15 OKTOBAR 2024…
Pokošena avlija, po divom radnom danu, jer nije bilo
drugih jačih poslova danas, a meni dobro došlo da se našetam preko 6 hiljada koraka
uspravno, te da progleda u zasija još lepše i više moje kamenje očišćeno juče,
i da se ponovo pametno potroši svoj još jedan divan dan pun nekog radnog elana i
poleta, dakle pokreta...
Juče sam se peforsirala, znam, ali lepote nema bez
truda i rada, znoja, samo od sebe se ništa ne događa, te za dvorišnu lepotu I čistoću,
urednost treba zavrnuti rukave, a noćas mi kazala moja kičma, jer taj juče sageti
položaj meni ne godi taman radila i pola sata, mada sam juče koristila malu
stoličicu da sedim na njoj dok čistima, ali u nekim delovima kamenih površina
sam malo više savijala kičmu, klečala, čučačla, i
A noćas se mučilo žestoko sevanje u kičmi, posebno desni
kuk i noga, strana na koju sam se najviše juče nakrivljavala da čupam travu, te
se uplašim sinoć da jutros neću moći ustati, ali sam skočila, te sam se samo dva
puta namazala mašću od gavezi i jutros ponovo mogu uspravo, a neometano da sve obavljam...
Od 23 septembra nije košeno te smatram da je ovo poslednja
ovogodišnja kosidba, te da je sve spremno da se povuče u zimu, ipak moja kosačica.
A sva pokošena trava bačena u dva veća tikvišta, a jedna količina i najmanji
treći setveni boks…
Mama me jutros obradovala, a kupila mi lale i zumbule
i tako je danas posađeno 4 zumbula, a
svaki po 80 dinara i 5 lala, a svaka po 50 dinara, za šta je utrošeno ukupno
570 dinara...
Lepa vest iz “Hirošime” - počeo da izniče grašak koji
sam tebala sejati tek danas, ali dobra je ona moja “zabuna” od prošlog utorka,
jer upravo za tih 7 dana grašak izniče na površinu…
Danas u “Hirošimi” jako toplo, sunčano, svetlo, a u
jednom čašu čak 32,8...
U “Hirošimi” danas berem luk praziluk da napravim
kremaste špagete i rukolu za salatu…
Prvo sam posadila u liniji 5 lala, a ispod 4 zumbula,
i obeležila drvenih prutićima u jednom čošku velike kamene kocke da znam na
proleće 2025 gde da iščekujem lepotu novog iznicanja...
Potom sam još jednu saksiju čuvarkuće, skinula sa posečene
dunje, moje nakrive skulpture, te zasadila ispod zumbula i lala...
Onda sam 11 najmanjih praznih saksija zasejala sa novim
nakidanim pelcerima čuvarkuće, punu jednu gajbicu, i ostavila ih u “Hirošimi” da
tamo prezime i više izrastaju, jer je tamo bolje i toplije nego napolju...
Brzo sam pokosila avliju, a pre toga napravila, izmislila
šik kremaste špagete za ručak, a onda čitav dan ispijala sok od marele i kafu
ispod majske trešnje, zavirivala u KOKO ŠINJAC, posmatrala pčele kojih je danas
nešto više nego svih ovih prethdonih dana. A bilo je i osica. I mušica i smrdibubica,
ali kad vidim i fokusiram pčelu za mene malo šta na svetu drugo bolje i vrednije
postoji...
Kad se bližio suton i završetak dana, a posle 16
sati, jer danas neću dalje od druge užine da išta radm, moj dan je ispunjen, a ja
ne volim da radim kad pada mrak, kad zalazi i prolazi dan, već izjutra kad
ogreva sunce i sve napreduje, a donete su još dve betonske ploče i odmah ubačene
u 2 rupe u kojima su falile, juče, tako da sada je sve spremno za varenje
metalnih ofarbanih stubića, ali kada će se sve posvećeno pokrenuti na mom KOKO
ŠINJCU dalje i kada će koke dobiti svoju ogradu i svoje ograđeno dvorište teško
je predviđati, nagađati, očekivati, naslućivati, a nisam baš presrećna ako ne napredujem
baš nikad, ali tu je što je…
Mama je morala da očisti pod u KOKO ŠINJCU, jer za
moj ukus postal je već neuredno, a sve je umazano, mokro do poparene žare, mada
sam im ja danas ubacila i svežu koprivu, a sve su umazale, u zatvorenom prostoru
pod, i već treći dan zaredom nisu dale jaje, što je dakle veliki gubitak, džaba
ih hranio, a hranimo ih uvek, a nama ćorak. A od novog nosivo sposobnog jata koka
nosilja sam jako daleko, kao što sam uvek od svega jako jako daleko…
Itd…
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Коментари
Постави коментар