13 OKTOBAR 2024…

 

 

Moj danas najlepši dan, 13-ti srećan dan, oktobarski, a čitav dan samo sam se igrala - prvo kuhanjem u letnjoj kuhinjiic, a posle cvećem. I dobila sam danas svoje najlepše boje i pejzaže – proleće u jeseni ili jesen u proleću, čak od tanjira, za vreme ručka, te preko tarskih livada, pa sve do moje košnice, a od lepote današnje - ne znam odakle da sve počnem...

Najpre istražujem po avliji svojoj jutros kad ogreja sunce, da vidim da li još mogu da napravim neki cvetni buket danas ili neku novu cvetnu ikebanu za astale, a učim se da mi ne bude žao što posečem cveće, koje bi ionako istrulilo, a u vazi, u prostoru, je jako lepo, još lepše, kad sve od sreće radosti oživi, nego svuda po cvetnim alejicama gde se čuva netaknuto, i nalazim baš dosta svog cvetnog materijala danas, a za svaku igru treba neki materijal (repromaterijal), bilo da kuham, bilo da zidam, gradim, kopam, bilo da sadim, itd...

Berem divne dalije, u dve predivne boje, kako su opstale ovako krasne, prekrasne, a posle onih toplotnih udara, i suša, a berem crveno i belo. Mada crvene su i malo šatirane, te se potkrade neka bela latica. Dalije stavljam u običnu staklenu prozirnu teglu, a okolo puštam da padaju, vise, štrče, te divne nežno roze cvetne biljke, predivni cvetovi biljke koju u narodu zovu ranjenik. Pejaž je jesenji, mada trava se zeleni, a posvuda opalo svelo lišće, a onda desi se u oku posmatrača, snevača, ponovo buđenje proleća, a cvetna ikebana, koja je puna proleća i sunca, jarkih boja…

Onda nađem dosta majskih ruža, te u drugu takođe staklenu teglu postavim samo ruže, jer one su tako ipak najlepše kad su same u svim svojim jarkim paletama boja. I te dve ikebane ili vaze stavljam na astal ispod majske trešnje, gde je moja omiljena zona za meditaciju…

Onda naberem jedan buket hrizantema, pitam mamu da mi da da napravim buket (ona me je naučila da cveće štedimo, čuvamo i gledamo samo u dvorištu, i na sreću moju ona pristane, nije mi zažalila shvatila je da to ionako sve završi na kompostu) i one su završile opet u staklenoj vazi takođe, u mojoj vili “Energija”, tj. u mojoj košnici...

Ispred ručka vreme provodim u “Hirošimi, gde obilazim porast, posmatram, opažam, a želim za koji dan, ravno na mesec dana od setve septembarske, da zabeležim šta je sve postignuto za samo mesec dana maleckog rada i još malecnijeg nam dakle znanja…

Ponovo u “Hirošimi” za ručak beremo sveže mlado lišće salate rukola. Svaki dan jedemo svežu rukolu za ručak, svaki dan povećavamo našu dozu, samo nas dve, jer znamo ko jede našu biorganik rukolu život mu je bolji i zdraviji, veseliji, itd…

Sve čega se danas taknem sve je unutrašnjost krug, sve je unutrašnja punoća prepuna boja i cveća, jestivih plodova, bobica, sve je lepota...

Ali, danas u “Hirošimi” na čašicama zatičem čak dva guštera, vidim moje pojačanje. Sada je duplo više čuvara naše salate. Ovaj fenomen susreta sa malim gušterčićima nisam imala ovako masovno sve do ove 2024, a verovatno što je ovo najtoplija godina u zadnjih 6 ili mojih prvih 6 u kojima sam promenila svoje pogrešne smerove, te postala agrokulturalni uzgajivač hrane nasušne, jer od prazne molitve nasušne se ne živi, i ne raste...

Obradujem se kad među orandž kadificama nađem bar jednu jarko žutu, prkosnu, samu...

Onda se igram dalje (ali za ovu igru treba mnogo jestive hrane, povrća), a u letnjoj kuhinjici i danas cvetnu boju svojih ikebana prenosim na tanjir, u ručak. Pržim batat i svima se dopao i svi su danas rekli da je bolje jesti ga prženo nego u pireu, a i isprži se olako i neverovatno brzo, čak mnogo brže od krompira, jer je to mekanija krtola...

Onda pravim punjene rolnice tačnije izmišljam ih na svoj mali način, te imam na astalu danas svoju gastro premijeru, na astalu danas…

Pošto popijem drugu kafu, nakon ručka, a ispod majske trešnje onda me ponese zov cveća, boja, i livadskih suvih trava, te se latim kalemarskih makaza i odem visoko u šumu i tamo napravim po livadama, još dve-tri prebogate cvetne ikebane  od suvih livadskhih trava, ali i od plodonosnih grana gloginja i šipurka...

Najedem se tu plodova gloga, punu šaku smažem kao meda, da ojačam svoje srce, i majka ga ojačava (ona je na tim bobicama odrastala, te mi priča šta je u prirodi još jestivo dok se ide kao dete za stadima koja bezbrižno pasu), a sazreo glog, a slađi od oporog šipurka i drena, te divne crvene mesnate bobice koje imaju žutu košticu slično šipurku i drenjku, ali samo jednu, a od ovih bobica se ne skupljaju usta, jer plodovi mu nisu gorki, nisu opori, a danas je sve slatko kao sazreli glog. I glog ima manje trnja nego šipurak, a nabrati grane šipurka za ikebanu ili svoju vazu bio je veliki izazov (em raste u kršu i korovu, a bilo bi ga u vazi još više da sam smela zagaziti u visoke trave, pa nisam – brala sam na sigurno, na čistini), jer ništa ne ume da se bolno zakači i da bocne, pocepa kožu kao oštra, bodljikava grana šipurka, trnja…

Ali, pre cvetnih ikebana po livadi širokoj vidim jako mnogo stoke koja pase, krava, teladi, vočića, itd., a skoro ih je 13 na broju (majka izbroja), jedno celo malo stado, a koliko intenzivno, budno, šetam tim prostorim, još malo pa decenije dve, a da tek prvi put vidim da ima toliko stoke koja pase. Trave su živnule, omladile se od kiše, a ima i kravlje i konjske balege, ali sam danas rešila da baš uživam bez kupljenja stočnog izmeta danas. I želim biti poput pčele koja danas samo leti za svojim cvećem i jarkim bojama…

Takođe, na planini nađem mnogo pečuraka, ali neću nikad da rizikujem, za mene je sve što ne poznajem dakle vrlo otrovno ili potencijalno mnogo opasno, a čekam proleće 2025 te da uzgojim moje gljive u džakovima. Šta meni znače šumske prstenke, ali šta ako imaju onih 1-2 % slučajno otrovnih parnjaka svojih, kao šumske sunčice. A obožavam pečurke, ali ako znam da mogu da me koštaju glave, onda se lako odričem da ih kušam…

Na jedno oboreno stablo u šumi polažem grane šipurka, neka upijaju energiju čitave kosmiške šume, jer posle ih donosim u svoju košnicu, vilu “Energija” da oplemenim i ove zime sav svoj prostor, kako bojama, tako i energijama prirode, sunca, da prezimimo zajedno još jednu zimu…

Onda tragamo danas za koprivom i tamo nalazimo pečurke, a koprivu berem kokama nosiljama da to poparimo sutra, te zamešamo sa hlebom i da ih prirodno ojačamo najlekovitijom biljkom među biljkama, a takođe jedan deo koprive nasekla sam da osušim za kuvaje čaja, pošto treba još uzeti iz prirode, još dok ima snage da nam sve nesebično daje, i dok sve neodnesu mrazevi, snegovi…

Posle šipurka berem mali buket glogovih grančica, punih jestivih plodova, a samo da ne dođem u iskušenje da ih poput mede potamanim…

I na kraju, od suvih planinskih trava i šumske paprati pravim bombastičan suv buket, te sve to dolazi u prazne vaze, pošto neće  biti vode, a trajaće do proleća, i još više, dok ponovo ne izađem napolje da radim sve one avlijske sezonske svoje poslove od rasturanja komposta, krečenja stabala, pranja, sređivanja, itd...

Donela sam kući dakle 3 buketa, ali dva spajam u jedan - šipurak i glog…

Suv buket ne bi bio zanosan da ga nisam spojila sa buketom mojih već osušenih plavih makova i tek dodavanjem tih čahurica boje pustinjskog peska, dobila sam fantastičan efekat...

Unela sam bukete i cveće u košnicu, tamo sve rasturila, po astalu i počlea da se igram, upravo isto onako kako sam jutros počela, tako sam večeras u suton i završila, a pravljenjem cvetnihi ikebana. I odjednom sve su moje boje, čak i boje zidova, posebno one, kivi i lavanda, prsnule u svelepoti svog iskričavog efekta…

Na astalu sam zadražala šipurak i glog, na granici kuhinje i dnevnog boravka, a vazu sa suvim cvećem smestila na komodu u dnevnom boravku...

Po povratku sa planine mama i ja, pune snage, odmorne, te sve smo u “Hirošimi” kanticama zalile nosajući kišnicu, te još malo nastavljaući da pešačimo da se rekreiramo...

Obilazimo koke čitav dan, ali nismo uspele da primetimo da su nam danas snele jaje. Možda nas ta lepota iznenađenja, čuda, a sutrašnjeg novog početka, ponovo iz početka, sačeka sa rađanjem novog radnog dana…

Itd…