9 OKTOBAR 2024…

 

 

Jutros po silasku prvom u “Hirošimu” primetim nikla je čak i pre neki dan posejana salata (oktobarska setva – 4 oktobar,u petak), dakle za 5 dana, što je u ovo doba jeseni jako brzo nicanje. Niče brže i bolje ista kesica nansen salate od one zasejane u septembru (16 septembra) među kojima je bilo i čašica bez nicanja…

Takođe, septembarska salata ona rasađena već gruva i napreduje baš, baš dobro...

Pošto mi je uspelo oktobarsko sejanje salate u novembu nemam potrebu ničim više da se bavim po pitanje setve, moja sezona setve, šesta 2024,  zavrešna je, te dolazi period zimskog odmora, niti išta treba da zasadim u “Hirošimi”, niti da posejem, te u zimu ulazim sa ovim stanjem, dakle sve je završeno, još samo da se svaka posejana čašica salate kad pristigne još i zasadi...

Onda primetim još oko 30 čašica dobro izrasle salate iz septembarske setve (sada samo te gajbice i čašice sadim), te i to jutros zasadim, tako da u narednim danima, a čim pristigne jedna količina čašica – imaću malo rasađivanja. I tako je danas uklonjena još jedna gajbica posađenih čašica salate…

Uberem prvu jagodu danas, a tek u oktobru, zanimljvo kako se sve posle kiša, ali i dalje od toplota probudilo i pokrenulo da buja, da zeleni, kao da je negde usred proleća...

Dve tikvice okrugle, lunga di Napoli u veličini teniske loptice istrulile te sam ih je mama odnela kokama, a za sada rastu žute tikivce i obećavaju da će biti branja, ali kilavo je sve sa tikvicama bar bilo meni ove  sezone 2024, ponovo bez bundeva...

Među tikvicama nađem jedan čeri lepo izgruvao, opstao, ponikao, i krenuo kao da je najlepše proleće, a ostavila sam ga neka ga neka još živi iako od njega znam ubrzo neće biti više ništa kad ga smaže prva kap jutarnje slane ili mraza...

Saksije sa ružama premestila sam na bolje osunčanije mesto na istočnu ulaznu stranu, tamo će i ostati dakle trajno…

Kad odem da bacim nešto na compost, a svaki dan ispraznim po najmanje jednu vanglicu ili čak dve, te zastanem u dnu iza žice i osmotrim to savršenstvo bez mane koje sam unutar “Hirošime” konačno postigla, svoj mali zenit u poljoprivredi ipak dosegla…

Čitav dana nemam elena, nemam volje, ali se održim na nogama (prešla sam koraka skoro isto koliko i juče, a preko 3100) te radim posve sitno, malo, a sve što još treba, a čitav dan mučila me glavobolja tupa i potmula, negde iza, tamo u potiljku, a verovatno sam se juče mnogo istresirala, potrošila samo za banalnosti, itd…

Zatim je jutros dokupljeno još oko 9 daski u dve širine različite uže i  šire, a sa onim dokupljenim letvama od juče i ovo od jutros sve je iznelo 3700 dianara, dakle još 30 evra utroška, tako da sa danas dokupljenim ekserim moj utrošak u već završenom objektu iznosi 340 evra samo, a dobila sam savršenstvo prostora – svelepotu...

Sve je useljivo od sutra (mada useliću koke nosilje tek kad dobiju dvorištance svoje), a danas su završena i gornja sva gnezda, još 5 komada u nizu (ukupno 10 predivnih gnezda imamo u dva nivoa), a onda je usledila pauza, prekid radova, ali onda je usledilo zalivanje u “Hirošimi” oko 17 sati…

I onda sam odlučila nakon svega, vrlo zadovoljna onim što se do danas postiglo, izgradilo, uz sve one šokantne stvari, a pošto sve imamo za vrata da se njima ipak bavimo nekad sutra, nije više ništa hitno, a kad počne novi lep dan kao i ovaj danas, jer sam  od nečeg umorna i ne drži me koncentracija na teškim graditeljskim radovima, a to je dakle bitno, da nije ničim zamorena glava, neću da radim u suton, hoću da mi ovaj rad bude radost, itd...

Iznutra je dakle sve 100 % završeno i sve postavljeno, sav inventar, te kada sutra okačim vrata useljivo je načisto, a kad stavimo vrata onda mogu da napunim gnezda, da ih oformim, da svih 10 gnezda ušuškam i napunim senom leta…

Izmerila sam u grubo žicu i treba mi oko 12 metara žice da opašem dvorište za koke nosilje...

Dakle, danas je pregrađeno i postavljeno 5 gnezda u drugom nivou, i sve je identično, isto, samo smo dosta lakše odradili na spratu gnezda, jer na podu imali smo mnogo urezivanja I uklapanja daski i daščica, a odlučila sam jutros ipak zbog estetike, ali i zbog čistote gnezda, da pokrijem gornja gnezda i utrošim samo još 2 daske više, pa kad je bal nek je bal. A da nemam te završne daske meni bi to štrčalo kao nešto neuredno i nezavršeno. Jer koke mogu hodati ili čučati po toj završnoj dasci sada, ali dole neće prokišnjavati kokini izmeti…

Onda sam po 2 puta još zavijala i vraćala, te pomerala ipak onu metalnu kukicu, a kako mi mama reče moram sve po 3 puta, te tako i kukicu tek treći put postavih na pravo mesto, tako da moja omiljena žuta hranilica viseća ipak ima svoje mesto u ovom objektu zvanom KOKO ŠINJAC, pojilica je ukraj vrata samo u zimske dane, a onda je uvek napolju, i sve se uklopilo savršeno, sve došlo na svoje pravo, najbolje mesto...

Zafalilo je malo eksera, pa je dokupljeno i sve je posle u nastavku radova zakovano, tako da iznutra više nema nikakvih radova, nema ni prljanja prostora, sve sam očistila. I svi se novi  nasušni radovi ponovo izmeštaju vani. Unutar KOKO ŠINJCA predivno miriše drvo, te tamo često otrčim, posebno kad je u suton tu najlepše i najjače sunce, svetlost - sve...

Čitva dan uživam na suncu i malo više odmaram, posmatram pčele, ispijam sokove od marele, a ponovo na onom istom cveću vidim pčelu, a moje petunije u sred jeseni ili Miholjskog leta,baš prkose kao da je neko novo proleće ili pak leto…

Večras smo majka i ja sve zajedno zalile kantama, dakle kišnicom…

Jedine predivne kadifice sada bujaju i rastu, privlače insekte u velikoj kamenoj elipsi, mojoj cvetnoj orbiti, koju sam napravila ukraj česme ovog proleća 2024.  A na početku tamo je sve nekako kilavilo, mrcvarilo se, a sada prkosi lepotom…

Danas je u “Hirošimi“ oko 16 sati, pred suton, bilo čak preko divnih 32 stepena, ako je – tako mi bap treba - neka sve predivno buja i raste. Rukolu već mogu da berem, a salatu očekujem takođe, a vrlo ubrzo, kao i mladi luk…

Onda sam se nekako odjednom probudila tek pred suton, a čitav dan sam umorna, tupa, dokona, jer sam nekako nedovoljno se naspavala sinoć, tek oko 2 posle ponoći sve sam odradila što jeste trebalo, a ustala sam kroz manje od 5 sati sna, ali sam prvo pročitala svojih 50 strana romana, naravno posle doručka…

I onda u tom naglom buđenju danas shvatim da sam malo omašila lunarni calendar setve (kao da moram da 7 dana idem ispred svega, mnogo unaped), čak sam majku prepala, jer sam tužno rekla da sam nešto upropastila, a ona se takođe prepala te upitala šta sam upropasitla, a ja kažem setvu graška, ali ona kao da jedva dočeka, pa mi samo reče – neka si, a ja nedam da sam išta upropastila, te nađem povoljno opravdanje svemu - očekujem da mi grašak 2025 baš uspe, ako ništa moraće u inat. I tako sam sve ubrzala 7 dana unapred, tačnije 7 dana poranila, a zapravo svih ovih dana od kako sam na gradilištu ne znam ni koji je tačno dan, ni datum ni mesec, jer sve mi se nekako pomešalo, i tako sam ja u toj mešavini, u tom miksanju svega umesto 15 oktobra, koji još neće za 7 dana, svoj grašak posejala juče 8 oktobra, a znala sam samo da je dan setve utorak i nisam se juče u onoj brzini dosetila da zavirim u calendar na kome je lepo zaokruženo i obojeno, zabeleženo kad sejemo grašak…

No, ne smatram da je to sada kardinalna greška, niti da zbog toga moj grašak neće uspeti, baš naprotiv smatram da sam sve uradila u pravi dobar čas po grašak, po onoj jučerašnoj osunčanoj lepoti. Ionako posle ove mladine ide rastuća mena koja i jeste povoljna za grašak, puno je buđenja enegrije, povoljnosti za isklijavanje, itd., te što da se sada zamaram – grašak bezrbižno čekada isklija. I tako je ispalo kako je – uradila sam sve po svom dobrom osećaju i pokretačkom impulsu (meni je nešto stalno govorilo da je sada uštap)…

Dakle, ipak sam danas čitav ovaj dan, u kome najmanje radim, baš mnogo prezadovoljna, te uživam kad se sve odjednom uspori, da lepo natenane sagledam s uživanjem kako je iz ničega sve nicalo kao stvaranje najveće, jer ništa nisam izgubila, a sve sam završila za svega 9 laganih dana rada, a u tome ima i dana u kojima je rađeno po malo, nisu svi čitavi, celodnevni radni dani, samo su 3-4 celodnevna dana posvećenosti bila na KOKO ŠINJCU…

Uspela sam da skuvam slatki kupus sa ćuretinom, u onoj pauzi i prekidu radova…

Mama je za obe užine napekla palačinke, ja ne stižem da napravim ništa novo slatko, jer čekam da se častimo tek kad budemo uselili prvog žitelja petla i prve žiteljke KOKO ŠINJCA…

Sve u svemu neki čudan zamor od ničega  danas, disanje na pola pluća, kao na pola koplja, ali ponovo sam sve ublistala i privela sve bliže ka željenom savršenstvu. Neki meni ne baš oran i poletan dan, itd…

Itd…