недеља, 20. октобар 2024.

20 OKTOBAR 2024…

 



Danas je kupljen nov katanac od 200 dinara, da zaključam uskoro, ubrzo ograđeno dvorište naših koka nosilja, noću…




Čitav predivan dan nešto bućkam i kuvam, pečem, svašta novo da isprobam ili da napravim najmanje 2 jela jednim udarcem…




Pravila sam čak i heljdine palačinke, potaž, čili namaz, zatim ispekla irski hleb, itd...




U “Hirošimi” jutros beremo rukolu i rotkvice, čili papričice…




Za ručak pečemo krompir sa pilećim batacama, i ovim smo pojeli sav ovogodišnji tov naše piletne, ali ostalo nam je od piletine samo još pola fioke od zamrzivača ili nekoliko kesica pilećih prsa. Ostalo meso u našim zalihava jeste samo ćuretina, najlepši, najkrupniji komadi, a to me može nahraniti do idućeg poleća 2025, ako ne i duže, sve zavisi…





Još imam punu gajbicu ljubičastog luka, još nešto malo belog i crnog luka, a sve iz naših setvenih zaliha, iz naše proizvodnje, a u “Hirošimi” dva puna boksa luka praziluka, tako da sam jednu količinu belog i ljubičastog luka već odnela sebi u svoju kosmičku košnicu, u žutu kuhinjicu, jer uveče mi zatreba ako pripremam sebi večeru...




Za sada naši radovi poljski još traju te sam u letnjoj kuhinjici dalje, no polagano završavaju se naši radovi, te se polagano treba povlačiti u košnicu, u toplotu unutrašnjosti…






U prirodu sam mogla ići čak i danas, imalo je divnog sunca, ali nije imalo nečeg drugog, sloge, volje, a mogla sam ponovo doneti raskošne bukete san eke livade, ponovo verati se po planini, ali nisam htela iz više nekih razloga, te sam izabrala da se osamim, od svega udaljim, da se povučem jednim delom u svoju košnicu, čak kad je napolju najtoplije, te da bućkam potaž i čili namaz u mojoj žutoj kosmičkoj kuhinjici, te da potom tu ispečem irski hleb, da iskoristim mudro ovaj svoj veliki prazan neradni hod ili luft danas…




Sutra treba nešto mali i veliko opet raditi, stvarati, pomerati ka napred, ka boljem, savršenijem, a u narednih 6 dana KOKO ŠINJAC treba dakle pozlatiti…






Posle druge užine negde oko 16 sati zalila sam tušem sve u  “Hirošimi”, očas posla, neosetno, bez nosanja kanti, iako imamo još kišnice u buradima, ali mamu nekoliko dana muči želudac, a presekla je kičma…

Koke danas nisu snele ni jedno jaje, ali se danas čitav dan sve koke složno slažu, kao jedna duša, kao da su zajedno million godina, dakle ništa se izgleda lako i brzo ne adaptira i socijalizuje kao koka nosilja. Sada se ne čuju, te tamo u KOKO ŠINJCU vlada prijatna sloga i tišina, tačnije raj…






Danas sam i ja mnogo opuštenija te ih ne obilazim baš svaki čas kao juče, kad sam bila pod nekim velikim stresom, a kako će prenoćiti onako nesložne, a verovatno ih mrak zbližio, te danas nemam više onu svoju mirovnu misiju tu među njima, jer što da ih ja učim kako one treba da po svom instinktu urede ove svoje odnose u prostoru svome, a zapravo ja sam tu da nešto od njih naučim, jer bolje učiteljice i pouzdanije profesorke života od koka nosilja izgleda da neću još sresti…

Itd…

 

 


Нема коментара:

Постави коментар