NAJVEĆE BITKE POČINJU REČIMA…

 

 

Gerda sa velikim nestrpljenjem očekuje dolazak Ulrihov. Ali, ona je po pitanju Paralelne akcije imala posve drugačiji stav, kao deo mladeži u Kakaniji, a čak je osećala stid zbog jedne takve akcije u kojoj vidi samo duhovno uništenje nemačkog naroda. I pošto toliko voli Ulriha, želi da potanko upravo sada njega ispita o svemu ne bi li makar njega oslobodilia nekakve krivice koja će neminovno nastati, a povodom čitave te pokrenute akcija, koja je njoj sve manje dopadljiva.

Gerdin otac Fišel ponovo kuka na oslabljeno moralno stanje u društvu, a to je dakle društvo koje je totalno pregaženo duhom materijalizma i materijalnog. U toj društvenoj užurbanosti najveću korist iznalaze jedino trgovci. Stanje u društvu moglo bi se stoga opisati krajnje crno, ali i krajnje melanholično.

Inače Fišel je direktor banke i u njegovoj kući ponovo se sada okupila pobunjena mladež da debatuju na razne pojave društva. I tu se kao i uvek našlo i nekoliko mlađanih antisemita. A ti mladi ne pričaju, oni se zapravo o svemu, a čega se god dotaknu - samo svađaju, mnogo galame. Tuje i Gerdin ljubomorni mladić Hans koji ne podnosi pristiglog Ulriha.

Po Ulrihu napredak ujedno isto je što i nazadovanje, a uviđajući da život nema smisla, onda nema ni napredak. Samo ako život biva napredan, onda ima i misla. A  upravo kad Gerda i Ulrih napokon ostanu sami, ona će zatražiti da joj on potanko objašnjva šta je to po njemu napredak. Tada će joj reći da neki cilj uvek mora postojati, kao što moraju postojati razni programi, ideali, načela, mada sve se na kraju krajeva završi kompromisima, ali tu je onda već reč samo o prosečnosti. I sve više on bi da veruje da su svi pojedinci glupi, gledano samo pojedinačno, a jedino zajedno združeni kao masa mogli bi da čine nešto mnogo plodonosnije. Po njemu svaku istinu moguće jeste razložiti na dve neistine, što naposletku donosi neki rezultat. Na sve ove njegove reči ona se čak i ljutila, ali njegovo pričanje naziva petlovskim kokotanjem. I tada mu je kazala da se srami Paralelne akcije. Zatim, joj je Ulrih priznao da je njen otac od njega zatražio da joj se udvara, da utiče na njene poglede. A tada je on pozva da mu uzvrati posetu, ali Gerda to učtivo odbija.

Arnhajm voli dakle Diotimu, a neprijatni snovi ga muče, gone. Da može Tucija bi ubio u dvoboju. Znao je da nema velike sreće ukoliko ona ne vredi jedne velike zabrane. No, sve veliko u isti čas jeste i jednostavno. Iza velikih duhova stoje jednostavna načela. I sve vreme on zapravo govori samom sebi o žudnji. Diotima mu je samo pružila prijateljsku ruku. Između njih dvoje ostaće istina koja se rečina ne može više izricati.

U časovima svoje osame Arnhajm razgovara sam sa  sobom i sa bogom, te govori da je melodija čovečanstva samo lukavstvo i prinuda, jer sve se povija pred silom novca, a varanje i iskorišćavanje u civilizaciji prisutni su kao nešto vrlo humano. Na sve strane samo računica i grabež. Diotimi bi poklonio dušu, ali zna da treba žrtvovati ljubavi ili životu samo kamatu, ali ne i kapital svoje duše.

Grof Lajnsdorf želi da njegova država Kakanija bude samo jaka, a onda shvata da se u ovoj zemlji zapravo započinje igranjem uloge veleizdajnika, a onda igrač ili glumac završava na poziciji nekog ministarstva, kao i obratno, suprotno tome - od ministra do velikoizdajnika, te se i u Kakaniji sve više može govoriti o nacionalnom ugnjetavanju. Za Paralelnu akciju angažuje barona Višnjeckog, Poljaka po rođenju (preko Nenemaca, pridobiti Nemce), a Kakanijanca po težnjama. Interesovanje za Paralelnu akciju izgleda sve više i više narasta.

Kako će se Kakanija zaštiti od toliko spoljašnjih neprijatelja, mučilo je generala Štuma. I sprema li se možda neki veliki rat. Savremeni čovek kao da jeste zaboravio koji je to njegov pogled na svet. A savremeni čoveka kao da odbacuje svaki način razmišljanja o životu, a tako ga se samo odričući. Vreme neobičnih unutrašnjih razdora. Ali, oficiri kao Štum nemaju pogled na svet. Oni samo znaju za slepu poslušnost. A za njih je vođenje rata samo produžetak mira, no nekim mnogo težim vrstama oružja. A ako je svet dakle sređen i lepo uređen, onda mu ne treba nikakv duh, duhovnost, religija, itd.

Politika nema svoj sistem u  Kakniji. A Bonadea čini sve kako bi povratila nazad svog bivšeg ljubavnika Ulriha, i sve više prezire suparnicu Diotimu koja joj ga je otela uvukavši ga u Paralelnu akciju. No, sa druge strane Bonadea koja vodi dvostruki život čini sve kako bi je Diotima primila u svoj kružok.

U Kakaniji još nema nikakvih dešavanja, te je intelektualcima jako teško da ubede svoj narod da će ono što dolazi ipak biti mnogo drugačije.

Ubica Mosbruger u zatvoru iščekuje analizu lekarske pretrage, te da li će ga proglasiti za ludaka, duševnog bolesnika, neuračunljivca, a njemu je dovoljno kretanje u 6 zatvorskih kvadratnih metara. Svet utamničene svoje već davno zaboravlja. A neki pravnici zauzimju se da se ovom ubici smanji kazna. Istina nije poput čistog kristala da bi se metnula ležerno u dubinu džepa, jer istina je “beskonačna tečnost u koju se upada”. On ne može biti ni upola poludeo čovek, jer za pravnu struku poluludi ljudi, delimično ludi ljudi dakle ne postoje. I zato pravdi jeste uvek veoma teško da pravdu obezbedi. A komisija od nekoliko naučnika ne može da se usaglasi sa mnoštvom definicija, teorija. Izopačen čovek je na koncu konca samo škodljiv za čitavo društvo.

Ulrih i Hans ponovo se sreću kod Gerde, a mladi antisemita sada govori Ulrihu vrlo podrugljivo da će Nemci izaći na ulice i osujetiti čitavu Paralelnu akciju, posebno udružena omladina. Na sve što će mu dalje kazati Ulrih odgovori: ”Isus je sa dvanaest godina bio vidovit i nije mu trebalo da najpre stiče doktorat!”.

Kada se ponovo susretnu Ulrih i njegova očaravajuća rođaka Diotima, on će joj predložiti da bi trebala da postane Arnhajmova ljubavnica, da skrati muke, ali videći svu njenu upornu kolebljivost nazvaće je samo ludom.

Velike ideje jesu od koristi, jer one upravo sprečavaju ljude od raznih zloupotrebljenosti. A kad se ponovo susretne sa generalom Štumom, ponovo u biblioteci, kazaće mu: ”Najređi su oni ljudi koji znaju da je stvarna veličina uvek neobrazložena… sve što je snažno jednostavno je!”.

Ulrih odbija Bonadeu, jer mu je od nje sada mnogo važniji posao, osama, a ono što Ulrih trenutno dalje radi jeste rad sa samim sobom.

Kada se ponovo svi okupe kod Diotime, povodom Paralelne akcije grof Lajnsdorf traži da se svi zauzmu i učine nešto od presudne važnosti, značaja, nešto sudbonosno ne bi li tako stali na put svim opasnostima koje su se namerile na Paralelnu akciju. Pomalo je razdražen, jer zna da ovo novo doba ne donosi ništa pametno, ništa veliko, ništa epohalno.

Valter govori svojoj supruzi Klarisi da je Paralelna akcija samo jedna velika prevara. On je čita najnovije novinske vesti i već prepoznaje svu tu napetost koja posvuda lebdi. Patriotska akcija kao da neće dovoljno razdražiti sve na koje se računa. I po njemu ljudi iz Papralelne akcije terba da snose svu dalju krivicu, posebno za demonstracije o kojima se tako mnogo govori. Narodna masa stvara neku novu histeriju. Klarisi savetuje da ostane samo po strani, što podalje od svega. Klarisa preporučuje Valteru da konačno ubije  Ulriha. Po njoj samo umetnik koji nema savesti može da napiše dobru muziku. Ali, on sumnja da ona ipak voli Ulriha, a onda ona Valteru u lice govori kako ne želi njegovo dete-seme.

Leo Fišel je saopštio svojoj ćerki Gerdi zašto je Prus Arnhajm došao u Kakaniju, jer želi da naftu iz Galicije stavi pod kontrolu koncerna na čijem je čelu. I odmah je devojka odjurila kod Ulriha da mu saopšti ovu veliku važnu stvar, da mu se poda. I upozorava ga na obmanu koju Arnhajm kuje protiv Paralelne  akcije.

Ulrih  je potom odjurio kod grofa Lajnsdorfa, ispred čije palate se već okupila gomila demonstranata. Takođe, Ulrih već razmišlja kako i Diotimu treba da upozori da je Arnhajm zapravo najobičniji spletkaroš.

Demonstracije su postale već žestoke. A na pomolu je buna kojoj se mora odupreti. Grof preko Ulriha šalje poruku za Diotimu u kojoj kaže: ”Svaki jak lek ima jaka dejstva!... Ko hoće da popravlja život ne sme se u kritičnim situacijama plašiti da pali ili seče!... podivljalih ljudi se nikad ne treba bojati…”.

Ulrih hita ka Ditomi i tamo zatiče Arnhajma, a Diotima još ne može da upriliči prijem ovoj gospodi, jer je poručila da je muči migrena. Arnhajm tada reče Ulrihu da bi želeo da ovaj radi za njega, i rad je da ga primi u svoju firmu, a nudi mu mesto generalnog sekretara. I tu Ulrih mora da pomene galicijska naftna polja, a Arnhajm pak kaza da je to samo puka priča berzanska. I tada Arnhajm reče Ulrihu da dolazi vreme u kome će svi individualci skončati, da se tobož zavrašva era velikih individualaca, jer će privreda svime zagospodariti. Ulrih je samo odgovorio da će o ponudi dobro razmisliti.

Kroz mračnu noć Ulrih se vraćao svojoj kući. Ponudu nije ni nameravao da prihvat, a ličio je na utvaru koja tumara po galeriji života. Bio je ovo ozloglašeni prelaz života ravno u apstrakciju posebno kad zastade pokraj jedne poveće bare – prve prepreke na svom putu. I setio se nečega što je jednom kazivao veliki Gete. U toj noći sudari se na ulici sa jednom prostitutkom, koju takođe odbija. I odmah ga čitav rasplet događaja seti na onaj slučaj ubice Mosbruger. U kući svojoj zatiče Klarisu.

Prima telegram u kome piše da je njegov otac umro. Odbija Klarisu, a ona mu govori da je Valter rešen da ga ubije. A potom reče Ulrihu da bi jedino želela njegovo dete. Ali, Ulrih neće da odigra ulogu obmanjivača i prevaranta koju mu Klarisa smelo predlaže. Njemu je to tako odvratno. Ljudi zaista nemaju sređene živote. Odbivši je seti se Gerde koja mu se onako oberučke nudila. Jedino što Ulrih sada želi jeste da ostane sam sa svojim mislima, te da otputuje na očev pogreb. Na odlasku Klarisa traži od Ulriha da o ovoj poseti ništa ne pominje Valteru koji i ne zna da je ona tu već završila. Ulrih piše nekoliko pisama najbližim prijateljima-saradnicima Diotimi i grofu Lajnsdorfu o svom iznenadnom odlasku kako bi rešio pitanje očevog nasledstva.

U tom času proleti mu kroz glavu misao o samoubistvu, a već je počeo da razmišlja o smrti. Ali, za sada po njemu bilo bi baš neprlikladno da se ubije ne otišavši na očev pogreb. Osetivši svu usmljenost siročeta kazaće da svet ne postoji, da pojmovi nemaju nikakvo značenje.

Izjutra hita na železničku stanicu.

 

(kraj Prve knjige, kraj Drugog dela)