25 OKTOBAR 2024…

 

 

Dan počinje zapravo neprijatnim vestima, lošim vestima, potresnim, a koje kažu da je naš petao lepotan tokom noći umro ukraj pojilice. Majka je naravno zažalila što ga juče nije preklala  a bio je jako krupan i težak, a ovako samo je bačen kao crkotina…

Ali, ja zaista nisam očekivala da naš jedan jedini petao star svega 2 godine izumre samo posle 2 dana nakon što je osetio onu divotu i lepotu dvorišta, slobodu. I uvek se pitam što mi kreće tako loše, tako kilavo, a posle ovoliko poboljšanja svega, pa i njihovih životnih uslova. Što me biju maleri, ili neki uroci…

Nisam mogla ništa jutros da pročitam, ni jednu jedinu stranicu priča, dakle prvojutarnji totalni kolaps, a čitav dan bolela me potmulo glava i čitav dan jedva sam malo oko ručka imala posla, volje, a napravila lazanje ili musaku od plavog patlidžana i slane štapiće, a za drugo, ostalo nisam danas imala ni volje, a ni snage, jedan lep sunčan, topao dan, ali jako težak dan zbog gubitka petla…

Mama je bila vredna te je trknula i dokupila još jednu kesicu blitve od 60 dinara koju sam jutros u dve linije posejala u juče napravljenoj žardinjeri od 22 komada cigle uz žicu KOKO ŠINJCA. I prekrila sam blitvu do povećeg iznicanja najlonom, kako koke ne bi pozobale seme...

Ostala je jedna prazna nezasejana linija za cveće idućeg proleća...

Razlika između danas posejane blitve i pre one od pre neki dan u “Hirošimi” iznosi svega 3 dana te mogu pratiti gde ide bolje blitva – unutra one 3 kesice ili napolju ova jedna pokrivena...

Hrizanteme su predivne danas, i dan je predivan, i sve je nekako predivno, ali gubitak petla nas je obe ostavio bez teksta...

Jutros pre nego što ću primiti ovu tužnu vest o gubitku petla, jutro je nekako jezivo mrtvo, crno, tiho, mračno, te nema kukurikanja, dakle samo tiha jeza. A svako jutro je kukurikao naš petao upravo u ono vreme kad krene moj doručak i moje buđenje ispred 7 sati...

Sada je zavladao muk, tišina, udarila je neka sila u onog divnog petla, jer veštice i vampiri ne vole kad negde zakukuriče petao, jer onda gubi svu svoju moć i snagu njihov loš i kobni uticaj na nečije dobro…

Petao je dakle nešto juče nagovestio, samo je majka to osetila, ali ja nažalost želeći da u svemu vidim samo dobro i pozitivno omašila sam žestoko, jer juče nisam umela da pročitam njegovu muku, osamu, niti da zamislim da je to njegov konačni kraj...

U “Hirošimi” smo brale samo rukolu i to je sve danas, jer nemam snage, a trebalo je zasaditi još neke pristigle čašice salate…

Danas sam posebno desetkovana, uništena, i dobro da sam juče postigla onoliko, jer danas nemam ni 1% one snage i volje od juče...

Sada sam naučila kad petao prestane odjednom da kukuriče, kad izgubi svoj predivan grleni glas, kad načisto zamukne, da mu se dakle bliži brzi kraj…

Itd…