4 OKTOBAR 2024…

 

 

Iako sam uspela da se jutros naspavam samo 3 sata, ustala sam u svoje vreme u 6 i 45, a nakon doručka uz prvu jutarnju kafu i čaj od koprive i nane, pročitala 50 zacrtanih strana romana, jer jutros nema potrebe da išta žrtvujem, danas nema velikih radova, kao ni ideja, a pošto je divan kišovit dan, a čitave noći bio je tako dobar pljusak…

Onda sam velike saksije, svih 5 sa patuljastim ružama poskidala sa svoje terase (smanjila teret zalivanja na terasi), oprala terasu, a onda sam ih poređala na donju spoljašnju dvorišnu terasu. Mama mi je pomogla…

Ona čeka napolju  ispod moje terase, a ja sa terase saksije preteške stavim u kantu koja je zavezana na moj vazdušni lift (moj super izum), odnosno jedan jak konopac, a onda polagano uz pomoć kuhinjske krpe spustih hitro pretešku dobro uglavljenu saksiju i tako ne isprljam ništa, jer saksije ne iznosim nikad više kroz kuću (ne prljam tepihe), već spuštam vazduhom, vertikalnom linijmom, tj. svojim izumom, brzim liftom, a pošto nemam više dobre rukavice onda me pamučna krpa štiti da mi trenje ne poseče i brzinom isprži ruke…

Dok ja nisam sišla nappolje, majka je u “Hirošimi” prekopala čitavu dužnicu po levoj strani, gde ću već u utorak da zasejem grašak i time završim jesenje male setvene poslove, skoro sve, ako ne računam dalje salatu iz zasejanih čašica koju samo treba rasaditi ili iz čašica u zemlju presaditi...

Onda sam izabrala 22 čašice najkrupnije salate Nansen i ljubljanska ledenka te rasadila (septembarska setva), a mama je sve prekopala...

Zalile smo zatim zajedno sve kišnicom koje imamo u izobilju, nakon darežljivog kišnog pljuska...

Onda sam posejala u one pripremljene čašice jednu celu kesicu nansen salate, a načela sam i drugu kesicu iz koje sam potrošila još malo semeki, jer mi je tako malo još zafalilo da zasejem sve unapred pripremljene čašice (a načetu kesicu salate zavežem dobro gumicom, da se ne prospe i čuvam do neke iduće setve)...

U “Hirošimi” je toplo i predivnih 20 stepeni u plusu...

U KOKO ŠINJCU suvo kao barut i toplo kao da je unutra neko naložio vatru, a nema ni mreže na prozoru, a ni vrata. Dakle folija dobro drži, bolje nego neki luksuzni krov, i nema propuštanja ni jedne kapljice.

Jedino je malo pri dnu streha zapljuskala dasku pozadi i tamo nameravam da kupim istu foliju još 2 metra (za nepunih 200 dinara troška rešim mali problem) i da je postavim – kiša je prosto testirala skoro pa završen objekat…

Ono što je juče povređen čovek uspeo danas jeste da uradi kradom, dok se mi bakćemo po “Hirošimi” bar nešto na objektu, da nam ne stanu radovi, te je stavljena pur pena u male pukotine i svetleće otvore tako da je sada tamo još toplije – zapravo mi mu ne damo da išta radi, ali čovek koji nauči da radi on uvek nešto nađe da radi čak i sa zavijenim prstom, jer takvi smo mi radoholičari – tako da nismo odmah znale da smo na objektu dobili i taj mali detalj...

Nigde ne žurimo, jer desetak dana može da se pričeka, dok se ne skinu konci sa zašivenog prsta, jer plus minus 10 dana nama će na kraju sve doći isto - lepo ćemo napraviti ono što jesmo zajedno započeli još lepše, taman grmilo, svealo, a može i sneg slobodno da padne, mogu i još mesec dana da detaljišem, ništa neću izgubiti, možda čak dobijem još više, još bolje...

U košnici ili u mojoj kućici je jako toplo, a ložimo vatru, pošto imamo drva – nikad puniju drvaru (vilu Avgustinu), a zapravo punu krcatu od početka do kraja...

Onda sam malo grabila trulo lišće, a za 12 sati dobila sam herpes od šoka i stresa, pa sam se malo muvala oko komposta, da se oporavim i nadišem kiše, a onda sam ručnom testericom najoštrijom ispred ručka isekla odsečene grane, i malo raskrčila teren (ostavila sam jedno deblje deblo lešnika da od njega napravim zasejanu cvetnu skulpturu samo da izbušim rupe)…

Sada sam i po malo taksista, iz “Hirošime” uletim sa gumanim čizmama, može i tako da se vozi, te malo više vozim tamo vozim ovamo, svaki dan na previjanje prsta, gde kome zatreba, jer meni su obe ruke bez zavoja…

Mama i ja zajedno spremamo ručak – začinimo krompir sa mladim lukom i nabacamo ćureće meso, a mama napravi toplu ćureću supu, a ostalo je i nešto ostataka hrane od juče, te nema čega nema na tanjiru (pržene crvene paprike, pohovani celer, pohovana pileće prsa), a pošto nemam apetit uberem dve čili papričice iz saksija i smažem čak dve, hrskave, ljute, a obožavam kad ih zagrizem a one puknu kao mali balončić, i toliko se podnošljivo oljutim, ali se baš dobro i nahranim, jer da nema čili papričica ne bih hranu možda više ni okusila…

Najviše poslova danas obavljeno samo u letnoj kuhinjici i “Hirošimi”, sve sitni poslići, gde smo ponovo zakucale macolom 205 drvenih kočića ali sa unutrašnje strnae svake crepljike, jer smo u prvom naletu stavile kočiće samo po spoljašnjoj strani i sada crep bolje stoji te neće mnogo klimati, neće padati, jer još nema previše zemlje da podignem nivo do vrha polovne crepljike – kompost rasturam samo jednom godišnje, vazda na proleće, dakle tek dogodine  2025...

Čitave noći razmišljam šta da uradim na svom kompostištu, jer kad se tamo neko ili čak i ja zatekne, ili sagne nešto da baci, pokupi, uradi, ne daj bože nabode ili povredi na one aramture koje mi drže stranice kompostišta – i setim se plastičnih velikih flaša, nađem ih u istom dezenu te na svaki šiljak armature dođe po jedna velika plastična flaša koja nas štiti od svih povreda. I ne volim plastiku, ali ona ovako može da spase nečiju glavu, a ionako imamo je viška, te lepo da se sačuva nečija glava, nečije oko, itd...

Jutros sam izvadila majske trešnje iz zamrzivača, te napravila jednu zanimljivu brzu užinu drugu, a mama je ispekla kruške zimnjače za užinu prvu…

Itd…