23 OKTOBAR 2024…

 

 

Dok bezbrižno jutros čitam još nekoliko Uskokovićevih priča, a preskačem Ibzena, mama mi šalje prve fotografije, jer je konačno od jutros svečano otvoren naš  KOKO ŠINJAC, a ona je jutro sve vredno, pedantno očistila i mnogo joj hvala...

Iako danas nismo završili žicu na kapiji, sutra ćemo, jer KOKO ŠINJAC izgleda sam želi da se sve na njemu okonča magičnog datuma 24.10. 2024…

Od 7 sati jutros, pa sve do 18 sati večeras, koke su provele napolju non-stop energično trčeći, čeprkajući, jureći, grickajući, istražujući, te majka i ja čitav dan posvetile smo samo njima, svoj toj divoti, lepoti, tačnije – samo smo ih oduševljeno posmatrale i dosta toga danas o njima, kao i o samom objektu, prostoru KOKO ŠINJCU naučile – tačnije testirale ga...

I dok ih posmatramo čitav dan se ljuljamo na smenu, na svojoj orandž ljuljašci i sada se baš majka i ja po čitav dan samo ljuljamo, uživamo, jer imamo tako pametne ili smart koke koje same umeju da uživaju bez ikakvog mešanja sa strane, a ja se još do 2019, kad sam počela raditi i družiti se samo sa biljakma u “Hirošimi”, od početka svakog svog, pa i od KOKO ŠINJCA  borim da one i biljke i životinje imaju svoju najveću slobodu i da se ljudski faktor tu samo malo umeša, a koliko da im naspe čistu vodu, dospe hrane, ubaci zeleniša, očisti, itd...

Čitav dan im čupkamo svežu travu, posebno maslačak i bacamo otpad iz naše letnje kuhinjice tako da čitav dan koke samo uživaju, grickaju, čeprkaju, igraju se, vesele, radosne, živahne, tihe, smirujuće, da zaspi čovek od miline dok ih posmatra tako uigrane...

Petao za sada bez srama, samo taba svoje malo jato starih koka kojih ima 5, a mi smo ga uhvatile da danas bez srama taba na brzinu samo dve. I sad je razumljiva ona ljubomora starijih koka kad su o Tomindanu donete mlede i sveže kokice…

Omiljeno mesto kokama jeste iza lešnika ili ono ćoše, oko korena lešnika, jer i one znaju tajnu svemira, a kako to drvo sveto dobro zrači te se tu ukopavaju čitav dana, u kome su u kontaktu sa elektronima u kosmosu, u zemljištu, te jedva čekam i ja prvo toplo leto 2025 da se izujem bosa te da kao i koke hodam po svom tlu i upijam sve te elektrone, protone, jone, itd…

I pošto su se divlje i razigrano, na suncu zagrejano valjale u prašini, ukopavale u zemlju, igrale, timarile, vetrile perje, sunčale,  primetime da mi trune vodu, te vodu izmaknem malo bliže ulaznoj kapiji, a malo dalje od korena lešnika...

I posmatramo kako i pesak gricnu, a imaju jednu posudu (moj stari odbačeni draj kuker) u kome je mnogo sitnog peska nasuto...

Dok koke čeprkaju i dok se jure, šepure (najveći šepuran je petao, takve gordosti kod koka nema), dok skaču i kokodaču, ja napunim lišćem i pograbim čak 3 pune velike kante lišća i sručim u najveće bundevište, te iako ništa ne radim, ja i danas napravim 3300 koraka…

Čitav dan sam očarana tom lepotom i kao hipnotisana ljuljam se, prošetam oko žice, i uživam u svojim kokama. A mogla sam mnogo danas da uradim, ali nisam htela nisam mogla, neki umor me tištao, jer prvi svečani dan (23 okotbar 2024) protiče upravo ovako u oktobarskoj, a maloj vrsti konačne zaslužene lenjosti...

Onda sam ukopala na željeno mesto, a tu blizu junske trešnje moju žardinjeru ili onaj juče posečeni panj jabuke kožare, koji je juče odsečen, a ostao nam zarobljen iza KOKO ŠINJCA. I odmah je na njega vraćena ista ona saksija sa čuvarkućam kako i jeste bilo zamišljeno da stoji, ali iza objekta, a kada je zasmetao pri izgradnji odsekli smo onu jednu krišku, a onda je nastala moja ideja da se to negde vidnije postavi negde kao stalak za saksije, kao skulptura...

Onda sam ispred žice sa spoljašnje strane u novoj cvetnoj zoni, samo okvirno postavila drvene elemente unutar kojih dolazi moja nova mala cvetna, ali i povrtarska mala alejica ili mali setveni boksić, uz ogradu gde sejem blitvu, a ispred u zoni ljuljaške zatim na proleće neko cveće, tako da koke mogu iz dvorišta da provuku glavu i pozobaju blitvu same, jer danas vidimo da isturaju glave izvan žice i grickaju cveće, u malom kamenom krugu...

Mama je sama jutros stavila najlon na ulaznu kapijicu tako da je čitav dana sve izdražalo stabilno kao i žica kad sutra dođe, a koke nisu ni pošle da kroz najlon naviru ili zavire napolje...

Čitav dan u dvorište sleće nikad veće jato dživdžana koji iz dvorišta kupe sve što požele, a koke su se malo uplašile mojih sirotih dživdžana…

Onda smo mama i ja otišle na užinu, da pripremimo ručak, a onda začule da su se koke stravično uznemirile, te je mama brzo potrčala tamo, ja nisam, jer spremam ručak, a ona je tamo doživela dramu - a njih je dakle uplašila jedna tuđa crna mačka, ona zla i veštičijeg pogleda koja uznemri i mene kad je sretnem, da su od paničnog straha koke počele da lete u visnu, a čak je žicu od 1,5 metra iz mesta preskočila jedna bela koka, a majka je uhvatila na vreme izvan dvrorištanca. I od tada smo pažljivije čuvale naše jato od te crne zle mačke, koja je vrebala, kao neke tuđe zle čini, ali nije mogla da im više priđe veštica, a kad je prošla ona pitoma šarena mačka, majka ona dva mačeta, koje je upravo tu podizala kad se omacila ovog leta i proleća, baš tuda ih prevodila, učila prvim koracima, koke se nisu uznemirile, na nju čak nisu ni reagovale. Dakle, ta crna zla mačka veštica kidiše na naše koke, ali neka se čuva našeg mišotrova…

Onda sam se igrala sa omiljenom alatkom teškom macolom i granom drveta, odsečenog lešnika, kao i štemajzom, nekom vrstom dleta koje nije za drvo, i samo sam malo, pa ipak tako mnogo istrošila svoje snage, zato moj umor posle nastaje, a za macolu i udarac treba čelične energije. I samo sam kobajagi započela sitno klesanje u drvetu lešnika, što i nije lako te sam napustila brzo te radove, a nisam danas imala kući ni jednu bušilicu da se oprobam te da napravim 3 udubljenja u drvetu i zasadim čuvarkuću u grani odsečenoj od lešnika...

Kada je padao mrak i počeo prvi blagi suton, koke same umeju da se vrate u svoj objekta, prostor, te nema potrebe da ih mi uterujemo, ili šickamo, a kako su mudre i pametne, ja samo ustanem za njima da zabravim ulazna vrata, i odvežem kanap kojim vrata zavezana stoje po čitav dan, ali uvek samo otvorena vrata, jer dok koke borave napolju  povremeno tamo nekoliko koka ušeta i malo gricnu hranu u centralnoj svoj žutoj hranilici. Uveče im unesemo unutra samo vodu, a imaju hranu, dok sav zeleniš i pesak čeka ih sutra napolju u dvorištu...

Nekoliko žica, tačnije 3 juče otpale savila sam i zgužvala u grudvicu te će mi jednom poslužiti za neke cvetne grane ikebana...

Između dva božura ukraj kapije posadim ožiljenu onu prvu hortenziju…

U našem dvorištu ljubiča već procvetala, da nam možda ne govori da je ovo ipak neko divno buđenje oktobarskog proleća…

Od juče nabranih tikvica napravim uštipke i zapečem makarone sa tikvicom i kačkavaljom. Dva divna jela od juče nabranih tikvica...

U “Hirošimi” se nabrala rukola, što je svakodnevni naš običaj pred ručak. Mada mi samo od rukole uzimamo lišće, a stablo i korenje odlazi kokama...

Napravila sam za današnje svečano otvaranje tiramisu, a čim koke počnu da nose jaja praviću princes krofne. I dalje čekam da snesu jaje. Poslednji put desilo se samo jedno jaje na Tomindan…

Nabrala sam konačno dva buketa žutih hrizantema i napunila vaze, te danas to nisam nikako zaboravila, tako da sam za ovu našu najveću svečanost iz 2024 sebe častila jako svečanim buketima...

Sutra završavamo dakle ulaznu kapiju, a nismo htele same da jutros eksperimentišemo, da ne kvarimo džaba materijale, jer kad je sve urađeno tako perfektno čekamo još malo da se to završi još lepše i perfektnije, smao taj sitni mali detalj koji nas uopšte ne ometa da koke od danas non-stop borave na suncu, na vazduhu, napolju, pod vedrim nebom, čeprkajući i istražujući svojim žutim nožicama ovo divno tlo, zemljište...

Itd…