Dakle prvo su napravljena
vrata, zatim stavljene šarke, potom vrata okačena, a onda stavljena i reza za
zaključavanje, i šta onda drugo nego najstvarnije uselje...
I useljene su koke
nosilje, jer zašto da čekaju više, a sve je završeno za 10 dana, utrošeno 350
evra do danas, a još su mi ostala 3 krupna koraka i jedan sitniji dekorativni -
da postavim stubove, zategnem žicu, ogradim dvorište kokama nosiljama, napravim
ulaznu kapiju u dvorište, a onda i sve ofarbam u bojama. I naposletku da
povećam, ojačam jato - moj cilj je 40 koka nosilja...
Baš se radujem vašaru
za 9 dana, idem da se raspitam koliko se kreću koke nosilje, iako možda neću
kupiti mnogo, možda ništa, ali sada mi je baš super, jer ako ikako uspem da
išta nabavim ove jeseni i proširim ovo malo preživelo jato, ja imam od danas
10.10. 2024. predivne nove i čiste stambene kapacitete…
A kad se setim, a sećam se čitavog današnjeg dana,
sve do u detalje, gde sam sve završila pre 7 dana i šta sam sve preživljavala,
danas mi se sve vratilo na mnogo bolji način, sve je teklo glatko, kako treba, bez
ometanja, a nisam juče uopšte očekivala da baš danas preselom 5 koka nosilja i divnog
petla, ništa osim da stavimo vrata, ali skockalo sve baš sve i kokama nosiljama
je takođe svanuo jedan divan radostan dan – dan useljenja u nešto novo, toplo...
Zapravo, počelo je jutro kao i uvek moje jutro - doručak,
kafa, čaj, pročitanih 50 strana romana, a tu sam već oko 500 strana čitanjem
jutarnjim pregazila. Odmah po silasku napolje počeli smo praviti vrata...
Za šarke i ostale šrafove jutros je potrošeno 700
dinara, tako da su moji dosadašnji troškovi 22400 dinara ili već oko 350 evra...
Nebo je danas plavo, ima i divnih oblačića, i predivno,
jako inspirativno. To je sada novo nebo
pod kojim rastu moje koke nosilje…
Imala sam tu čas da dosta toga danas zakucam, ili
uradim na vratima, te sam tako 13 tankih letvica zakucala i nanizala kao
lamperiju jednu do druge i sve popločala na vratima, a pre toga kovala sam žicu,
tačnije tanke letve koje su je stezale i zakucavale, pričvšćivale...
A kad su okačena ta predivna vrata, kroz koja u
kućicu ulazi i vazduha i svetlosti, i sunca, i neba, onda je moja drvena kućica
zvana KOKO ŠINJAC pokazala odjendom koliko je zapravo predivna, topla, svetla, itd.,
ni nalik šupama…
Kad smo stavili i rezu na vrata da se zaključavaju,
onda je mama donela iz tovnih boksova pun džak letos osušenog sena, te sam imala
tu čast da napravim 10 gnezda, imalo se nakijam od prašine i trine...
Mama se malo “bunila”, ali je pristala da odmah preselimo
koke, zar ovako divan objekat da bude prazan, a naravno treba ograditi što pre,
kokama nosiljama njihovo dvorište, a to je malo skup poduhvat, ali znam desiće se i to kad bude
bilo pravo vreme, a radimo da bude što pre, ali do tada neće propasti u objektu
ništa, u kome ima i svetlosti i sunca i toplote baš nasušnog svega, neka nauče samo
da još malo pričekaju dok im ne napravim njihov raj - imaće svoje malo seoce,
usred grada...
Pre useljenja koka nosilja, nasula sam im hranu, a
moje koke nikad neće okusiti kupovni koncentrat, već one odavno samo jedu celo
zrno pšenice i kukuruza (tako su se koke hranile na zdravom selu koga više
nema, a nekada) i to im je sva hrana, glavna, a naravno dobijaju sav naš zeleniš
iz “Hirošime”, otpad od hrane, itd. A danas sam im u nekoliko navrata čupkala i
bacala travke, posebno maslačak…
Mama ih je prenela vešto u 3 navrata – prvo muško,
gospodara KOKO ŠINJCA petla, onda dve koke i na kraju još 3 koke...
Nebesa su me danas zaista potpomagala i štitila u svakom
smislu i napretku i danas sam baš prionula da sve uradim po jako divnom i
toplom danu, jer sam tome i težila, a da sve ovo odradim po lepoti (zima me ne
inspiriše, ali ako bi moralo smogla bih snage)…
Sada kada znam gde moje koke nosilje žive, ja sam bezbrižna,
nemam briga, nemam više terta, a kad god ogradim njihovo dvorištance biću
presrećna, najsrećnija, ali sada mi to nije ništa hitno, ali nije ni da se otegne
u beskonačnost – no moram po svojoj daljoj strategiji biti mudra i strpljiva...
U “Hirošimu” sam ispred ručka uletela na kratko, a samo
da uberem čili papričice i tamo je već bilo preko 33 stepena u plusu, naravno...
I kad su koke dakle preseljene,
useljene, sišla sam u njihov prvi boks ili bivši kokošinjac i sve razvalila (iz
razvaljenih daski povadila eksere, a te daske idu dalje na ogrev – kod nas nikad nema krša, sve recikliramo), stavila
masku, onda mi se malo prolomili sinusi, od prašine, a mama je sve očistila po
podu, sav izmet ostrugala, a ja sam metlom izbrisala prašinu i paučinu, a onda
sam uletele sa crevom i šmrkom, da bi sve detalno oprala (na proleće 2025 treba
prvo generalno sve okrečiti i ubeliti), svako zrnce prašine, (pukla mi jedna
sijalica u u toku pranja) i onda smo sve usijale, oprale napolju sav inventar,
sve ponovo vratile na svoje mesto i do 16 sati sve se blistalo, a tovni boksovi
su zatvoreni do proleća 2025 kada počinje samo tov u prva dva boksa, a u 4
čuvamo seno, treći takođe pogodan da se nešto tovi, mada neće mroati, dovoljna
sunamprva dva, u prvomdosada bie mojićuranu,udrugom tovnipilići. Jedna daska je
istrulila, te je pod mojom gumanom čizmom pukla te sam je zamenila, a takvu sudbinu
očekujem, ali više tu u bunker neću kovati nove daske, pa ću uraditi nešto drugo,
nasuti sitnog ibera, dole je ionako zemlja, ali još me može to izdržati još
nekoliko tovnih sezona…
A posle 2 godine na šta liči sve ovo, iako je mama
uredno čistila. Nije strašno, ali meni koja je sve ovo gradila 2022 bilo je već
kritično zapušteno, kao štala, a ja to ne volim, ili bio je ovo dakle krajnji
rok da se koke isele napolje...
Samo malo sam virila kokama kroz prozor, ne samo na
vrata i uhvatila petla koji je već rešio da istaba svoju prvu koku, kakav mangup
sa 5 koka...
Onda sam malo grabila lišće, nosila kofe na kompost,
uživala na suncu i osluškivala koke, ispijala čaj od žalfije na svojim malim panjevima,
virkala, čupkala im travke, i baš se naradovala i čudila, divila i svemu dobrom
danas zahvaljivala...
Za ručak napravila sam pilav sa ćuretinom, a majka
je napravila ćureću supicu...
Sutra ću malo više da kuham, i nešto zamesim – ostala
sam bez užine, a danas se snalazim, na brzinu, nešto da prezalogajim, jer mi je
sve bilo preče i važnije…
Napravili smo prve premere na terenu i utvrdili da nam
treba ukupno 7 metalnih okruglih stubova od po 2 metra dužine, ali ako to bude preskupo,
ne znam kako će sve ovo rešiti, a meni mora spolja takođe sve biti lepo, a
stubove treba da ofarbam, itd. Ali, ako sam uspela sve ovo, nema razloga da još
ovo malo što nije urađeno odradim presavrešno… I treba od danas računati, KOKO
ŠINJAC se dakle danas rodio, te njegov novi život teče od 10.10. 2024, savršeno kao čista desetka, za sav naš golemi
trud…
Ima još nezavršenih malih detalja, odseći panj kad se
bude moglo rukovati motorkom, postaviti foliju pozadi kućice kad se pokrate
daske, učvrstiti letve na krovu – ostaju one deblje i dodaju se i neke tanje, ali
napolju su samo preostali svi ovi radovi, detalji, kao što je skratiti daščice
i poravnjati da se vidi lepo coklence, ali pošto je pre 7 dana taj detalj počeo
da me preskupo košta, za sada ne mora ništa da se reže, jer ne smeta mi, ne
mogu podneti brusilice i ostala oštra čuda, a mogu i ovako da istrpim dok se ne
nađe neko sigurnije rešenje rezanja (u tovnom prvom boksu ostale su dve armature
u zidu koje su držale kokama drvenu policu za gnezda i to ćemo jednom preseći,
za sada ne, jer ne podnosim brusilice pošto imam fobiju od te mašine)...
Sad želim da uhvatim još trenutak kada koke snesu
prvo jaje u ovom novom objektu. Iz starog kokošara se nakupilo na preko hiljadu
komada jaju u dve godine postojanja farme ”Cosa nostra”, kao što se mnogo i
izgubilo…
Tovni boks se za sve pokazao izvrstan, ali samo od
proleća, tokom leta, negde od marta do septembra, no samo NE za koke nosilje, te
tako ništa nisam ovo bezveze pokrenula, već iz najnasušnije potrebe svoje – kad
mi je već bilo jasno da mi se jato malte ne hoće da ugasi načisto, a već odavno
kuburimo (čak i kupujemo jaja), čitavo leto nestašica, nema jaja u izobilju, ne
mogu da nakupim po nekoliko dana jaja koliko mi treba,a a koke u zadnja 4 dana
nisu snele više od jednog jajeta, a u jednom divnom času, kad je koka bilo mnogo
više, imali smo jaja i za prodaju i za poklone, ali i naše nasušne velike potrebe…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар