16 OKTOBAR 2024…

 

 

Četiri dana već zaredom, u svesku zapisujem nulu (0), a koke nisu dale ni jedno jedino jaje, 4 dana, što je ravno porazu, tako da je tih 5 koka staro, ali spremno za lonac, za supicu, a dakle nosivost zanemoćala…

I treba razmišljati opet te krenuti iz apsolutne nule, iz ničega, sve Jovo ponovo, a po cenu da kupim čak i malo odrasle mlade piliće buduće koke nosilje te da za 3-4 ili pak 2 meseca dobijem konačno nosivo sposobno mlado jato kome je vek izgleda 2 godine samo, a ovako biti svaki dan na nuli ravno je robiji...

A robija je i to što 3 dana zaredom nema sluha, da se išta mrdnemo na KOKO ŠINJCU, a toliko toga je neurađeno ostalo i toliko toga još nedovršeno. Ja čega se latim ja to i završim do savršenstva, tamam mi muka bilo, ono što počnem izdržim, i ne znam koliko da sam umorna, jednom nešto završim na duže staze, do perfekcije, a psole uživam. Ovako me nezavršenosti velike i male samo mrcvare. Kako mrzim nedovršena posla, repove i repiće koji se vuku, i ništa, i pišta…

Ali, da majka i ja zaredom 3 dana ne bi padale u monotoniju, zbog ove nedovršenosti, i rastezanja, odugovlačenja, čak i pola oktobra nam eto ode, a zašto neko neće da nas stavi kao svoj prioritet, hitnost, bitnost, da nam ovo početo završi kako treba, jer do sada sam mogla po ovoj lepoti sve i da ofarbam, te zato mi radimo i nešto sadimo, kuvamo ručak, itd...

Majka me sačekala sa lepom vešću - uspela je da iskopa samoniklicu sadnicu jedne naše krupne višnje koja ne mora da se kalemi kao marela (jednom smo pre ovoga probali, a posle onih kiša, ali nije još bilo dovoljno natopljeno tlo, te smo odustali od daljeg  iskopavanja), te sam je posadila na mesto gde je rastao jedan mali jorgovan, koji tako godinama samo čami, neće da se mrdne, više trgne, kao da hoće da živi tako mali i patuljast – smešan ili budalast...

Ali, neću da bacim na kompost taj mali živi jorgovan i odmah ga sadim u ćošku velike kamen kocke, tamo gde imam božićno drvce, fotoniju, sibirski limun, sa donje strane, a sav je mali jorgovančić u živim pupovima te očekujem da će na ovom novom mestu krenuti jače da izrasta, a nažalos on je nekoliko puta gažen, i kao da je svima tako mali nešto smetao, ali sada ima divno novo mesto, te očekujem da se brzo razgrana kao prava grana svakog jorgovana...

Odmah na prvom ulasku danas u “Hirošmu” primetim predivne novootvorene roze cvetiće one biljke koju sam prenela i tu donela sa moje terase, a iz moje žardinjere...

Potom je danas vredno malo tu više zastati, u “Hirošimi”, te diviti se šta smo napravile u samo mesec dana ili od 16 septembra - kakvu lepotu i divotu...

U kadici na čašicama ponovo me dočekuje gušterčić, a zagledah se u to njegovo crno ko biber sitno oko, a nije se uplašio i nije bežao...

Beremo u “Hirošimi” rukolu, i dve čili papričice, a primetile smo da nam uskoro počinju i stižu na branje naše rotkvice, a već sutra možda načupam samo one koje su već vidno na površini...

Danas u “Hirošimi” oko 30 stepni, a u nekim časovima oblačnosti palo je na 27...

Tri kesice peršuna lišćara posejane u isti čas, ali gle - desna polovina jača i bujnija, raskošnija, a leva sporije niče, mada će i ona uskoro sav lepo iznići, ali neka neobjašnjiva nejednakost između ove dve polovine istog setvenog boksa vrlo meni zagonetno…

I luk nije iznikao sav odjednom već u nekim svojim kolima i još ima luka koji tek izniče, te kao da su neke glavice uspavane i teško se ili lenjo probude…

Na nekim mestima mali rovak već nekoliko dana mi uništi po jednu-dve salate, dakle malo uništi po jedan ili dva bokora rasađene salate i tu više ne stavljam ništa, jer brzo shvatam kako on mi kaže – nemoj tu, jer tu mi smeta, jer ako pokušaš ja ću te nadmudriti i opet ti sve poseći. Meni je važno da mi ne pravi veću štetu od ove sitne, nebitne...

Zasadila sam danas još jednu nepunu gajbicu čašica salate ljubljanska ledenka, koje nema više za rasađivanje. Ostaju samo čašice salate Nansen da se jače ubokore te da se rasade iz obe setve i od pre mesec danai  ova oktobarska od pre 12 dana, mada gledano nekako se po rastu skoro izjednačavaju, a ta septembarska Nansen salata mnogo nešto sporije raste nego ova oktobarska, itd...

Samoniklica kadifica i nevena posvuda imam po luku...

Za mesec dana još, negde do 16 novembra, očekujem i mladog luka i prve veće salate za čupanje...

Samo dve preživele salate jutros u maloj žardinjeri, a već sam jednom već 2 uništene ponovo zasejala, ali kad sam sutradan ponovo zavirila – gle, nestalo salate čak sam i odustala zbog toga da tu više ne zasadimo ništa, osim cveća na proleće 2025, ali danas nađem mnogo mlade koprive u avliji, te prenesem sve mladare u tu žardinjeru, te očekujem da će mi gospodin rovak ipak dopustiti da raste moja kopriva u “Hirošimi” za čaj, a uzela sam i sve one koprive što sam sačuvala juče ukraj plavih guma dok sam kosila...

Danas uživam samo u kuhanju, jer sam odmornija, mogu da se posvetim bućkanju, te prvo napravim tiramisu o kome već danima razmišljam, ali nisam imala snage, kao ni viška vremena...

Onda sam za ručak ispohovala celer, ali ovoga puta sa susamom što je najlepša i najhrskavija varijanta...

Ali, gušterčić nije samo jedan, imam tu čitavu familiju gušterčića, a ima ih nekoliko, te ostali gamižu i pretrčavaju po letvama drvenim i ti su najbučniji, a prolete brzinom svetlosti, fijuknu, i oni me najviše uplaše, posebno kad šušnu, šmugnu…

Onda sam osušeni viseći bosiljak istresla, te u kutiju sakupila nešto semena za iduću godinu 2025...

Dok sedimo mama i ja u “Hirošimi” obe primetimo da je naš divan veliki kaktus pun pelcera, te skuim volje, iako mi se ovo nije radilo, te ga istresem, pretresem, a onda uzmem čak 5 pelcera i napravim 4 manje i jednu veću saksiju, a onaj veliki kaktus vratim u jednu još malo veću belu saksiju, koju dopunim planinskom zemljom (potrošim jedan džačić skoro) i ponovo da iz njega dobijam budući podmladak...

I tako ni danas nemam za čim da žalim, čak ni za tim što već 3 dana nisam mnogo napredovla na svom KOKO ŠINJCU, jer sam kao i pre dva dana svaki svoj raspoloživi minut iskoristila najbolje moguće, a ispunjeno do svojih granica, a možda i preko njih samo malo...

Dakle, za veliko sutra sam dobila veliko obećanje da ćemo variti stubove, i pripremati sve za betoniranje, ali prvo treba skočiti, pa reći hop ili prvo reći hop, pa onda skočiti – ne znam zapravo tačno...

Itd…