18 OKTOBAR 2024…

 

 

Danas sam ponovo imala samo svoj, a izuzetan dan, svoja izuzetna postignuća, svoja izuzetna, a ponovo najličnija ispunjenja, a ništa od toga nisam predvidela još juče da danas ipak jeste moguće, otići još jedan svoj korak dalje, korak napred, a danas 14-og radnog dana na KOKO ŠINJCU ko bi rekao da ću uraditi još mnog toga te biti samo na korak od ograđivanja dvorištanca za koke nosilje...

Prvo sam rešila da napravim palačinke od jedne vrste brašna od koje sam samo nešto malo pravila (neke delicatese od bundeve), ali nikad nisam jela takve palačinke, a pošto sam pre neki dan greškom kupila punu kesu kukuruznog brašna, umesto palente i tako sam dakle morala da u nešto potrošim ovo brašno (čak sam jutros za doručak umest palente pojela neku vrstu palente od kukuruznog brašna, ali to mi je za nauk da bolje čitam šta na kesi piše, da više nikad ne omanem, mada ja sam čitala cenu, a uvek kupim šta je najjeftinije, itd...

Palačinke od kukuruznog brašna sa domaćim pekmezom od naših šljiva za užinu prvu - nešto posve fantastično, čak može i tako, a svaki put napraviti nešto novo, nešto što se još nije napravilo ili jelo, te hvala ipak mojoj lepoj zabuni, jer da toga nije bilo ne bi bio pun tanjir danas ovih delikatesa…

I tako danas napravim pitu od jabuka i složim sarmicu od mladih liski kupusa sa ćuretinom, sve za praznično sutra, samo sutra da skuham brzo za ručak, jer sutra mislim malo više da lutam, uživam, obilazim vašar praznog buđelara, i ko zna kuda još, jer sutra mi je divan praznik, sutra pravim neke drugačije nacrte, planove, maštam da dogodine na leto kupim mnogo skupe domaće bele koke leghorn (za 10 koka treba mi 20 hiljada dinara!), koje nose 4 godine bez prestanka od 300-340 jaja, itd., čak iako nije crveno slovo sutra meni je praznik…

U “Hirošmi” berem rukolu, čili papričice i konačno su počele prve rotkvice...

U spoljašnjem vrtu nabasam na jednu pečurku koja liči na bukovaču, te vidim nešto je ipak gricka, te je ostavljam kao hranu za ono sitno živo čemu neće naškoditi...

Jutros dok još nisam sišla u avliju, na gradilištu su oslobođene samo 3 cevi od drvenih stega, one uz trotoare, kockaste, te sam odmah te rupeo zatrapla, a tek nešto kasnije ispred ručka izvađene su sve plastične kantice, te su oslobođena još 4 preostala stuba i onda sam očas posla uz lopatu, a najviše uz moje grabljice ili grabulje sredila sav džumbus na terenu i sve fino upeglala, poravnjala, doterala, iznivelisala, itd., tako da nema tragova da se tu išta kopalo, ili radilo...

Odsekla sam zatim još jednu granu sa lešnika, jer pravo pada na žicu kad se bude za koji dan postavljala, te odmah da sklonim samo ono što preti da naruši žicu ili da meni oteža odsecanje grane kad se žica dobro zategne...

Onda smo smislili drugačije, brže rešenje za ulaznu kapiju, a da nas prođe jeftinije, te nećemo kupovati metalne elemente, jer bi to ispalo skuplje, kapija teža, te smo od deblje armature, a ništa lakše nego danas prvo izvarili ulaznu kapiju u dvorište...

Uložili smo danas samo malo, svega 300 dinara kupivši tri para šarki onih koje se vare, tako da ništa lakše i lepše nismo namontirali nego danas ovu kapiju ulaznu...

Onda sam okačenu kapiju očistila antirostom, a kada je spala sva rđa, prljavština, onda sam je nešto malo kasnije, a posle ofarbala sivom temeljnom bojom, koja mi je pretekla od prošle subote kada sam ofarbala 7 cevi…

Odlučila sam da sve metalne stubiće i armature, kao i kapiju moram ofarbati mnogo pre zatezanaj žice tako da već od ponedeljka mogu da farbam te sve metalne elemente, a samo sam se još malo presabrala i donela važnu odluku, jedna od više zamišljenih boja ulazi na teren - ograda tih stubova biće u boji radosnoj, a crvenoj, od uroka zaštitničkoj. I taman ću prvo i jedan važan detalj prvo da bojom istaknem – svoju potkovicu sreće, kad je ofarbam u crveno. Dakle, to je boja svih mojih revolucija, te je i KOKO ŠINJCA jedan od mojih najvećih pokretačkih izazova i revolucjia u svim mojim najvažnijim poduhvatima i zahvatima od 2019 (najlepše godine ikada), ili od vremena ponovnog i jedinog pravog rođenja, a kada je nastajala moja “Hirošima”, a dalje sve iz nejnog sjaja i pepela ponovo nastalo sve ovo moje najlepše inajvažnije do danas, tako da sve iole meni vredno postoji  samo od 2019, od moje “Hirošime”, itd…

Koke nisu dale jaja već 7 dana, zaredom, a to znači da sada neko vreme neće nositi, ali hoće jednom u budućnosti proneti, a ko može da čeka neku budućnost bogatiju kokošijim jajima, kao da čeka Godoa, neka čeka...

I zaista jesam najbliže zatezanju žice, nikad bliže, a to je već kao da je i sve zategnuto, jer sve je na svom mestu, a dalje, neka smo samo živi i zdravi, čak i onako pokradeni, mi u hodu sitnim malim pomacima sve rešavamo, sa 10 nokata svojih, a ove male sitne detalje, i doterujem cara do duvara, a sve do svog zamišljenog savršenstva…

I tako bap volim kad mi ovaj život dokaže da sam neverni Toma, jer jesam, te nije slučajno što sam uoči Tomindana sve već skockala, i privela svoju veliku idejnu viziju, bujnu maštu, neprestanu misao zvanu KOKO ŠINJAC završetku, dajući mu iz dana u dan sve lepši njegov materijalni obris, opipljivost, svelepotu, itd...

Itd…