28 OKTOBAR 2024…

 

 

Juče sam primetila da je moja divna cvetna ikebana, napravljenja 13 oktobra, sa granama šipurka i gloga osušena, tačnije dobila sam malo više posla da sve lepo selektujem i recikliram…

Trajala je dakle u košnici mojoj celih 14 dana ili dve predivne sedmice…

Dobila sam zdelicu osušenog šipurka i zdelicu osušenog lišća i ploda gloga, te od svega ovoga mogu napraviti nekoliko bokala čaja...

Sve ostale suve grane poslužiće kao kućni ogranski otpad koji ću izneti i sručiti na compost sutradan izjutra...

Danas, 28 oktobra 2024  u “Hirošimi” beremo samo rukolu - vazda uvek ono što nam treba na trpezi...

Napolju, ali ukraj KOKO ŠINJCA u najnovijem setvenom boksu napravljenom od 22 cigle posadim jednu a treću liniju salate, treća od žice, jer prve dve su već zasejane, te očekujemo iznicanje naše blitve…

Ovaj boks biće hrana kokama nosiljama i petliću Petku…

Sklonila sam najlon, te umesto najlona koke ću dražati malo podalje od prve linije setvenog boksa tako što sam ga od žice malo pregradila jednom daskom (izbačenom iz “Hirošime”) koju ću tu i zadržati, jer bolje se uklapa nego najlon, deluje prirodnije...

Dobro je što nismo završili detaljnije krov, jer pri penjanju ponovo na krov primetimo da na tetra-pak foliji na mestu gde je predviđeno za čepove imamo probušene rupe, te otkujemo svih 5 letvi, a preko folije poturimo novi najlon (ostao nam od “Hirošime”) i onda ponovo vratimo letve i sve zakujemo totalno...

Ovo je inače samo privremeno rešenje, da prezimimo, ili dok ne budem jednom mogla da kupim najjeftiniji lim za pokrivanje krova, a kad kupimo lim nema mnogo posla, samo otkovati 5 letvi, poskidati najon,te preko tetra-pak folije postaviti i učvrstiti lim. Najdalje to moramo uraditi do idućeg proleća, negde do marta 2025, kad već više ne mogu ništa ove jeseni…

Jer kad čovek sve svoje stvara iz velikog ničega, on jedino kao ja može sam po sebi da mnogo duma i pametno bira - a mogla sam da biram – ili kupiti koke ili postaviti krov limeni (iako za lim treba manje nego za 10 koka nosilja),te sam ja dakle izabrala da napunim objekat mladim jatom...

Onda je zamešan ređi beton (to je tatin deo posla), od sitnog peska i cementa, a samo dve kante velike, te sam se ja popela na merdevine, a mama mi je dalje dodovala beton u zidarskoj vangi, a ja sam onda sipala kroz levak napravljen od plastične flaše, i tako sam očas posla nalila i zalila betonom svih 7 stubova kokošinjeg društva, koji su sada zaštićeni od kiša, od brzog propadanja, itd...

Onda je ostalo samo još podrezivanje. Jedna brusilica nam se pokvarila, a onda smo uzeli neku drugu starudiju, a sa tom drugom smo samo malo započeli, nešto malo odsekli daščica, a onda se i  ona pokvarila, zapušila, pregrejala se, i jedino danas nismo ponovo uspeli da podrežemo daščice bez tenzije, jer nešto jeste odsečeno, a ostalo je još bar dve pune strane, te zato nismo ni postavili folij tamo pozadi KOKO ŠINJCA…

A možda se nije dalo danas da se jedino to završi, samo ta sitnica koja me je pre 3 četvrtka koštala jako velikog stresa, potresa, te tako - možda i nije trebalo da se danas sve završi i možda je baš trebalo da se sve ovo ovako otegne u nedogled, a kad se to završi ja sam došla u fazu da samo još stavim lepe i žive boje na svoj KOKO ŠINJAC…

Danas nema posla, samo sitnice, za koje nije trebalo ni po pola sata rada, a davno je sve moglo da bude i brže i bolje...

Onda smo malo šalovali i betonirali, a pošto ima viška betona zabetonirana su i dva mesta (koje sam ja okrpila ciglama privremeno, improvizovano, da ništa ne uđe kokama, niti da one čeprkanjem tu ne izađu napolje), a jedan čošak ispod žice sa donje strane i jedan kraći prelaz između cigli i već ubetoniranog stubića, te je malo i to poboljšano...

Kapiju nismo ništa dirali, te smo samo mali nedostatk pri zatvaranju ispravili bezbolnije, a tako što neće biti novog varenja, već se nešto malo krivilo, savijalo, natezalo, dotezalo i sada je sve odlično…

Za ručak sam zajedno sa mamom skuvala slatki kupus naš iz zamrzivača sa ćuretinom (u zalihama imam kupusa za još jedno kuvanje)...

Polagano se gasi sezona našeg kuvanja u letnjoj kuhinjici, a tu smo već isključile frižider, dakle bliži se Mitrovdan ili prve hladnoće kada prestajemo dole duže boraviti, a za sada tu smo još oko ručka i zbog ručka, negde do druge užine ako ima spoljašnjih avlijskih poslova…

Drugog posla nema osim što smo negde posle 15 sati mama i ja sve kantama i ručno kišnicom zalile sve u plasteniku. I sada smo mirne barem 7 dana...

Danas je u “Hirošimi” prešlo 30 stepeni, a kada smo zalivale bilo je 27,7…

Petlića Petka koke i dalje žestoko kljucnu, malo jače bocnu, ali on je brz i hitar, vispren, pravi sprinter na kratke dužine, tako da mu ne mogu ništa, a danas on već ima svoje časove osame kad se izoluje sam na jednu visoku gornju letvu i tamo čuči, meditira, a društvo mu u potaji pravi tek po neka od 4 pirgave mlade kokice...

Mama je jutros kao i juče pomešala kokama raskvašen hleb i koncentrat za nosilje, te im nasula u dvorišno koritance i dve pune porcije li dva puta sipanja u korito očistile su sve u slast...

Dokupljeno je danas još malo eksera, te je za to otišlo oko 80 dinara, a tako malo dinara neću više da beležim, pošto neće mnogo da mi umanji ili poveća ukupne troškove i iznose do sada..

Stare koke od Tomindana nisu snele ni jedno jedino jaje…

No, takva je priroda, treba umeti čekati da se sve ove koke konačno pronesu…

Kad vidim neko govance da mi smeta oku, uđem u objekat i uzmem špahnicu i sve očistim u kanticu (jednu kanticu držim na vrhu gnezda i u nju skupljam kokošiji stajnjak; čistim samo letve, policu iznad gnezda i ništa drugo, a po podu mogu malo i da se više ukake to mi ne smeta)…

Itd…