaračka i dodvoravačka usta veličali na mnogaja ljeta.
Metafizičkih ketmana najviše je prisutno u katoličkim
zemljama, kao što je recimo Poljska. Nova Vera Istoka je preorala mnoga stara
načela, pa ipak i pored toga ono što je stvorila sada, počelo je da zaudara na
trulež žabokrečine. Metafizički ketmani inače veliki katolici radili su za
policiju (državne službe bezbednosti, gde su bili policijski saradnici i tajni
agenti, špijuni, doušnici, itd.), ali sa druge pak strane bilo je i takvih ketmana
koji nisu morali da sakrivaju da su katolici te su pomirili svoju staru veru sa
dogmama Nove Vere, a čak su javno naglašavali i isticali koliko su katolici.
Njima se tolerisalo čak i od strane partije, jer kako se verovalo ”bolje je imati
posla sa učtivim vernicima nego sa otpornima”. Ali, ovo nije bilo kod katolika
samo pojava, već i kod nekih drugih vera. Za Centar pisac je na Istoku morao da
bude najviše od svega samo “civilizator”, a nije smeo da bude “vrač ili šaman”,
te se na metafiziku među piscima Istoka nije blagonaklono gledalo. Tema kao što
je tragizam ljudskih sudbina, bila je sada nepoželjna u posleratnom pozorištu, kao
što se nije dopuštalo da izražaja dođe tema ljudske nesebičnosti, ali su ipak
zadržali i dalje samo neke stare dramske tragičare i stare pisce poput Šekspira,
jer se znalo koliko Marks obožava staru grčku tragediju i dramu. Ali, svaki put
kad pomenemo danas novoverce i Marksa treba kazati, a kako Česlav Miloš piše,
da je ta njihova povezanost i veza samo “površna”. Pesnici na Istoku su smeli samo da pevaju o cveću i drveću,
da iskazuju panteističke zanose, usklike, a i slikarstvo i muzika trebali su da
se poviniju samo partiji, te da uveseljavaju široke narodne mase, itd.
Za etičkog ketmana ispravno je i moralno, časno,
pošteno samo ono što veliča i slavi tekovine revolucije. I ovo je najstrožija
vrsta ketmana, budnih čuvara kolektivne nardone duše, velikih bezgrešnih veroučitelja
i vaspitača novog tipa čovečanstva. Ulazak u partiju isto je što i ulazak u
manastir, u samostan, gde se živi po najstrožijim krutim moralnim
načelima, gde svaki partijski asketa
najvernije čuva i brani interese partije putem uterivanja straha u kosti i upotrebom
stroja i kazne šibe. Oni su najveći puritanci i čistunci, narodni dušebrižnici,
koji sav svoj život, sami sebe i jedni druge posvećuju bogu partijske najvažnije
stvari – “revoluciji”. Oni rade pojući linijske mantre samo za “dobro većine”,
a zapravo rade za svoje titule i položaje, što udobniji i raskošniji, a samo
svoj način života, jer oni su vaspitanici i učitelji novog pokoljenja iz koga
će poniknuti generacije novih vrlih ljudi, dece novoveraca. U ovakvom sistemu
totalitarizma vladao je dakle nikad veći strah i zazor, ali i ketmanski
pritajeni prezir, jednih prema drugima, a bilo je to vreme špijuniranja, sabotiranja
i potkazivanja. Pored političkih sastanaka, organizuju se i stručna predavanja,
zasedanja, raspravljanja. No, otpornije biće samo one jedinke koje nauče da bude
najprevejanije, najhladnokrvnije, najnemilosrdnije, jer ketmani su još i surovi,
brutalni, te u ime partije mogu da poubijaju milione nedužnih ljudi, žena i dece,
i nikom ništa. Oni su i nemilosrdni, i neumoljivi, nezaježljivi, a oko sebe sakupljaće
svitu, perjanicu, “samo ljude kristalne ispravnosti”. Njihova potkazivačka
sklonost bolesna je, te mogu izdati i najvećeg prijatelja, druga, majku, oca, sestru,
brata, kuma. Oni su i najprilagođeniji novovernoj klimi.
Za intelektualce Zapada sloboda je “teret”, a Česlav
Miloš piše: ”Onaj ko primenjuje ketman – laže. No da li bi bio manje pritvoran
kad bi mogao da govori istinu?... Ketman je dobročinstvo: on neguje sanjarenje.
Čovek uči da voli ograde podignute oko njega… Nova Vera, vršeći na čoveka
pritisak, stvara središte, ili u svakom slučaju stvara u njemu osećanje da to središte
postoji. Strah od slobode nije ništa drugo do strah od praznine…”.
A jedan prijatelj
dijaletičar ovako mu je jednom kazao: ”U čoveku nema ničeg… Iz samog sebe ništa
neće izviući, jer tamo ničeg nema. Ne možeš otići od ljudi i pisati u pustinji.
Upamti da je čovek funkcija društvenih sila. Ko ushte da bude sam, propašće”.
No, Česlav Miloš posumnjao je davno, u jednu ovakvu
vrstu dijalektike, te kaže: ”Kad bi čovek osećao da u njemu nema ništa, Dante
ne bi mogao napisati “Božanstvenu komediju”, Montenj svoje “Eseje”, a Šarden
naslikati čak nijednu mrtvu prirodu… Ako se može živeti bez nametnutog
pritiska, ako čovek može sam da stvori sopstveni oslonac, onda nije istina da u
čoveku nema ničega. To bi bio čin vere”…
(nastaviće
se)
Нема коментара:
Постави коментар