.jpg)
Šta je dalje kazano, a u nastavku knjige “Godina
smrti Rikarda Reiša”, u još jednoj od glava, negde u drugoj polovini knjige
Žoze Saramaga, kad kazano je sledeće: ”Ko kaže da je priroda ravnodušna prema
ljudskim patnjama i brigama, taj ne zna ništa ni o ljudima ni o prirodi”, itd.
Rikardo Reiš je pošao u policiju, po vetrovitom i
pljuskovitom lisabonskom danu, sa dosta unutrašnje zebnje, strepnje, osećajući
stomačne grčeve, tegobe, a pokušavajući da vešto sakrije svo svoje nestrpljenje.
Zatim su počeli da ga redno ispituju, a pre toga identifikuju, propituju. I pošto
je sam krenuo da ih zapitkuje zbog čega je zapravo baš tu, reče mu jedan od
njih, zvanično: ”Odgovarajte samo na ono što vas pitam, razloge prepustite meni,
tako će se među nama sve dobro završiti…”, itd.
Nisu morali mnogo toga da ga pitaju, pošto su već dosta
toga o njemu znali, čak i da im on sam ništa nije kazao. Rikardo Reiš ne razume
zašto je saslušavan, a onda mu kaza onaj jedan, zvanično opet: ”Ne radi se o saslušanju,
kao što vidite vaše izjave se čak i ne zapisuju”. Navodo, službenik policije
poželeo je samo iz puke znatiželje da vidi to čudo od portugalskog lekara koji
se vratio otuda gde je mnogo dobro razađivao i živeo, itd.
Kada su počeli da zadiru nešto intinije i dublje u
njegov privatni život, zatražio je advokata, ali onda su mu lukavo kazali da
nije nužno, jer nije tertian ni kao zločinac, baš naprotiv tretiran je samo kao
lice sa kojim se vode posve ležerni i obični
razgovori, zar ne. Hteli su da im nešto više kaže o svim svojim brazilskim i drugim prijateljima, što da ne, i o
pacijentima, ali on je to dakle odbio. Pokušavali su onda da nekako iznude Reišovo
priznanje da se navodno vratio u Portugaliju, samo zbog straha, a nakon izbijanja one brazilske
revolucije. Jedan do islednika zvao se agent Viktor. Pustili su ga olako da
ode, i još mu rekoše da je imao baš sreće i da je mnogo dobro prošao, itd.
Počela je opet lisabonska kiša. Pravi ljusak. A
vratio se nazad u hotel sav mokar. Novine su pune vesti o Salazaru koji je prikazan kao razborit i
napredan domaćin, te otuda se na njega gledalo kao na veliki ponos portugalske nacije.
“… ono što smo bili jednako vredi kao i ono što smo
želeli da budemo, pod uslovom da se na to usudimo pre no što kucne čas konačnog
polaganja računa…”, itd.
Rikardo Reiš pokušava da napiše još jedno toplo
pismo Marsendi, te kaže: ”… najvažnije je da pidmo usreći onoga koji piše i
onoga koji će ga čitati, da se oboje prepoznaju i potvrde u pruženoj i primljenoj
slici, pa makar ona bila idealna…”.
Lisabonska kiša lije kao iz kabla. Silovita neka kiša.
Rikardo Reiš je umoran, ali i dalje osluškuje kako ta kiša sada romori. Ne može
da zaspi, ali može da razmišlja ovako: ”… reči nisu kadre ni za šta drugo osim
da imenuju, jer one nisu ono što kazuju…”.
Salvador i dalje sumnjičavo gleda na Rikarda Reiša i
uvek je pripravan da ga nadzire i uhodi, agentu Viktoru otkuca. Isto to radiće i
sam agent Viktor, koga će Reiš jednom slučajno sresti na lisabonskim ulicama.
Posle onog saslušanja u policiji, Rikardo Reiš je
rešio da zauvek napusti hotel, te da potraži sebi stan.Večerao je izvan hotela i
to je samo dodatno pojačalo da ga osoblje hotela još više nadzire. Novine su i
dalje pune pretećih i ne baš povoljnih vesti, a hotel španskih izbeglica. Svakog
novog dana Rikardo Reiš je u potrazi za svojim stanom. I već duže vreme nije se
sreo sa Pesoom.
Lisabonski dani Rikarda Reiša su monotni, dosadni, jednolični,
sivi. Samo kiša i poplave. Na sve strane tragedije. A u blizini Visa Svete Katarine
našao je konačno namešten stan. Te iste večeri o pronađenom stanu ispričao je samo
sobarici Lidiji. Pristala je da dolazi, te da mu pomaže u sređivanju stana, itd.
Počeo je da kupuje pokućstvo, a u pauzi piše pismo Marsendi,
dok noći i dane provodi sa Lidijom u istom krevetu ležeći. U subotu rešen je da
načisto napusti hotel, te da se preseli konačno, a to je već prekosutra. Našao je svoje nosače
kofera, nije želeo da iko od osoblja hotela sazna mesto njegove nove adrese.
Samo je rekao Lidiji gde se nalazi tačno.
Hotel napušta u istom stilu u kom je i stigao na
početku ove knjige, a dostojanstveno, svima zahvaljujući, svima ostavljajući
dobre napojnice. Čim se uselio u svoj novi stan, radoznale komšije, posebno komšinice
počele su da ga nadziru, uhode, prate, osluškuju, itd. U svima njima probudio
je tako mnogo znatiželje. I počeo je da prelistava svoje pesme, te da ovako
razmišlja, pitajući se: ”… da li je stvarno on taj koji ih je napisao, jer ne
može da se prepozna u onome što čita, taj neusiljeni, smiren i rezigniran čovek,
to je neko drugi, gotovo ravan bogovima, jer bogovi su upravo takvi,
rezignirani, smireni, neusiljeni, prisutni, a mrtvi”.
Počeo je da piše stihove neke nove, buduće pesme: ”Siguran,
sedim na čvrstom stubu stihova, i tu istrajavam, ko je jednom sastavio takvu
oporuku, ne može sada da je opovrgava”.
Kiša lisabonska opet poče, a on ode da malo prilegne,
ponevši sa sobom u krevet čak dve nepročitane knjige. “Boga lavirinta” nije
čitao, već “Propovedi za prvu nedelju velikog posta”, a onda se zaledio od
nekih reči koje je tamo pročitao. Zavukao se pod jorgan i pokušao da zaspi. Sanjao
je, a kad se prenuo iz svog sna, začuo je kucanje na vratima svoga stana. Očekivao
je Lidiju, ali došao mu je u posetu Pesoa.
Doša je kritički, da sve razgled po Reišovoj sobi u
kojoj pod jorganom cvokoće od jeze Rikardo. O samoći Peso mu je kazao sledeće: ”Ah,
samoća, moraćete još mnogo da učite da biste saznali šta je to… ali samoća nije
živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu
što se nalazi duboko u nama, samoća nije
usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i
kore, između lista i korena…”.
Rikardo Reiš je zaspao, a kada se probudio Pesoe vše
nije bilo u njegovoj sobi. Život je prepun protivrečnosti, no život je takođe kratak,
te je sve manje mesta za kontemplaciju. Probudivši se odmah je spoznao kako mu fale
još neke sitnice kao šibice da upali plin, ali i filter za kafu. Krstario je nevoljno
lisabonskim ulicama. Ručao je u kafani
“Zlatni ključ”. Otišao je i u bioskop, da odgleda francuski film.
“… filmovi su kao poezija, umetnost iluzije, pomoću običnog
ogledala svaka se bara pretvori u okean”.
Nakon projekcije filma opet je počela lisabonska kiša.
Do stana dovezao se taksijem. Zatim mu u posetu dolazi Lidija, koju iskren da
bude i nije očekivao. Nekada mu je trebala
ona samo njegova samoća i osama. Od nje je saznao da u hotel opet stiže
Marsenda, i to već sutra. Nastavio je da čita onu svoju knjigu, ostavši opet sam.
Izjutra čita novine. A pošto mu tišina u stanu odjednom
postaje nepodnošljiva, razmišlja već o kupovini radija. Čitao je mnoge vesti
koje govore o očinskom diktatoru Portugalije Salazaru. Saznao je o jako teškom
stanju u Brazilu, gde se mnogi mnogi ljudi hapse. Onda je počeo da razmišlja o
Marsendi. Očekivao je njen dolazak, a sebe video kao pauka koji jedva čeka da
uhvati svoj plen. U jednom pismu napisao joj je adresu svog novog stana.
Ipak je došla. A kad je došla on ju je poljubi, a ona
mu tada reče da je to njen prvi poljubac. Bio je to očajni pokušaj u njegovoj silnoj
pustoši. Ona je to očekivala. A potom mu je ispričala da će otići u Fatimu na hodočašće.
I rekla mu je da sutra odlaze iz Lisabona. I dalje će pisati jedno drugom pisma.
Iako je želeo da ona ostane, Marsenda je to odbila i samo otišla.
Susetke su već primetile da Rikardo Reiš petlja nešto
uporedo sa dve mlade žene. A kako primetiše za 8 dana primio ih je čak dve. Lidija
svaki čas, svaki dan skoro, navraća i sređuje kuću, i deli sa njim svaku svoju intimu.
Sledećeg jutra piše Reiš pismo Marsendi. Počeo je da
traži posao, a onda je jedva našao da bude samo zamena dok se jedan odsutni
lekar ne vrati na svoje radno mesto. Ali, moraće da se bavi lečenjem srca i plućnih bolesti, na
mesec dana, a dakle onim što nije u polju lekara opšteg obrazovanja. Posetio je
tog svog kolegu koga treba da zameni, da bi dobio bolji uvid u novo polje rada.
Marsendi piše i drugo pismo, a odgovor još ne dobija.
“Vreme se prolepšalo, ali svet postaje sve gori”,
itd.
Proleće je, a Rikardo Reiš razmišlja, svakodnevno
lita novinske vesti. I već mesec dana živi u svom novom stanu. Konačno stiglo je
dugo iščekivano pismo od Marsende, ali on odjednom ne pohita da ga što pre otvori.
I onda pročita njeno pismo. A kazala mu je da uskoro dolazi u Lisabon i da će
ga posetiti, ali u ordinaciji. Pismo je morao da sakrije kako ga Lidija ne bi
pronašla dok recimo čisti i sređuje njegov stan.
Uveče odlazi u restoran na večeru. A vraćao se otuda
umoran u svoj stan. Kroz dve večeri u posetu mu dolazi Pesoa. Te večeri Reiš se
dobro napio. Pesoa mu dolazi sada kao glas čiste savesti, a sreli su se na lisabonskoj ulici, u jednoj
od kafana. Najpre su pričali o Lidiji, a onda i o Marsendi. I tada mu Pesoa reče:
”… zid koji odvaja žive jedne od drugih nije manje neprobojan od onoga koji deli
žive od mrtvih…”.
Onda mu je još kazao Pesoa i ovo: ”… Svet zaboravlja
toliko da čak i ne zapaža nedostatak onoga što je zaboravio…”. Pošli su zajedno
u Reišov stan, a na ulici susreo je agenta Viktora, koji se tobož slučajno baš
vrzmao u Reišovom novom kvartu. Svaki put mogao je da ga oseti negde i prepozna
po mirisu luka. Reiš je pod budnim okom službe
za nadziranje, itd.
Kad su pristigli u Reišov stan, objasnio je Pesoi
odakle poznaje onog agenta Viktora. Pesoa je pisao jednom stihove protiv
Salazara, najvećeg diktatora koga je samo veličala inostrana štampa. Zatimu je
Pesoa ispričao svoj san, a u tom snu bio je živ. I tada kaza Reišu: ”…
zanimljivo je kad čovek živ sanja da je mrtav…”. Za Pesou dakle život i smrt jedno
su te isto.
Zatim je Reiš pričao Pesoi šta se u svetu sve izdogađalo
u samo poslednjih 5 meseci, taman onoliko koliko Pesoa više nije među živima. Najpre
mu pomenu da je Hitler proslavio svoj 47-i rođendan. Na neke vesti Pesao je i zaplakao,
posebno kad je čuo šta se dešava s Portugalijom, koju upoređuju sa Hristom.
Potom je Pesoa otišao i obećao da će ga ponovo
posetiti za nekoliko dana. I reče mu na odlasku da će u Španiji doći do
građanskog rata.
Te večeri Reiš nije mogao da zaspi, a verovatno, jer
je ispio mnogo šoljica kafe. Pesoa ga je lepo opomenuo, šta će se sve zbiti,
ako pije previše kafe.
Lidija ga je posetila već idućeg dana, te opet
pospremila stan. Reiš je iščitavao novine. A kroz 3 dana u ordinaciji ga je posetila
Marsenda. Došla je kao pacijentkinja, kao što je u pismu i nagovestila. U priči
opet su oživeli onaj trenutak njenog prvog poljupca. I opet ju je poljubio, a onda
zaprosio, ali ona ga je odbila.
I ona sada odlazi, a on ostaje sam da sređuje svoje radne
papire.
(nastaviće se)
