8 OKTOBAR 2024…

Mama je danas sve izriljala u dva poteza, između dva zastajkivanja ili između dva predaha od radova na projektu našem KOKO ŠINJAC i svaka joj čast na umeću, na snazi, na svemu (čak i to što mi baš zamera što ja baš kasno tek oko 9 ili 10 siđen na svoje radove avlijske, a po njoj to je spavanje do 12 sati! A neće da vidi koliko postižem, mada biće da ništa ne postižem, a da zapravo postignem više nego onaj ko rani i radi od 5 sati izjutra, itd.)…

Iz nekih postignutih krasota stoji baš mnogo napetosti, galame, nezadovoljstva, itd…

I tako dok sam ja jutros ponovo iščitala svojih 50 zacrtanih strana romana (radujem se prešla sam 400 strana), pa tek onda sišla napolje, na prvu užinu (a čitav dan sve s nogu i užine, i kafa, itd.), a mama je skoro sve izriljala (videla sam to još s prozora mog WC-a i zapanjim se kako neko ima snage čim ustane), a zateknem na objektu KOKO ŠINJAC već udarenu mrežicu na prozoru, a ja se kao uljez bez ikakvih životnih postignuća onda svemu priključim, u jedno novo napeto ludilo se uključim, da podnosim to što nekome smeta što mora biti po mojim nenormalnim zamislima (toliko nenormalnim da se neko zabrine zbog mene nenormalne), da izdržim, inače samo mogu na sve svoje, na samu sebe da pljunem, i odustanem…

Onda sam ja nastavila da zakivam olako sve lajsne, kao i juče, a na sastavcima, spolja, a između svake dve daske, i tako sam to sve očas posla završila, pripomogla…

Danas sam ponovo, a kako se to kaže tupi i glupi učenik (šta ja znam, ili kad znam što ne napravim ipak nešto sama), spoljašnji momak, onaj koji nešto pridrži, doda, jer umešnji kucaju, režu, bolje od mene sve urade, a onda onaj ko voli da viče, on se izmakne, napravi pometnju, i prođe uvek lakše, jer se naljuti pa neće da učestvuje, a meni se podsmehne i kaže - da vidim kad ćeš da završiš, itd., a neko pak mora da balansira između dve srašne zavađene vatre, vizije, ideje, itd…

Moj projetak KOKO ŠINAJC, a već mi se natukne izneće 500 evra, u šta ja neću još da poverujem dok mi se to ne dokaže na terenu ciframa. Dakle, i osmog dana beležim kakav takav napredak, možda sitan, možda dosta krupan, ne znam, a ponovo sam uradila ukupno gledano mnogo više nego juče, bliže sam završetku, no ja istrajavam i izdržavam, u uslovima koji mi ne pričinjavaju radost, što išta živo pokrećem, a ako se ne pokrećem i ne radim i ne okreće unapred onda me nema...

Napravim samo danas barem 3200 velikih koraka…

Skoro sav enterijer KOKO ŠINJCA danas je završen, a došlo je do nekih sitnih pomeranja, jer prostor prosto pokaže kako sve mora da se drugačije postavi, uradi, a na kraju sve skocka…

I toliko se napeto prionulo na radove danas, iako nema potrebe, da sam u jednoj maloj pauzi, a tamo iza prve užine primetila da sam se smušila, da sam ključni detalj smetnula s uma, da treba posejati grašak (dok sunce sija, izjutra, kad dan se divan probudi, kad sve napreduje), a to sam dakle prvo htela da uradim, ali sam morala da se izjutra postavim drugačije, mimo svojih planova, radova, itd...

Prekidi radova bili su samo radi nove nabavke drvnog materijala, a da bi se dokuplio još daske i još letvi...

I tu pauzu koristim, te mama i ja zasejemo grašak, a onda ga i zalijemo dobro kišnicom…

U toj sitnoj pauzi pristavljam ručak (koji niko neće sa mnom jesti - ne znam kako neko nije gladan od toliko fizičkog rada), krompir paprikaš sa ćuretinom. A ručak se skuvao sam – samo sam ga isključila kad se ukuvao, sve je dodato još na početku, začinjeno, a inače kad bih imala vremena da se zamajavam pored šporeta satima....

Posejano je u dužinu 10 metara graška (plodove ću nabrati na proleće 2025)...

Dok je mama riljala spoljašnji vrt, našla je još povrća, krompira, cvekle, šargarepe, ljubičastog luka, itd., i baš od tih mojih krompira napravim sebi ručak, a bogme pretekne mi jedan tanjir i za večeru (a na večeru ulećem u letnju kuhinjicu ravno sa gradilišta)…

Kupljeno je danas još jedan čitav bunt letve, još 3 uže daske od po 13 cm širine, a nekoliko letvi je još rastrugano mimo ovog celog bunta od 10 letvi, a koliko me to sve danas iznelo još nisam saznala tačan račun, ali kad saznam povećaću svoju statistiku ukupne potrošnje ili koliko će me izneti jedan ovakav poduhvat...

Ali, ja sam već koliko sutra, u poziciji da još postavim vrata, da ih bar započnem, od današnjih ostataka letve, a objekat je time završen u totalu, a onda se selimo ispred vrata KOKO ŠINJCA i odmeravamo liniju, računamo koliko treba žice, koliko metalnih stubova treba nabaviti negde na otpadu, itd., a to će tek da mi iskija nekako na moj nos, ili pak neće, ko to zna, unapred nepogrešivo, ali izdržaću, svaki tempo, svaku zluradost, svako podbadanje, svaku smetnju, svaku uvredu, svakusvoju strepnju, jer ništa ne ide lako i glatko, ma koliko lepo samo na kraju sve ispalo ili ne ispalo...

Izdržaću...

Dobila sam dakle mnogo bolji raspored i urađeno je onako kako sam ja zapravo i htela, tj. da imam od kraja do kraja 10 gnezda, a po 5 na svakom nivou, a ukupno 2 nivoa…

Čak su i letve došle onako kako sam ja htela, ala beše predloga, zavrzlama, peripetija, da toliko vremena i snage i energije izgubim na ovakvu banalnost, a šta bi bilo da mi prave nešto veće, važnije, kad me ovako skupo košta KOKO ŠINJAC, na  kome radeći i pomažući sam spoznala kako sam uvek nešto manje od kokošijeg govneta...

Zapravo levo od ulaznih vrata postavljene su večeras i merdevine ili letve, čak 6 prečaga u udžinu od 1,20 metera (razmak između letvi 30 cm), na kojima će spavati moje koke ako ikad dočekam da ovo odjednom sve moje mukotrpno napravim onako kako sam zamislila – a zamisao je tako jednostavna, no uvek se samo pogoršava i komplikuje, usporava, rasteže, odugovlači, itd...

Umalo da večeras ne bude od svega ništa (ja sam još pre 18 sati spakovala alat i rešila da je za danas ipak dosta, jer ponovo nam nešto fali, te nema onda razloga da se tu dangubi), jer mene malo ko razume posebno kad zborim prosto u dve reči srpskim jezikom...

Onda sam onu kukicu odvrnula sa plafona, jer sada ne može da dođe u centralnom delu prostora ili u srži ona viseća žuta hranilica, a neće moći doći tu uopšte, te je izneto sve i vraćeno u tovne boksove “Cosa nostre”, a mesta pak ima za drveno koritance koje je inače prvo i bilo rađeno za tovne boksove. I tako neće biti plastike unutar KOKO ŠINJCA osim pojilice ukraj vrata...

Moram da imam komociju i prostor sa ulaznih vrata do gnezda, te da se približim tim divnim gnezdima koja sam malo povećala (visna 50 cm, širina 40 cm, dubina 35 cm – ali kad se sve pregradi bočnim daščicama to nije toliko, ali jeste vitko i otmeno, pregledno, meni lepo, a koka svaka fizički podeljena od one druge, te neće jedna drugoj zasmetati nikad u nošenju jaja). Deo sa prečagama izmaknut, te neće koke kakiti po gnezdima, a gornji ili drugi nivo gnezda ostavljam otvoren bez krova, ali će imati kao i donji prvi na patosu,samo pregradne zidove, zbog kojih sam čitav dan imala problema da ubedim sa nekim koliko hoću u visn, koliko u širinu, a koliko u dubinu – zanimljivo da svaki moj banalni potez štrči i smeta tako strahovito, da bi me neka nipodaštavajuća čuda rastrgla samo da mogu...

A kad hoću KOKO ŠINJAC onda već hoću da bez po muke virnem s vrata i skužim hitro ima li u gnezdu jaje ili nema. Ne moram puno da se saginjem i savijam kad mogu uspravno, gospodstveno da ušetam u svoj KOKO ŠINjAC...

Postavljanje gredica odradili smo uz pomoć unete sijalice, jer je već pao mrak, a prva nam se sijalica odmah razbila i pukla (nova muka brisati to sitno staklo! Pre uselja moje koke nosilje, ne brinite ja ću pod usisati pomno i pažljivo), a od lepote nekih energija, prosto spala, pa se razbila, a spala kažu, jer sam kriva, a ja skinula onu kuku, a kuka bi ona držala sijalisu bolje, a onda nas je druga sijalica, istrpela bolje, da sve završimo olako i večeras, a bez novog pucanja u jako sitne praškaste komadiće...

I tako posle 19 sati sve je postignuto izvanredno sretno…

Verečah na brzinu u letnjoj kuhinjici, te pojurih da pečem irski hleb (nestalo zaliha već odavno, a  za ujutru, za doručak tako važan nemam više zamenu za hleb nasušan, jer uvek nešto moram zbućkati, a večeras mi se ne bućka), a onda još mnoštvo mojih novih obaveza, kućnih poslova, itd…

Itd…