LUČINDAN 2024…

 

 

Jutros je oko 7 sati počelo sve pomalo ibzenovski, blago napeto, blago dramatično, te lažem ako kažem da sam juče sve završila, jer još nisam završila kako sam sve lepo zamislila, te vreme nam polagano pokazuje da i danas, a posebno sutra treba još nešto novo dodavati, poboljšavati, te nije slučajno ovih dana KOKO ŠINJAC pod mojom stalnom i budnom opservacijom, brigom, osluškivanjem…

Dakle, pre nekoliko dana ona zla crna mačka preplašila je koke i mama je jednu belu koku uhvatila u naručje (inače one važe za najbolje koke letačice, čak i danas po drugi put samo bele koke nađu se van ograde), kad se zateklna na licu mesta i događanja, a to je bilo njihovo prvo preskakanje preko žice (onda do jutros toga nije bilo i bar sam ja mislila da je sve ovo lepota i lakoća živlejnja), a jutros ponovo nova panična uzbuna, onaj kirk u KOKO ŠINJCU zbog iste crne zle mačke, ali jako rano jutros ispred 7 sati…

Posle su prolazile druge mačke, ona šarena, više bela, ali se koke nisu onako uplašile, niti su zakričale, a ta crna mačka zaista ima neke đavole i negativnost u sebi, jer kad je moje kokei petlovi osete oni se svi ukopaju u mestu, parališu, itd. Nekoliko puta danas crna mačka pokušavala je da im priđe sa više strana…

Virnem jutros kroz prozor, čim ustanem u 6 I 45, te zaigra mi srce od radosti kad vidim da su sve bezbrižne, da čeprkaju, šetaju, skaču. I jutros pre doručka, a taman stavm hleb u toster, a odna začujem onaj njihov krik napolju, kad ih nešto žestoko potrese, te otvorim prozor i dole prava drama…

Jedna bela koka stoji na žici, a druga je preletela žicu, preskočila zatim živu ogradu koja je još veća od žice u KOKOŠINJCU, i naskočila na jednu šupu,  na krov,  u susednoj avliji - prizor kao u filmu, prepunom magle...

Bela koka sa žice vraćena je brzo rukom u dvorište, ona je samo stala na žicu, ali je majka imala muke sa drugom belom kokom, morala je prvo da skine belu koku sa tuđe šupe, sa krova nekom motkom, a onda da je jedva uhvati na zemlji, da je donese u avliju našu, ali joj se koka otela usput, te smo je uterali nekako na kapiju…

Čitav dan onda razmišljamo šta sutra možemo i moramo da još nadogradimo, a kako uplašene koke više ne bi preletale ovu žicu već postojeću od 1,5 m visine, jer kad su zaštićene i vesele, neuznemirene one nikad ne pokušavaju leteti, skakati, jer njima je toliko lepo da uživaju ko svoj na svome, a samo ih neki tuđi došljački nemir, neko mačkasto crno zlo uspaniči…

I spremila se danas aramtura, žica, sve što nam dakle treba za još jedno veliko i radno sutra, jer sutra podižemo žicu saće  uvisnu od još 1 metar, a imamo i još neke druge ideje da obezbedimo koke, sa donje strane žice, kako bi nesmetano mogli da odemo malo od njih, a ne da ih kao danas čuvamo čitav dan od zlih crnih mačaka...

Danas je kupljena žica saće, oko 9-10 metara, za koju je otišlo 1400 dinara, onda je za tanku armaturu otišlo 400 dinara, a za kotur tanke pocinkovane žice kojom sutra vežemo žicu saće otišlo je još 200 dinara, mada sutra još treba dokupiti elektroda, jer ponovo sutra imamo novo varenje, iskrice sreće, a sreća naša jeste da imamo dobre, jake, stabilne stubove i jaku prvu žicu te će nam biti lako, čak iako ne bude, da doskočimo preskakanju naših belih koka u času njihove teške uznemirenosti...

Onda sam čitav dan tragala za nečim po garaži, te u dokolici nađem zlatnu konzervu narandžaste farbe, pa otvorim i vidim – ostalo nešto malo pri dnu, a meni taman dovoljno samo da nešto lepo započnem, pokrenem, da obojim samo neke prve male, a neke drvene detalje na KOKO ŠINJCU…

Mama se malo buni što bih ja da farbam, a znam čitav dan jeste praznik, ali ovo nije nikakav teški posoa, ovo je samo slikanje po dasakama i moje igranje bojama. Kaže mi da sam postala ateista, a mene to ne dotiče, ništa što u sebi ima teizma…

Planovi su se moji od juče, danas baš vidno obrnuli, te vidim da ću lim kupiti ne znam kad, možda dogodine, ali krov je sasvim savršen da tako i ostane, pošto imam druge muke…

Ali, boje -  za boje sam odjednom dobila veliku snagu, da njima samo započnem, upravo negde večeras, predveče, pred suton...

Pre nanošenja prvih boja očistila sam svu armaturu antirostom, te sam samo one deblje ofarbala temeljnom sivom bojm, a srećom imamo još starih zaliha. Tanju armaturu nisam farbala, jer mi je to suludo, ali je jesam očistila. Morala sam da napravim posle ručka ove male pripreme za veliko sutra, da ne farbam u visinu na licu mesta armaturu…

Ali, kad sam ofarbala prvo par detalja i potrošila svu narandžastu boju, otrljala četkom konzervu, svaku kap, ostalo mi od proletos kada sam ukrašavala moju ljuljašku…

Jedva sam uspela da sve ubedim da mi se baš danas ovo farba, nisam planirala, ali mi se samo tako otvorilo kao predivna čista nebesa, kao nešto jako meni zanimljivo, a juče sam se čak svojih boja odricala…

Mislila sam da sam umorna za četke i boje, ali naprotiv ja baš večeras dobijam snagu volje, i gle znam, da to nije nikakav meni težak posao, a počela sam pred kraj dana, te me uhvatio malo i sumrak (moram sutra po danu i svetlosti proveriti da li sam sve sjajno ofarbala bez mane)…

I ja sam baš za boje imala poleta te jedva čekam da sve ugledam sutra po suncu i danu, mada i u večerašnjem mraku vidi se, nazire se lepota. I to je pre ovih boja bilo nešto samo kao neobojeni beživotni crtež koji moram da završi mba šovih dana, a koliko već sutra, da oplemenim i oživim tu nezavršenost, da udahnem više duha, energije…

Sutra me čeka baš zahtevan dan, ali posle podizanja žice još jedan sloj u visnu rešiću se svakog grča i straha da mi se koke u paničnom strahu više ne uzbunjuju i ne preleću u tuđe avlije, niti krovove, kao ni izvan KOKO ŠINJCA gde im je vaistinu najlepše…

I konačno danas na Lučindan jedna riđa stara koka nam je danas dala jedno divno jaje, na koje smo čekale mama i ja od Tomindana…

Kupila sam 2 nove četke i 3 konzerve farbe – crvenu, žutu i svetlo zelenu, a večeras sam već potrošila, za nepun sat vremena, pola crvene i pola žute konzerve boje, a sutra ću pregledati sve ovo obojeno od večeras, da li imam propusta, mana, aljkavosti, manjkavosti, te nastaviti sa farbanjem čim otarasim doručak…

Imam divan razlog da sjurim se napolje već malo posle 7 sati u hladoću, u maglu, mada staviću kapu – smrzavaću se malo za sutrašnju prvonovembarsku svelepotu…

Ujutru nema čitanja, te preskačem Uskokovićeve priče, a još neću početi ni novu dramu Ibzenovu, jer sam i dalje, u još jednoj Ibzenovj pročitanoj drami koju ne prepričah do konca, ali o kojoj ima da  dumam ovih dana, još dva čina, tako da rano ujutru jurim na svoje “gradilište”...

Obrana je japanska jabuka da sazri u zatvorenom prostoru, da je sačuvam od prvih mrazeva...

U “Hirošimi” danas toplo mnogo toplije nego napolju čak preko 26 stepeni…

U plavoj paletici danas kadifice samoniklice ubusile, ali mi je žao što će nestati ova bujnost posle prvih novembarskih mrazeva, koji se već osećaju, naziru, jer hladnije je, a dan kraći, a ovako divne kadifice nisu bile ni u rano proleće...

U “Hirošimi”danas beremo samo rotkvice, a odlično su došle uz sarmicu od našeg ranog kupusa ditmar, nafilovane mlevenom ćuretinom (prsima)…

Do sada za KOKO ŠINJAC utrošeno skoro 60 hiljada dinara, a da precizno baš reknem 59868, a sutra treba dokupiti još šta zafali, najpre elektroda, i ko zna koju još malu sitnicu, a sve u svemu prelazimo sutra 60 hiljada, dinara, dakle već smo večeras na cifri oko 520 evra utrošenih sredstava, jer možda mi zafali i jedna konzerva zelene farbe, ali ja nanosim samo jedan deblji kvalitetan sloj, i trudim se da boje razvučem, da uštedim što više mogu...

Itd…