6 OKTOBAR 2024…

 

U četvrtak 3 oktobra bio je naš poslednji dan na malom gradilištu, na završetku KOKO ŠINJCA, a u jednoj pauzi mama je iznela napolje svoju omiljenu koku nosilju, pitomu, žutu, koja se umiljavala oko njenih nogu i svuda je pratila gde god kroči kad im dođe u kokošinjac “Cosa nostra”. I tako je baš razmazila i zavolela od svih najviše.

I gle, u nedelju svetu, da, nevolje nove naše jutros – do pre 3 dana gajili smo u prvom boksu naše male farme “Cosa nostra” 6 koka nosilja i jednog petla i sa tim smo trebali da se preselimo u novi objekat KOKO ŠINJAC ovog oktobra meseca 2024…

Mama im jutros načupala sveže zelene trave, ali dođe smušena i ispriča mi da koke njene žute nema. Zove mene da bolje pogledam, i ja sve prevrnem, istražim, ali šeste naše koke nema u objektu, a nema ni tragova da ju je išta iznelo i pojelo, nema njenog govanceta, nema tragova izmeta. Ničega nema, te se opet pokradeni ljudi zapitaju da li su nam koku odneli neki mrtvi zadušni duhovi…

I nema sumnje, neko nas vazda uzima na zub, neko nam pobogu večito pakosti, jer neko je ušao sinoć ili u ova 3 dana prekida i zaustavljanja naših radova – neko nas je orobio ponovo samo ovoga puta napolju u avliji, a ne kao u avgustu u kući, iznutra…

Naša farma “Cosa nostra” nalazi se tik ispod mojih saksija, žardinjera, a ispod naše spoljašnje donje terase, ali nažalost majka noću nije zaključavala katanac, a lopov je imao čitave noći osvetljen boks (tu se 2 godine negasi sijalica) i ulazak, a bilo mu je lako spusti se niz troje drvene stepenice, ali pre toga otvorio glatko ulaznu narandžastu kapiju, a onda kad siđe u hodnik otvori još jedna vrata i kako baš da pogodi maminu omiljenu razmaženu koku da ukrade...

Dakle, tu nije upala gladna životinja da otme koku i da je pojede za večeru, jer to je učinila neka lopovska ruka, a dve kapije i dve reze trebalo je savladati, s tim što je ovo mami za nauk da zaključava svake večeri ponovo katanac, kako smo od početka 2022 i napravili i uvek radili, jer dakle nije poželjno da se čovek u svojoj avliji opusti, posebno ako je avlija 17 godina razgrađena te lopovi mogu svašta da nam pokradu kao što inače i jesu. Naravno, ovog avgusta 2024 je sve loše i krenulo, osipa se sve, jer nas je lopov prvo pokrao iznutra, sve dok nas ovaj novi nepoznati lopov nije pokrao spolja...

Jutros u “Hirošimi” berem 4 čili papričice…

Jutros primetime ponovo da je procvetala i naša druga hrizantema, a onda i treća, a uskoro će i najnovije dve-tri, a ove godine ožiljene hrizanteme koje su preživele sve one katastrofalne suše...

Našetam se po dvorištu jutros, i već imam u glavi, svoj veliki mali plan, a strateški plan kako ću sutra tako dobro i tako mnogo da iskoristim još jedan svoj divan radni dan, a ima i sađenja i čišćenja i tumbanja…

Svako jutro kad krčim u “Hirošimu” vidim kako tamo, kako tu, sve buja, a preko noći se prepoznaje koliko sve dobro gruva, raste, posebno rukola koju ću uskoro jesti, a bogme i naše rotkvice…

Salata je izgruvala u čašicama, te sutra ima da  zasadim mnogo čašica iz naše prve septembarske setve koja se desila polovinom septembra meseca…

Ovo je dakle naša jutrošnja bujna, najbujnija slika, a nema još ni mesec dana od naše septembarske setve (16 septembar ako sam tačno popamtila!), te možemo s najvećom srećom i ponosom reći da je sve naše više nego dobro, ili kako bi Francuzi kazali par excellence!...

Luk, sve sorte, izbija u kolima, jer ne raste sav odjednom, takva mu neka mnogo zanimljiva ćud, narav, da izaziva mnoga pitanja, već po etapama i eno ga - sada ga ima baš vidno, a između luka niče mnogo kadifica koje su nastale slučajno, a onda tako kad smo čistile kadife ispadalo je seme posvuda...

Na jednom mestu iznikao je i prvi neven samoniklica...

Čak i napolju u plavoj paleti rastu nove kadifice, a sutra bi trebala da očistim kamen od trave, jer trava dobro raste posle kiše, a biće još jedno košenje, a neka će – treba mi da napunim setvene boksove, svoja tikvišta i bundevišta, u koje sam dodala ove jeseni samo dobar deo čistog lišća...

Rasađena salata dobro se drži, a imam utisak da se omladila i da će da ubusi uskoro...

Jutros u  “Hirošimi” preko 19, a posle je počelo da pada na 17…

Sasušene čili papričice sakupljam u jednu kutiju, jer možda ću na proleće 2025 da ih zasejem ako budem imala prostora, volje, mada mi se isplati da kupim dve saksije gotove rasade i da ih posle podižem i zalivam na svoj zdraviji način, čak i po velikoj ceni od 300 dinara, jer sada se u jesen baš svaki dan dobro nahranim ovim divnim ljutačicama, koje do ove godine i nisam jela (ne ovu sortu), a onda sam se u njih zaljubila i od početna dva sitna griza sada sam došla u stanje da pojedem čak 2 cele čili papričice za ručak...

Nigela je počela ponovo da izniče u istoj saksiji u kojoj je i letos rasla...

Mama je u spoljašnjem vrtu načupala još mladog luka samoniklica...

Mama je danas spremila ručak, a ja sam joj malo pomagala, te ispržila divne šnicle od pilećih prsa (meso zdravo naše iz naše male tovne farme ”Cosa nostra”), napržila krompiriće (kupovne), a ostalo je i našeg graška od juče. I sutra mama kuha ručak – pasulj sa suvim mesom tako da ću baš da uživam u svojim poljskim silnim radovima, da se umažem zemljom, da sadim salatu, da čistim kamenje, i ko zna šta još poradim - sutra je divan radni dan...

Jutros sam pročitala malo više od zacrtanih 50 strana, oko 60, romana tako da polagano se nalazim na polovini druge knjige ili trećeg dela, a dok ne pročitam još oko 300 strana, ili čitavu knjigu, neće biti prepričavanja Muzilovog romana. A do tada ima mnogo zanimljivih vesti i tema iz sfere bio orgnaskog uzgoja hrane širom sveta, ne samo agrarnih problema i kriza u Britaniji, već i u Irskoj – a to me jako trenutno okupira i zanima (svaki dan čoveku treba nasušni hleb i hrana!), jer je jednom će i takvi problemi da se dese i nama u Srbiji, ako nam se već ne dešavaju, a mi nezainteresovano samo jedemo, kupujemo povoljna jeftina jaja, a po 13 dinara i jeftin prskani luk, kupus, itd., i kao da nam ne smeta što će vekna hleba odjednom da košta 100 dinara!...

Itd…