22 OKTOBAR 2024…

Mama mi nabavila još 3 grane hortenzije, te sam ih jutros stavila u 3 manje saksije da se tamo ožile, a ona prva hortenzija, ona jedna još davno pobodena u saksiju primila se i ožilila, ima male izdanke, te imamo šta na proleće 2025 da po avliji pošumljavamo, rasađujemo i sadimo, te već planiramo gde bi hortenzije mogle da se zasade…

Onda je mama trknula i dokupila još 3 kesice blitve, za šta je potrošeno150 dinara, da zasejemo u dužini od 7 metra iza graška, jer imamo to parče nezasejanog zemljišta, a ta blitva treba mi na rano proleće, ali ne nama, jer imam dobre zalihe, već kokama nosiljama i ćuranima, tako da moramo razmišljati unapred, da ne omašimo ni u čemu, a moramo uzgajati na vreme dosta svoga zeleniša za živinu...

Za ručak beremo u “Hirošimi” rotkvice i rukolu, kao i luk praziluk da napravimo sataraš sa našim čeri paradajzom...

Iako čitav dan čekamo žicu, te hoće, te neće doći, ja predviđam da će dakle doći, te konačno čistim plavi mali setveni boks, svoje najomiljenije malo tikvište, ispred letnje kuhinjice, te svu izraslu tikivcu, dakle plodove uzimam nama (žuta tikvica i nešto okrugle tikvice lunga di Napoli), a ostale liske dajem kokama nosiljama. Zamislila sam da im to danas bacim u njihovo već ograđeno dvorište i jesam, ali sam im dost toga danas ubacila unutar KOKO ŠINJCA dok čekamo da se radovi okončaju...

Imam lepu količinu tikvica, tako da ću sutra nešto od njih prigotoviti za ručak…

Još dve japanske jabuke drže se na stablu i već polagano bivaju spremne za berbu…

Ograđeno je dakle sve, sve osim ulazane kapije, jer nismo stigli, pošto je pao mrak, te za rekordnih 17 dana sve urađeno cakum pakum i uloženo samo do danas sa žicom koja je koštala 6600 dinara, dakle ukupno 54705 dinara (to je 471 evro, a evo dragi lopove ovo sam sve namerno napravila zahvaljujući samo tebi, da ti dokažem da i pokradena i ošetećena, u avgustu razorena za 400 evra!!!, mogu da ponovo napravim čudo u svojoj avliji, i gle, vaskrsnem iz pepela uništena kao “Hirošima”)...

Naime, žica je stigla pokasno, negde tamo iza 15 sati, mada smo se mi do tada prilično mnogo naradili, ako ne i ispred 16, a uspeli smo ipak da je postavimo do18 i 30, sa svih strana, sa dve dužne strane, dok zaista nije pao mrkli mrak, a vezivali smo na kraju uz pomoć sijalica i lampe...

Dok smo čitavo jutro i jako lep dan čekali žicu imali smo pune ruke raznog i drugog posla, te odradili mnoge sitne detalje…

Najpre je sa čela poravnjano ono nejednako drvo, uz betonsko cokle istom onom brusilicom, istim onim diskom za drvo kojim se 3 oktobra baš tu jedan prst kažiprst povredio (da toga usporavanja nije bilo, odavno bih ja ovo postigla što sam postiga tek večeras!), dosta brzo i lako bez ikakvih nezgoda, mada je meni glava sva bila u trnju, u strahu, dok nisam čula da se ta brusilica ugasila, i da nema povreda...

Iznutra sve je završeno dakle, i sve podrezano u unutrašnjosti dvorišta, a sada ostaje da se iza žice kad se može, porade još neki detalji, da se potkrate daske, ali sa tim ne žurim, jer iznutra u dvorištu više nema nikakvih radova i to je važno, koke sada mogu nesmetano da uživaju...

Onda je napravljen sistem zaključavanja kapije iznutra, jer kad se uđe unutar dvorišta to takođe treba – recimo uđem u KOKO ŠINJAC da kokama očistim njihov prostor (to ću uraditi konačno sutra, jer će sada kad imaju dvorište po čitav dan tamo manje da se unerede), a one mogu bezbedno da se igraju po dvorištu, a ja neću morati da pazim da neka koka ne izađe na otvorenu kapiju...

Onda je konačno i moglo da se radi motorkom (kažiprst je prezdravio), te je iza KOKO ŠINJCA odsečen panj, a ja sam ga ostavila, jer ću ga negde postaviti, ugraditi, ukopati kao drvenu skulpturu te neću ga dati da ode na ogrev, jer ogreva imamo ove godine previše...

Meni se odmah javila ideja kako da se sutra poigravam sa drvetom, da pravim žardinjeru, i to sam trebala sutra da radim, ali sutra imam još nekih detalja oko kapije, oko zatezanja žice (treba pričvrstiti i za drugu žicu ogradu), itd. Ali, još ne znam gde ću pre prevagnuti sutra sa radovima…

Jutros sam uspela od 5 Ibzenovih drama u jednoj knjizi, da pročitam jednu celu u 3 čina…

Udarena je i treća tanka žica, za koju će se zakačiti žičana ograda kad pristigne…

Odsečeni su i oni neki mali patrljci motorkom oko lešnika da kokama tamo bude nežnije kad budu i tu gazile...

Onda je stigla žica, a mene je stigao umor, ali znam da moram izvući još snage, svi smo podjednako umorni, a trebalo je pronaći brz mehanizam kako se vešto i lako, brzo žica kači, bez napora, a bila sam ubeđena da je fabrika to smislia tako prosto da to ume i malo dete…

Ali, kad je žica stigla za mene je to sve zamrešno, ko špansko selo, a ja nemam interesovanje da pratim kako se to kači, ali kad profesionalac poče da zavrće, odvrće, a poče da radi, meni se zavrti u glavi, te vidim mi nećemo lako zakačiti ni metar žice danas. I neko počeo da raspetljava, da zapetljava, da drži predavanje, da kuburi, da se nešto muči, a ja moram dakle da pomognem, te pitam profesionalca kako bi ubrzala dalje radove da mi pokaže kako se to radi, ali on neće (naravno system petljanja nije mu dobar), jer misli ja to ne umem…

I ja stojim pred žicom, kao pred nebesima, nemam pojma, ali znam da moram nešto da uradim, postignem, te jedino što imam u sebi ja uključim - a to je mozak, logika, i pogodim iz prve kako se kači (iako se profesionalcu to ne dopadne –kako pobogu žensko da nauči muško kako se hefta žica)…

I onda se ja pitam – kako se u meni i to znaje urođeno probudi, a nisam nigde čitala, a ni pratila, ni gledala, ni učila kako se kači za žicu ograda i ja hop-hop pogodim sve po jusu, estetski sve savršeno, ništa ne razvalim, ne zavrnem, i gle – okačim svaku petlju, prvo po gornjoj, a odna i po donjoj žici. I ruke sam malo poderala, svoje tanke prste, a žica gruba, a sve sa kleštima. I majka je konačno bila radosna zbog mog mozga, te zinula od čuda i blagosiljala me kao nikad u životu…

I tako, da ja to nisam ukapirala sama po sebi, a ne znam ko mi dade tu veštinu i znanje danas, dakle ništa ne bi bilo urađeno, itd…

Onda sam lopatom iskopavala zemlju tamo gde je ima viška, te dodavala oko žice da se ne provlače koke i onda mi je neko pametniji, profesionalniji kazao da nam žica ne sme biti u zemlji (ja je malo nagrnula kao krompiriće), te će mi kupiti cigle, a ja ću jednom očas posla da se igram, kad dobijem oko 30 komada cigli, da svaku u liniji podvučem ispod žice tako da koke neće moći čeprkanjem da izađu iz dvorišta negde u zijan…

Uradili smo olako prvo dužu stranu žice, a onda nas uhvati malo nesuglasica oko toga kako najbrže da zakačimo žicu i sa druge strane KOKO ŠINJCA, te žica umalo da ostane napuštena, nedovršena, ali majka i ja ne odustajemo, pomažemo samo da se sve završi, jer hoćemo od sutra od 23 oktobra 2024 da bezbrižno pustimo svoje koke po čitav dan napolje, i uspesmo...

Možda sutra pokušamo same, jer imamo malo više viška žice, i blagoslov profesionalca, da zategnemo same žicu na kapiji, jer smo obe radile danas, sada poznajemo i ove neke tehnike i veštine majstorije, tako da se nismo uključile ovo večeras ne bi bilo ograđeno, posebno su bili važni moji brzi prsti, a svaku kocku sam zakačila, nakačila, povukla, nategla, pritegla, uskopila, a ako me ne bude mrzelo moraću da prebrojim koliko polja sam zakačila...

Kad smo počeli postavljati kraću stranu žice, pustim kokice, iako je već bilo pred suton, a i one se povlače tada, a prve izađoše napolje nove mlade kokice, Tomindanke, a onda mi pirgave kokice ponovo pokažu da su najinteligentnije, najsnalažljivije, a kljuckale su prve po dvorištu liske tikivca, i istraživale…

Jutros u “Hirošimi” požutele liske celera lišćara i još neke uflekane naberem jednu punu vanglu i dam im da pogrickaju, a bilo je uživanje gledati kako koke tamane celer lišćar…

Pao je mrak, nikako da nam vrate sat u nazad, a već jutru u 7 sati mrak, tek sviće, u 19 sati uveče mrkli mrak, u 18 sati već mrak, te iako nema žice još na kapiji, jer biće je sutra, ja sam lepo zaključala katanac da se navikavam na novi prostor i obaveze...