.jpg)
Gerda sa velikim nestrpljenjem očekuje dolazak Ulrihov.
Ali, ona je po pitanju Paralelne akcije imala posve drugačiji stav, kao deo
mladeži u Kakaniji, a čak je osećala stid zbog jedne takve akcije u kojoj vidi samo
duhovno uništenje nemačkog naroda. I pošto toliko voli Ulriha, želi da potanko upravo
sada njega ispita o svemu ne bi li makar njega oslobodilia nekakve krivice koja
će neminovno nastati, a povodom čitave te pokrenute akcija, koja je njoj sve manje
dopadljiva.
Gerdin otac Fišel ponovo kuka na oslabljeno moralno
stanje u društvu, a to je dakle društvo koje je totalno pregaženo duhom materijalizma
i materijalnog. U toj društvenoj užurbanosti najveću korist iznalaze jedino
trgovci. Stanje u društvu moglo bi se stoga opisati krajnje crno, ali i krajnje
melanholično.
Inače Fišel je direktor banke i u njegovoj kući
ponovo se sada okupila pobunjena mladež da debatuju na razne pojave društva. I
tu se kao i uvek našlo i nekoliko mlađanih antisemita. A ti mladi ne pričaju,
oni se zapravo o svemu, a čega se god dotaknu - samo svađaju, mnogo galame.
Tuje i Gerdin ljubomorni mladić Hans koji ne podnosi pristiglog Ulriha.
Po Ulrihu napredak ujedno isto je što i nazadovanje,
a uviđajući da život nema smisla, onda nema ni napredak. Samo ako život biva
napredan, onda ima i misla. A upravo kad
Gerda i Ulrih napokon ostanu sami, ona će zatražiti da joj on potanko objašnjva
šta je to po njemu napredak. Tada će joj reći da neki cilj uvek mora postojati,
kao što moraju postojati razni programi, ideali, načela, mada sve se na kraju
krajeva završi kompromisima, ali tu je onda već reč samo o prosečnosti. I sve
više on bi da veruje da su svi pojedinci glupi, gledano samo pojedinačno, a jedino
zajedno združeni kao masa mogli bi da čine nešto mnogo plodonosnije. Po njemu
svaku istinu moguće jeste razložiti na dve neistine, što naposletku donosi neki
rezultat. Na sve ove njegove reči ona se čak i ljutila, ali njegovo pričanje
naziva petlovskim kokotanjem. I tada mu je kazala da se srami Paralelne akcije.
Zatim, joj je Ulrih priznao da je njen otac od njega zatražio da joj se udvara,
da utiče na njene poglede. A tada je on pozva da mu uzvrati posetu, ali Gerda
to učtivo odbija.
Arnhajm voli dakle Diotimu, a neprijatni snovi ga
muče, gone. Da može Tucija bi ubio u dvoboju. Znao je da nema velike sreće
ukoliko ona ne vredi jedne velike zabrane. No, sve veliko u isti čas jeste i jednostavno.
Iza velikih duhova stoje jednostavna načela. I sve vreme on zapravo govori samom
sebi o žudnji. Diotima mu je samo pružila prijateljsku ruku. Između njih dvoje ostaće
istina koja se rečina ne može više izricati.
U časovima svoje osame Arnhajm razgovara sam sa sobom i sa bogom, te govori da je melodija
čovečanstva samo lukavstvo i prinuda, jer sve se povija pred silom novca, a
varanje i iskorišćavanje u civilizaciji prisutni su kao nešto vrlo humano. Na
sve strane samo računica i grabež. Diotimi bi poklonio dušu, ali zna da treba
žrtvovati ljubavi ili životu samo kamatu, ali ne i kapital svoje duše.
Grof Lajnsdorf želi da njegova država Kakanija bude
samo jaka, a onda shvata da se u ovoj zemlji zapravo započinje igranjem uloge
veleizdajnika, a onda igrač ili glumac završava na poziciji nekog ministarstva,
kao i obratno, suprotno tome - od ministra do velikoizdajnika, te se i u Kakaniji
sve više može govoriti o nacionalnom ugnjetavanju. Za Paralelnu akciju angažuje
barona Višnjeckog, Poljaka po rođenju (preko Nenemaca, pridobiti Nemce), a
Kakanijanca po težnjama. Interesovanje za Paralelnu akciju izgleda sve više i više
narasta.
Kako će se Kakanija zaštiti od toliko spoljašnjih neprijatelja,
mučilo je generala Štuma. I sprema li se možda neki veliki rat. Savremeni čovek
kao da jeste zaboravio koji je to njegov pogled na svet. A savremeni čoveka kao
da odbacuje svaki način razmišljanja o životu, a tako ga se samo odričući. Vreme
neobičnih unutrašnjih razdora. Ali, oficiri kao Štum nemaju pogled na svet. Oni
samo znaju za slepu poslušnost. A za njih je vođenje rata samo produžetak mira,
no nekim mnogo težim vrstama oružja. A ako je svet dakle sređen i lepo uređen, onda
mu ne treba nikakv duh, duhovnost, religija, itd.
Politika nema svoj sistem u Kakniji. A Bonadea čini sve kako bi povratila
nazad svog bivšeg ljubavnika Ulriha, i sve više prezire suparnicu Diotimu koja
joj ga je otela uvukavši ga u Paralelnu akciju. No, sa druge strane Bonadea
koja vodi dvostruki život čini sve kako bi je Diotima primila u svoj kružok.
U Kakaniji još nema nikakvih dešavanja, te je
intelektualcima jako teško da ubede svoj narod da će ono što dolazi ipak biti
mnogo drugačije.
Ubica Mosbruger u zatvoru iščekuje analizu lekarske
pretrage, te da li će ga proglasiti za ludaka, duševnog bolesnika,
neuračunljivca, a njemu je dovoljno kretanje u 6 zatvorskih kvadratnih metara.
Svet utamničene svoje već davno zaboravlja. A neki pravnici zauzimju se da se ovom
ubici smanji kazna. Istina nije poput čistog kristala da bi se metnula ležerno u
dubinu džepa, jer istina je “beskonačna tečnost u koju se upada”. On ne može biti
ni upola poludeo čovek, jer za pravnu struku poluludi ljudi, delimično ludi ljudi
dakle ne postoje. I zato pravdi jeste uvek veoma teško da pravdu obezbedi. A
komisija od nekoliko naučnika ne može da se usaglasi sa mnoštvom definicija, teorija.
Izopačen čovek je na koncu konca samo škodljiv za čitavo društvo.
Ulrih i Hans ponovo se sreću kod Gerde, a mladi antisemita
sada govori Ulrihu vrlo podrugljivo da će Nemci izaći na ulice i osujetiti čitavu
Paralelnu akciju, posebno udružena omladina. Na sve što će mu dalje kazati
Ulrih odgovori: ”Isus je sa dvanaest godina bio vidovit i nije mu trebalo da
najpre stiče doktorat!”.
Kada se ponovo susretnu Ulrih i njegova očaravajuća
rođaka Diotima, on će joj predložiti da bi trebala da postane Arnhajmova
ljubavnica, da skrati muke, ali videći svu njenu upornu kolebljivost nazvaće je
samo ludom.
Velike ideje jesu od koristi, jer one upravo sprečavaju
ljude od raznih zloupotrebljenosti. A kad se ponovo susretne sa generalom
Štumom, ponovo u biblioteci, kazaće mu: ”Najređi su oni ljudi koji znaju da je
stvarna veličina uvek neobrazložena… sve što je snažno jednostavno je!”.
Ulrih odbija Bonadeu, jer mu je od nje sada mnogo važniji
posao, osama, a ono što Ulrih trenutno dalje radi jeste rad sa samim sobom.
Kada se ponovo svi okupe kod Diotime, povodom Paralelne
akcije grof Lajnsdorf traži da se svi zauzmu i učine nešto od presudne
važnosti, značaja, nešto sudbonosno ne bi li tako stali na put svim opasnostima
koje su se namerile na Paralelnu akciju. Pomalo je razdražen, jer zna da ovo
novo doba ne donosi ništa pametno, ništa veliko, ništa epohalno.
Valter govori svojoj supruzi Klarisi da je Paralelna
akcija samo jedna velika prevara. On je čita najnovije novinske vesti i već prepoznaje
svu tu napetost koja posvuda lebdi. Patriotska akcija kao da neće dovoljno razdražiti
sve na koje se računa. I po njemu ljudi iz Papralelne akcije terba da snose svu
dalju krivicu, posebno za demonstracije o kojima se tako mnogo govori. Narodna
masa stvara neku novu histeriju. Klarisi savetuje da ostane samo po strani, što
podalje od svega. Klarisa preporučuje Valteru da konačno ubije Ulriha. Po njoj samo umetnik koji nema savesti
može da napiše dobru muziku. Ali, on sumnja da ona ipak voli Ulriha, a onda ona
Valteru u lice govori kako ne želi njegovo dete-seme.
Leo Fišel je saopštio svojoj ćerki Gerdi zašto je
Prus Arnhajm došao u Kakaniju, jer želi da naftu iz Galicije stavi pod kontrolu
koncerna na čijem je čelu. I odmah je devojka odjurila kod Ulriha da mu saopšti
ovu veliku važnu stvar, da mu se poda. I upozorava ga na obmanu koju Arnhajm kuje
protiv Paralelne akcije.
Ulrih je
potom odjurio kod grofa Lajnsdorfa, ispred čije palate se već okupila gomila
demonstranata. Takođe, Ulrih već razmišlja kako i Diotimu treba da upozori da
je Arnhajm zapravo najobičniji spletkaroš.
Demonstracije su postale već žestoke. A na pomolu je
buna kojoj se mora odupreti. Grof preko Ulriha šalje poruku za Diotimu u kojoj
kaže: ”Svaki jak lek ima jaka dejstva!... Ko hoće da popravlja život ne sme se
u kritičnim situacijama plašiti da pali ili seče!... podivljalih ljudi se nikad
ne treba bojati…”.
Ulrih hita ka Ditomi i tamo zatiče Arnhajma, a Diotima
još ne može da upriliči prijem ovoj gospodi, jer je poručila da je muči migrena.
Arnhajm tada reče Ulrihu da bi želeo da ovaj radi za njega, i rad je da ga primi
u svoju firmu, a nudi mu mesto generalnog sekretara. I tu Ulrih mora da pomene
galicijska naftna polja, a Arnhajm pak kaza da je to samo puka priča berzanska.
I tada Arnhajm reče Ulrihu da dolazi vreme u kome će svi individualci skončati,
da se tobož zavrašva era velikih individualaca, jer će privreda svime zagospodariti.
Ulrih je samo odgovorio da će o ponudi dobro razmisliti.
Kroz mračnu noć Ulrih se vraćao svojoj kući. Ponudu
nije ni nameravao da prihvat, a ličio je na utvaru koja tumara po galeriji života.
Bio je ovo ozloglašeni prelaz života ravno u apstrakciju posebno kad zastade
pokraj jedne poveće bare – prve prepreke na svom putu. I setio se nečega što je
jednom kazivao veliki Gete. U toj noći sudari se na ulici sa jednom prostitutkom,
koju takođe odbija. I odmah ga čitav rasplet događaja seti na onaj slučaj ubice
Mosbruger. U kući svojoj zatiče Klarisu.
Prima telegram u kome piše da je njegov otac umro.
Odbija Klarisu, a ona mu govori da je Valter rešen da ga ubije. A potom reče
Ulrihu da bi jedino želela njegovo dete. Ali, Ulrih neće da odigra ulogu
obmanjivača i prevaranta koju mu Klarisa smelo predlaže. Njemu je to tako odvratno.
Ljudi zaista nemaju sređene živote. Odbivši je seti se Gerde koja mu se onako oberučke
nudila. Jedino što Ulrih sada želi jeste da ostane sam sa svojim mislima, te da
otputuje na očev pogreb. Na odlasku Klarisa traži od Ulriha da o ovoj poseti
ništa ne pominje Valteru koji i ne zna da je ona tu već završila. Ulrih piše
nekoliko pisama najbližim prijateljima-saradnicima Diotimi i grofu Lajnsdorfu o
svom iznenadnom odlasku kako bi rešio pitanje očevog nasledstva.
U tom času proleti mu kroz glavu misao o samoubistvu,
a već je počeo da razmišlja o smrti. Ali, za sada po njemu bilo bi baš neprlikladno
da se ubije ne otišavši na očev pogreb. Osetivši svu usmljenost siročeta kazaće
da svet ne postoji, da pojmovi nemaju nikakvo značenje.
Izjutra hita na železničku stanicu.
(kraj Prve knjige, kraj Drugog dela)
Нема коментара:
Постави коментар