IBZENOVI “STUBOVI DRUŠTVA” – I ČIN...

 

 

Godine 1877, dakle pre147 godina napisao je Henrik Ibzen svoju dramu u 4 čina, a pod nazivom ”Stubovi društva”, čija radnja je smeštena negde na norveškoj obali mora, u jednom primorskom gradiću, a sve se odvija u imućnoj kući konzula Karstena Bernika, i njegove supruge Beti Bernik, jednog toplog leta.

Prvi čin drame počinje slikom norveških imućnih gospođa koje svoje vreme provode zajedno okupljene kod svoje vrle domaćice gospođe Beti Bernik, baveći se ručnim radovima. I dok njihove vredne ženske ruke rade, pored njih vazda stoji jedno učeno muško u ovoj dramskoj slici vaspitač Rerlund čitajući im tek po koju reč glasnije iz knjige koja nosi naslov “Žena u službi društva”.

Kod konzula Bernika stiže brodograditelj radnik po imenu Aune, koga dočekuje najpre odani službenik Krap, koji mu prenosi nalog velikog gazde, vlasnika brodogradilišta, a konzula Bernika koji preko svog službenika poručuje radniku Auneu da ipak prestane sa podstrekivanjem radnika, kroz koje im govori samo protiv novih mašina, progresa, porotiv novog načina rada, mišljenja. Radnik je samo mislio da će ovim podupirati svoje drušvo, no gazda konzul Bernik je to doživeo samo kao veliki preteći atak na cello društvo, kao nešto što će društvo razoriti. Radniku je jasno da društvo o kome priča jedankonzul, a prenosi njegov službenik Krap, nije isto ono društvo u kome živi norveška radnička klasa. Po gazdi radnik ima radnu obavezu prema privatnoj tuđoj svojini, tuđem kapitalu, te nema prava da mnogo priča i dangubi, već je poželjno da se hitro vrati nazad na brodogradilište.

Gospođe su dakle uživale slušajući moralnu i poučnu pripovetku, a vaspitač Rerlund im je znalački tumačio sve pročitano, dalje govoreći o društvu koje samo spolja sija i šljašti, a zapravo je iznutra jako prazno, trulo, crvotočno, nemoralno, puno šljama, a po njemu čak su i mali elitni krugovi, vrhovi društva takođe sumnjičavi, uznemireni, nespokojni, nesigurni, jer sve u svemu slika porodične idile ne postoji, jer je uzdrmana takođe. I mnogo je bunta i novih ideja koje po njemu potresaju najveće istine društva.Vaspitač Rerlund bi poput kakvog pastora, iako pastor po struci nije, iz društva počistio sav biblijski kukolj i počupao korov, a onda sve očišćeno uzeo u odbranu i zaštitu u borbi protiv svih novotarija i svega onoga što se nameće čak iz Amerike.

Gospođe se raduju što je recimo zaslugom njihovih muževa, a stubova društva dolazak parne železnice eto sprečen, a onda vaspitač Rerlund dalje govori u slikama, a o društvu kao o jednom uzburkanom moru punom teških iskušenja, te po njemu najbolje prolaze svi kao što su oni, svi oni koji u svojim malim odabranim krugovima, kružocima, okreću leđa svemu tome što jeste nemirno, uzburkano, olujno, te svemu što je loše samo okrenu sleđa, ušuškani u svoje čestite, porodične kuće, zidove, u svoje porodične sloge, familijarne harmonije.

Dame je prekinuo u ćaskanju dolazak rođaka gospođe Beti Bernik po imenu Hilmar Tenesen, rekavši gazdarici Beti da je njen muž, a njegov zet konzul Karsten Bernik već pozvao sve viđenije stubove društva, tri najveća bogataša gradića, a veletrgovca Rumela, trgovca Mihaela Vigelanda i trgovca Sandstada, da ponovo načnu temu železnice. Hilmar Tensen lošeg je zdravlja i vidi da je u takvoj kući budućnost za 13-ogodišnjeg Ulava njegovog nećaka takva da samo može postati kućni moljac, te da je tu sve podređeno samo sitnim malim računima, interesima.

Postoji jedno nespomen ime u kući konzula Bernika koje ne sme da se izgovori, niti spomene, a to je ime Johan Tensen, a reč je o najmlađem bratu gospođe Beti Bernik koji je pobegao u Ameriku nakon jednog skandala.

Gospođe su pričale mladim gospođicama, svojim vrlim ćerkama kako se bolje ili pak lošije živelo samo pre 14-15 godina, kada je bilo više muzike i plesa, više zabave, više poseta, više pozorišnih predstava, više svega.

Među gospođama i gospođicama nalazi se i jedna devojka po imenu Dina Dorf koja inače živi u konzulovj kući, a pred kojom treba paziti te ne ispričati nikad do kraja jedan skandal iz prošlosti njene majke, inače glumice iz jednog lutajućeg pozorišta. Dinina majka bila je udata za jednog glumaca, a onda ga je prevarila sa Johanom Tensenom, mlađim bratom gospođe Beti Bernik, koji je nakon ovog skandala pobegao u Ameriku, odnevši sa sobom mnogo novca, koji je pripadao kozulovoj majci. Dinina majka nakon skandala ostaje prezrena i sama, odbačena sa detetom, napuštena te skončava u teškoj bedi, postavši pralja i švalja. A ubrzo je umrla zbog pluća, a njeno malo dete Dina podignuta je u konzulovoj kući.

Gospođe alapače su se dotakle i priče o polusestri gospođe Beti Bernik, a reč je o gospođica Loni Hesel, koja se pridružila Johanu Tensenu u Americi, a zapravo konzul je ostavio Lonu zbog sadašnje supruge Beti Tensen Bernik, inače Lonine polusestre.

Gospođe su rešene da svoje ćerke drže podalje od nevaspitane Dine koja je dakle jako loše vaspitana. Dina je pak posve svesna da je ove gospođe ogovaraju iza leđa, a kad im se pridruži one su licemerno učitve i ljubazne, što Dina ne voli.Vaspitač Rerlund bi da promeni i oteše tu tvrdoglavu devojku, da je oblikuje po svomo modelu i obrascu. No, Dini nije loše što je svi drže za moralno posrnulu osobu kako su inače držali i njenu prezrenu majku. A Dina prezire svaku kap lažne društvene dobronamernosti. Mrzi Dina sve tako lažno moralne i pristojne. Dina ne želi da bude uzorna kao sve ostale gospođice iz imućnog društva. I Dina bi da bude negde samo daleko od takvog društva. Dina je pak očarana lepotom govora vaspitača Rerlunda, a po njoj je lepo sve što je daleko i veliko. No, vaspitač se brine kad Dina ovako razmišlja, te želi da mu ona postane žena na brzaka, misleći da će je tako spasiti, preoblikovati. I Dina mu se obeća.

Konzul Bernik sa svoja 3 imućna veletrgovca i trgovca obećava da će biti ustrajni kao stubovi i izdržljivi, nepotkupljivi, neoborivi, nepokolebljivi, a najnovija vest kaže da se parna železnica ipak pokreće, iako su samo pre godinu dana svi složno bili protiv dolaska železnice. Prolaskom železnice sve će za kapitalističku eksploataciju biti dostupnije i šume, i vode, i rudnici, jer oni su mnogo jaki podupirači društva što donose blagostanje.

U gradić je već pristigao  brod ”Indian Girl” dovozeći u luku mnogo bučnih Amerikanaca, da su svi sablažnjeni građani pomislili da to samo stiže neki cirkus. Konzul Bernik smatra da stranci ili sav taj došljački polusvet treba da ima slobodu u svom ponašanju, dok je recimo vaspitač Rerlund za veću strogoću, moralizam.

U konzulovu kuću upravo bučno upada Lona Hesel, Betina starija polusestra, a svi je dočekaše zaprepašćeno, misleći da je ona pretnja njihovoj braćnoj sreći. Mislili su pre toga da je u njihov moralni gradić stigao cirkus, kad ono stigla je najpristojnije radosna gospođica Lona Hesel, rekavši da je sa sobom dovela, a kako ga naziva - svoje dete Džona ili Johana Tensena. Vaspitač je sablažnjen i smatra da je jedan JohanTensen samo moralno posrnulo društvo. I Lona će vaspitača Rerlunda onda nazvati pastorom koji se grčevito drži svoje Biblije, te najavjulje Johanovu pojavu nešto kasnije, a pošto se ovaj dobro okupa u jednom od hotela.

Vaspitač Rerlund i okupljene gospođe odlaze i napuštaju konzulovu kuću, a novi sastanak zakazan je za sutra, na istom mestu. Na okupljanje sama se pozvala i radosno pristigla gospođica Lona Hesel.

(kraj I čina)