IBZENOVI “STUBOVI DRUŠTVA” – II ČIN…

 

 

Sutradan ni jedna ona gospođa (Rumel, Holt,  itd.) nije došla u raskošnu kuću Bernikovih, jer svi su još juče bili sablažnjeni, pojavom ono dvoje Amerikanaca, te se nekakvim izgovorima opravdavaju za ovaj izostanak, tvrdeći da su ipak nečim mnogo jačim poslovno danas sprečeni.

Za konzula Bernika stare priče su dakle nevažne, prošlost ne psotoji, a Beti Bernik strepi kakvu će im to novu neprijatnost ovim dolaskom ili povratkom doneti njena rodbina, njen brat Johan Tensen i njena polusestra Lona Hesel.

Svi su progutali još jednu jedinu priču da je Johan dakle pokrao majku konzula Bernika i utekao sa novcem, te sada mngi očekuju da bi bilo fer da ovoga uhapse. Grad kao svaki grad samo počiva na glasinama, na neistinama, na lažima.

Konzul je ipak uzdrman, jer se plaši da ovim oživljenim starim pričama iz prošlosti, njegove mladosti, ponovo se ne naruši njegov besprekoran ugled, njegove sve čelne gradske pozicije. Muči ga mnogo toga, ali nema konzul ni jednog jedinog pravog prijatelja u tako velikom društvu podupirača, psolovnih ortaka, kome bi se izjadao ili otvorio dušu nešto više, dublje. On u svemu samo vidi pretnju, i povod za neki novi skandal. Nekih ljudi u ženinoj familiji treba se dakle zastideti. Biti sa nekim ljudima u srodstvu više je od bruke, društvene muke.

Beti Bernik nije uspela u ovom razgovoru sa svojim mužem konzulom, te pada u ženski plač, a njemu je čak i to nova pretnja, jer ne bi trebalo da se čuje tamo vani u društvu da oni tobož žive mnogo nesrećno i nestablino, poljuljano, disharmonično, ili oprečno.Viđene sve one gospođe društva ne bi trebalo da plaču posebno ne da ih čitav vrli svet vidi.

Konzul prima brodograditelja, a svog radnika po imenu Aune. I konzul kao vlasnik brodogradilišta nije zadovoljan kako teku poslovi na popravci nekih brodova. Najviše mu dosađuju njegovi psolovni partneri, posebno trgovac Vigeland. Konzul želi da što pre otera iz luke američki brod “Indian Girl”, ali Anue veli da je to nemoguća misija, jer je brod načisto truo te ne bi izdržao povratak nazad do američke obale, pošto bi negde sigurno potonuo.

No, to nije sve, jer konzul dalje tereti radnika po imenu Anue da je loš u radu sa novim mašinama, da je proleterski agitator, bundžija, da nema učinka i napretka, jer nije vešt novim alatima. A Anue ovako radi skoro pola veka, i treća je generacija radnika u istom brodogradilištu, te veruje da sav napredak upravo polazi i zavisi od radnika, ali on se takođe jako plaši da će random staležu mašine oteti hleb, oteti zaradu, a već otimaju.

I dok svi govore samo o obavezi radnika prema društvu, ili poslodavcu, tuđem kapitalu, malo ko govori o obavezi jednog društva prema radnicima, prema otpuštenima, prema proleterskom staležu koji se svakodnevno protiv mašina bori za hleb svoj nasušni. No, tako je dakle živeti u eri kapitalizma.

Anue se već požali na otpuštanje nekoliko radnika, a konzul zahteva da do prekosutra američki brod napusti luku. Za Anuea to je suludo, nemoguće, riskantno, a onda mu konzul pak preti otkazom ako tako ne bude, makar po ceni da se namerno žrtvuju životi ljudi na tom istom brodu.

Zapravo, konzul želi da se otarasi mlađeg brata svoje žene Beti, taman da ga pošalje u smrt potapanjem. Konzul Bernik ima verovatno svoje društveno valjane razloge, jer ne voli bučne Amerikance, niti galamu, lučku vrevu, i još neke druge društvene užase koji dolaze samo sa strancima.

Konzul Bernik drži do sveta, do društva u kome živi, pošto još smatra da je kao jedan od stubova društva drugima veliki uzor, dobar primer koji treba svi da slede, moralni obrazac za ugledanje, i sve će učiniti konzul samo da njegovo ime nikad ne bude ukaljano, oblaćeno, taman to značilo poslati jedan brod u sigurnu smrt. On je pak i neko kome treba od društva velika doza poštovanja, uvažavanja i naravno debele naklonosti. I neće konzul Bernik dopustiti nikad da neki tamo nedobronamerni ljudi poput recimo Johana i Lone ukaljaju njegov ovakav ugled. Niti će dopustiti konzul Bernik da mu preko novina ikad prave pakosti, zlobe, napisima punim kleveta, laži.

Anue pak strepi od svog otkaza, jer on je takođe podupirač svog društva takođe, a svoje male porodice, svoga toplog doma, pa bi gubljenjem posla, ugleda, pao u očima samo svoje porodice, svoje nejake gladne dece koja bi ostala bez hleba, a to ne bi podneo već niko, i tako je ovom pretnjom bio prisiljen da da obećanje da kroz 2 dana brod isplovljava, taman to značilo dalje da se žrtvuju i ugroze namerno životi mnogih ljudi i čitave posade.

Hilmar Tensen dolazi u posetu kod svoje rođake Beti Bernik i zatiče je uplakanu. A onda će konzulu i njoj prepričavati sve gradske skandale, tračeve, kako su recimo Lona i Johan sebi u društvo privukli i prigrabili brzo Dinu Dorf. Govoriće im još kako su svi u gradu njihovom pojavom samo sablažnjeni, svi o njima šuškaju, mnogo govore, toliko da je to za bolećivog i bolešljivog Hilmara dakle jako, jako nepodnošljivo, te bi on najradije želo da ovaj dznik Johan negde zauvek nestane.

Kada konzul opazi da Johan i Lona upravo dolaze u njegov dom on zahteva od svoje poslušne žene Beti da pokaže svu ljubaznost ovoga sveta, da ih ničim ne povrede.

Došli su Johan, Lona, Dina, a sa njima konzulov sin Ulav od 13 godina. Lona na sva usta hvali kozula, te govori kako su svuda po gradu vidna samo njegova dobra društvena dela, u vidu poklona, kao što je gradski park. Johan mu pak mnogo hvali brodove.

I Lona potom hvali sve njegove društvene zasluge i to što je u grad eto doveo gasovod, vodovod, potom napravio novu školu. Konzul je zadovoljan, tvrdeći da je sve to učinio samo za društvo u kome živi. Ali, uporna i provokativna Lona i dalje nastavlja da hvali  svoga zeta konzula odajući mu svaku veliku pohvalu, jer je uvidela da je na visokoj  ceni kod dobre većine ljudi. Dečak Ulav je presrećan, jer ga je ujka Johan već ponudio da sa njim pođe za Ameriku.

Onda Johan i Dina ugovaraju svakodnevne zajedničke šetnje. Ali, Dina to ne bi htela, jer ne živi kao sve druge devojke, verujući da je loše društvo, nešto što se izbegava. Ono što Dinu dalje zanima jeste pitanje da li se u Americi može uspeti mnogo lakše, a onda je zanima da li su tamo ljudi moralniji ispravni baš kao u Norveškoj. Johan joj pričama odgoni sve strahove i poziva da sa njima krene nazad u Ameriku.

No, Dina onda otkriva da po njoj nije važno koliko su ljudi moralni i pristojni, već da samo budu prirodni, dakle ono što jesu. Dina želi da otputuje, ali sama.

Konzul ih sve ispraća u pećinu želeći da nasamo ostane i porazgovara sa Johanom. A nasamo konzul kaže mlađem bratu svoje žene Beti, svom prijatelju iz mladosti, koliko eto želi da mu se za sve žrtve zahvali.

Zapravo, Johan je u mladosti svu krivicu preuzeo na sebe, a ništa nije zgrešio, samo da bi oslobodio budućeg konzula Bernika krivice, te se žrtvovao za uspeh svoga prijatelja, koji na ovome gradi svoj uspeh i strahoviti društveni napredak, a onda mu Johan otkriva da se vratio nazad samo da bi udovoljio Loni, koja se opet mnogo žrtvovala za njega, da bi ispunio Loninu želju za domovinom. Lona je jedina koja zna svu istinu o ovom skandalu iz njihove zajedničke prošlosti. Oboje su radi da tajnu sačuvaju do groba.

Kozulova sestra Marta zaslužna je što se Dina nakon majčine smrti odgajila u konzulovoj kući. A Marta je učiteljica, samostalana žena, kako tvrdi njen brat konzul, a žena senka, živa lutka, žena koja ništa nije nasledila od svoje majke, te je prinuđena da zauvek živi kod svog brata konzula. I konzul veruje da je njegova sestra mnogo zadovoljna, jer ima krov nad glavom, ima sve što jojdakle  treba, stan, hranu, svoju platu da troši na haljine, skromno zaposlenje, jer je obezbeđena. Po konzulu žene ne treba da misle nikad na sebe.

Prekida ih u razgovoru dolazak službenika Krapa koji obaveštava konzula da su svi ugovori dobri (neka ostane tajna do idućeg III čina šta je konzul sve pokupovao).

I Konzul odlazi sa svojim službenikom, a ostavši sam Johan susreće požrtvovanu Martu, prijateljicu i saveznicu iz svoje burne mladosti.A Marta ga dočekuje na nož, napadački, kao bludnog sina, a krivi ga kao i svi za nesrećnu i tešku sudbinu Dinine majke. Naravno, Johan je zgranut, jer Marta od svog brata nikad nije čula istinu, niti jednu lep reč o širokogrudom Johanu.

Drčna i bučna Lona, vrativši se iz šetnje, traži da razgovara sa konzulom, a njena polusestra Beti to već vidi kao pretnju njihovoj nepomućenoj bračnoj sreći i porodičnoj harmoniji. Ali, ne samo to, Lona već namerava da spoji Johana i Dinu. Lona ima slobodu da u lice kaže svojoj polusestri Beti kako konzul i nije ništa moralniji od svih ostalih ljudi društva u kome živi, niti je moralan koliko to samo spolja vešto drži.

I Beti okrivljuje Lonu za mržnju, proziva je za bestidnost, bezočnost, a na kraju je optužuje za zavist i ljubomoru prema njihovoj zajedničkoj bračnoj i porodičnoj sreći.

Konzul Bernik prima Lonu na razgovor oberučke, u kome mu ona dalje priznaje da je mnoge svoje stvari u prošlosti, mladosti, uradila dakle namerno, a samo da bi iziritirala ti strogo uštogljenu, premoralnu sredinu društva u kome su živeli. Onda mu o nos Lona protrlja sva ona poniženja, i uvrede, posebno one dve prevare, nevere, izdaje, jednom sa Dininom majkom glumicom i na kraju onda sa Beti, koju je oženio iz interesa, a samo zato jer je bila naslednica tetkinih para.

I konzul Bernik neće skrivati da je sve učinio samo zbog novca. Ali, Lona dalje smatra da je kozulov život samo obojen najvećim lažima. On je pak uverava da živi srećnim životom u šta ona sumnja. Kako da ne bude srećan konzul kad u ruci ima ženu Beti koja mu je poput žive lutke, koju oblikuje i pomera po svojoj društvenoj meri. Njihov dom je samo uzoran.

Konzul nema nameru da išta ispriča Beti o svojim mnogim lažima, jer to nije vredno da se uzdrma ili žrtvuje porodična sreća, kao ni visoki društevni položaj. Konzul Bernik u Loninom povratku vidi samo čin osvete za ono što joj je uradio jednom, a pre 15 godina u mladosti. Ali, konzul je baš trvd orah, te neće ga plašiti ni jedna njena reč, niti pretnja, a spreman je da sve porekne ako ga Lona nečim optuži, napadne.

Došao je potom trgovacVigeland sa veletrgovcem Rumelom, a oni hoće da iz kuće odvedu hitno konzula Bernika na sastanak u Trgovačko udruženje, gde će se sastančiti povodm dolaska železnice. Upozoravaju ga poslovni ortaci (videćemo uskoro I poslovni saučesnici u vitalnim prevarama od posebnog  društvenog skrivenog interesa) da ima čak i onih proiv njihove cele stvari. A šuška se o povredi privatnih interesa.

Vaspitač Rerlund nije polaskan Dininom odlukom da nekud dalje ode, niti mu prija to što se Johan udvara Dini, verujući da je on kao vaspitač odgovoran za vaspitanje ove devojke (i vaspitaču treba jedna živa lutka podesna za oblikovanje), kojoj želi da sve negativno i loše o Johanu sruči u lice. I biće prvi koji će joj u lice poput javnog šamara kazati da je Johan jedini krivac zbog koga je njena majka umrla bedno.

Alik, konzul, jedini koji ovde zna u čemu je društveni štos prikrivene istine, nije dozvolio da se tako sramno govori pod njegovim krovom, te ih je sve ućutkao. Umalo da se potuku vaspitač i Johan. Beti odjednom plače pred mužem i ostalima priznajući da ga je osramotila ovakvom lošom rodbinom.

Pošto priča oko železnice visi o koncu, kozul mora da hita na sastanaka, te odlazi hitro da podupre svoje vrlo duštvo, kome će uliti kap nove moralne potpore i podrške.

Stekao se utisak da je konzul nerado pohitao na ovaj sastanka. Johan je obećao konzulu da će dakle sutra nastaviti ovaj započeti razgovor.

 

(kraj II čina)