MIHOLJDAN 2024…

 

 

Još 40 strana deli me do kraja romana, te verovatno lažem ako kažem da više nikad neću uzeti na čitanje knjige obima 1500 strana. A vrativši se sinoć na početak 2024 shvatim da sam čitave ove godine iščitavla Muzila, a da toga recimo nisam bila ni svesna sve do pre neki dan, ili čas...

Ukraj 3 plave gume u kojima sam ove setvene godine gajila bundevu hokaido lepo sada raste kopriva tako da ćuje tu ostaviti da imam za čaj, a izbegavaću da tu blizu priđem kosačicom, te moram dobro zapamtiti gde imam svoje male koprive…

Jutros u “Hirošimi” za ručak berem čili papričice, i svežu rukolu, jako mlade liske, čak su mlada i stabla tako da za sada i njih trošim, a kokakam nosiljama isečem one sitne žilice i malo stabla sa dna...

Onda iz kamene elipse, iz moje avlijske orbite naberem kadifice popadale preko kamena i od njih napravim jednu oranž ikebanu, a dana sam počev od cveća, pa preko priloga u tanjiru samo u oranž bojama...

Moj predivan stočić od panja i još 5 sedalnih stoličica manjih panjeva fantastično sada deluju sa ovim cvetnim oranž aranžmanom. I otuda pucaju dva najlepša pogleda – jedan daleko naniže ka “Hirošimi”, a drugi daleko naviše ka KOKO ŠINJCU...

Pod majskom trešnjom ispijam tursku kafu posle ručka kao i nešto kasnije, a kroz 3 sata, heljdine palačinke za vreme druge užine, nafilovane našim domaćim džemom od šljiva...

Danas sam bila samo malo vredna te sam napravila batat pire, otkrila svoje novo povrće batat, uvela ga na svoju časnu trezu, zamesila i počela peći palačinke od heljde, a onda je iskrslo da ofarbam one juče kupljene cevi, te je mama nastavila da peče palačinke, a obe smo svoje male poslove završile u isto vreme, a čak je ona očistila cevi uljanim razređivačom i spremila mi sve za farbanje (uživala sam konačno sa četkom u ruci pitajući se kako je lepo biti Pikaso ili Dali), jer još uvek imao onaj kažiprst leve ruke na poštedi od svakog daljeg rada...

U “Hirošimi” u istoj kadici među čašicama salate, zatičem ponovo guštera malog, možda treba da mu nadenem ime, samo se posle par snimaka on uplaši od mene i netragom nestade...

Najlepši detalj miholjdanskog dana jeste to što sam uhvatila crnu koku prvo da leži u drugom redu gnezda i to me obradovalo i nije prošlo mnogo vremena, a ona je upravo u gornjem delu, drugom nivou gnezda, ili na spratu, u drugom gnezdu snela jaje (trebalo bi da kapne bar svaki dan bar po jedno jaje)...

Onda smo zategli zidarski oranž konac (treći detalj u oranž boji), a zatim zakucali drvene kočiće i obeležili 7 svetih mesta na kojima će doći metalne cevi ili noseći stubovi, jaki bedemi naše male ograde kad dođemo u fazu da zategnemo i postavimo žicu...

U ponedeljak već treba variti aparatom za varenje (biće letećih iskri), trošiti elektrode, ali pre toga treba kopati rupe (40x40 cm, a dubine 50 cm! mami i meni ništa nije jasno, što je sve ovo ovako komplikovano), zabetonirati cevi, itd. Samo 4 rupe doduše se kopaju, a ostae 3 cevi vare se za beton ili stazu. Mama je obećala da ćemo početi u ponedeljak, jer ona je vična sa ašovom, ja ću čistiti rupe od viška iskopane zemlje, bar to mogu, ali da vidimo kako će sve ići dalje, itd…

Onda sam temeljnom svetlo sivom farbom uljanom ofarbala 7 cevi, a za farbu i razređivač utrošeno je 700 dinara, dakle ukupni utrošak sa ovim danas iznosi 44770 dinara…

Tako malo smo se pomerili radovima za jedan sitan koračići danas te ovo upisujem tek kao 11 dan rada na KOKO ŠINJCU…

Sutra se sve odmara, a od ponedeljka treba očekivati neki veći pomak i zalet, zamah krilima, jer živim za dan da koke nosilje svečano izvedem u njihovo prekrasno dvorištance...

Itd…