Mama je jutros otišla do varoši, da mi, da nam nakupuje
još nekih divnih jesenjih, a cvetnih lukovica, jer sam joj juče rekla gde ima
da se kupi šafran – da šafran!…
I konačno da imamo u našoj cvetnoj aleji, u jednoj najvećoj
našoj kamenoj kocki šafran i da dodamo još malo lala, još barem 3, jer imamo prostora…
A sada sadimo lukovice da bi na proleće 2025 uživale
u lepoti izniknutih svelepota, naših trudova, naših ulaganja, cveća koje se
smenjuje i nastaje jedno iza drugog: ljubičasti šafrani, beli narcisi, lale
svih boja, ljubičasti irisi, narandžasti ljiljani, beli krin, itd…
Dakle, mama mi jutros kupila 8 šafrana jutros, a
svaka lukovica po 40 dinara, a to je 320 dinara. I mnogo joj hvala (danas mi je
dala za cveće 820 dinara, a 130 dinara sam zatražila od tate, jer mi je toliko
zafalilo da kupim i beli krin). Posadile smo u dve linije, sve po 4, a u dve
boje svetlo i tamno ljubičaste šafrane, jer drugih boja nema u prodaji...
Kada sam posadila šafran između onih već zasađenih 4
zumbula i 5 lala (posađenih 15 oktobra, pre 6 dana) vidim da ima prostora za
još barem 3 lale, što ću dokupiti nešto dosta kasnije, na kraju dana, usputno,
kad budem pošla da kupim zatezače žice…
Onda mi mama donela pelcer crvene kane, te sam jednu
dobijenu veliku kanu bogatu lukovicama raskomadala, te ih sve zasadila, u jednu
od linija donjih, a u velikoj kamenoj kocki…
Danas sve sadim u najveću i najlepšu kamenu kocku i
dogodine 2025 imaćemo tu prekrasnu šarolikost, raznolikost, bujnost...
U istoj kamenoj kocki božićno drvce već ucvetalo, a
bude se i rujni mladari na fotoniji našoj prekrasnoj....
Žuta hrizantema je predivna, a najlepša od svih, ali
i dalje ne stižem da naberem buket i unesem u svoju košnicu…
U zoni drvare nađem jedan mladi luk ljubičasti,
samoniklica – ubacim ga u salatu sa rukolom...
Nasečem nekoliko pupoljaka majskih ruža te ponovo osvežim,
vodom dopunim one dve cvetne ikebana na astalu ispod majske trešnje (ručnom
testerom sa trešnje odsecam jednu malu, najnižu granu koja mi je išla pravo u
oči, kad tuda prolazim)...
Onda pograbimo mama i ja na nekoliko zona dvorišta
suvo lišće i ubacimo u naše tikvište najveće…
Čitav dan uživamo na suncu, vazduhu, kuvamo, planiramo,
sadimo, maštamo...
Obilazim koke, ali samo kad im odnesem zeleniš i
kuhinjski jestivi otpad, da bi ga u slast pogrickale…
Onda sam u KOKO ŠINJCU zakucala još 2 eksera i
okačila još 2 nasušna rekvizita ili alatke za održavanje higijenem, uz već
okačenu jednu, a to su špahnica (špahtla kako se negde pravopisnije kaže, ali kod
nas u varoši jok!), jer mi kažemo špahna, zatim mala metlica i đubrovnik, sav
inventor sam pozajmila iz bivšeg objekta ili susednog tovnog boksa ”cosa nostra”,
preko puta KOKO ŠINJCA, koji je sada zatvoren do proleća 2025…
Tek oko 16 sati kupljeno je 6 zetezača žice, a svaki
po 150 dinara, za šta je potrošeno čak 900 dinara i onda su udarene, tj.
zategnute donja i gornja žica, a zategnute kao strune, a za njih ćemo koliko
sutra vezati žicu prilikom postavljanja, koja je poručena danas, i to skuplja varijanta,
neka deblja žica, jer jeftinije nema
trenutno, navodno, te će me to izaći ukupno oko 7 hiljada dinara, a moglo je da
me košta malo preko 4 hiljade!...
Ali, ako sve stigne dakle sutra, onda sutra moje koke
lepotice dobijaju svoje dovoljno veliko i predivno ograđeno dvorište, no neću
da se radujem, jer sam vazda neverni Toma koji uvek u sve sumnja, sve
propituje, a sumnjam da mi se nešto ne izjalovi baš sutra…
U “Hirošimi” jutros beremo praziluk (mama ga uprži
sa belim pilećim prsima za ručak), zatim rukolu, i sve čili papričice koje su mi
fenomenale, te da se ne bi dalje sasušile (imam i jednu količinu suvih za setvu
dogodine), sve ih ostavljam sveže i rumene, a dosta dobro su ljute, te ih po
potrebi dalje iz zamrzivača ubacujem u jela, u sve gde poželim da dobijem čili
ljutkast okus…
Tako sam večeras po povratku u svoju toplu košnicu,
napravila čili paštetu od pileće džigerice ujutru za doručak.
Danas za ručak skuvala sam samo špagete i pojele smo
sav čili namaz od juče pečene bundeve uz špagete, i sve prelile maminim
uprženim prazilukom sa pilećim prsima. Danas još pravim desert sa borovnicama
za užinu drugu...
Onda po dvorištu uzimam pelcere i prenosim neke biljke
u prvi začinski boks u “Hirošimu” da ga ulepšam i napunim raznovrsnim biljkama
– tako nastaje moja oaza…
Obrala sam u “Hirošimi” bosiljak balzamiko, koji će
uveče završiti u pilećoj čili pašteti…
Onda sam izdvojila čašice salate i zasadila oko još dve
gajbice najkrupnijih čašica, čak iz oktobarke setve Nansen salatu koja prestiže
septembarsku Nansen i sada sam sve ispomerala, izmešala, te više nije važno - sve
je to naš ovojesenji rasad, a ispunila sam čitavu donju levu polovinu pod salatom...
U “Hirošimi” ispijam drugu kafu, onu posle ručka i
do je napolju sunčano, ali hladno, u “Hirošimi” je preko 29 stepeni, jako
toplo...
Onda u najmanjem trećem setvenom boksu u zoni tikvišta
nađem dosta izniklog nevena te sve te iznikle sadnice samoniklice prenesem i zasadim
u “Hirošimi”, jer će tamo bolje opstati nego napolju pod snegom kad ga bude, a napolju
bi propali već od prvih jačih mrazeva, možda...
Onda odem i kupim još 6 lala po 60 dinara, a to je
360 dinara, i kupim jedan beli krin ili ljiljan, ali je njegova lukovica nekako
čudna, mekava, malo buđava i za moj laički naivan ukus natrula, za moj ukus, iako
sam odmah na kasi reklamirala, ali i druga lukovica u kesi isto takva ako ne i
gora, ali trgovkinja me ubeđuje da je to sve u redu, a platim jedan beli krin
čak 270 dinara, ali daj bože da mi izraste ovo čudo od krina dogodine, jer
toliko mi jeste važno da vratim beli krin u avliju, koji sam nekada imala u avliji...
Ima i žuti krin, pa ako ovo bude dobro, i uspešno - kupiću žuti krin dogodine u ovo doba dakle u lepu jesen
2025…
I potrošim danas za cveće 630 dinara (6 lala i 1
krin), i onih maminih 320 dinara (za 8 šafrana), to je ukupno 950 dinara hvala mami,
i tati…
Kupim dakle 2 žute lale, 2 crvene lale i 2 šatirane
lale sa žutocrvenim laticama, a od toga 3 posadim u kamenu kocku, a 3 na moju
terasu u jedinu praznu veliku saksiju...
Krin beli posadimo između božićnog drvceta i fotonije
u sredinu sa donje strane naše velike kamene kocke i sada je kocka sva ispunjena…
Jutros nisam čitala Uskokovićeve
priče (slušala sam jedno umetničko predavanje od 2 sata), ali sam nabavila novu
knjigu iz biblioteke za čitanje, a čitaću Ibzena narednih dana, dakle ponovo izazov
da pročitam nešto što još nisam, a još nekoliko drama, te hvala mami koja mi
odnosi i donosi knjige, jer ja ne stižem, kuda ću prljava i u gumanim čizmama, mada rado uletim da kupim lukovice, u tom
imiždu jurodivog seljaka, ali nisam za varoš ili biblioteku, tamo se gušim,
tamo su previše namirisani za moj čitalački ukus. Mama se danas malo ježila,
jer sam pošla da kupim lale sva tako neočešljana, zapuštena, u kućnoj trenerci,
u gumenim prljavim čizmama, jer ja nisam više ona njena lenja, a lepo doterana
ćerka, pošto sam sada samo njena zapuštena i nedoterana čupava ćerka, a meni
nikda lepše, da se samo smejem onim što trče da se loknaju, skockaju, itd... a
nekako je lepo biti seljak usred varoši bilo koje, a ne treba mi varoš, ni
gradić, ništa, samo moj komad zemlje ove i dvorište moje od koga svaki dan pravim
botanički vrt, a možda i zoo vrt kad se poveća ova moja živina. Moje biljke i
moje cveće, nema veće sreće, nema te univerzitetske diplome koja ovo može da prevaziđe.
A mama se plaši da ću postati beskućnik, ne veruje ni sama da svaki dan pravimo
velika čudesa u svom preživljavanju, odricanju, radu, u svojoj borbi za opstanak.
I konačno sam postala prava jurodiva, apa-trapa, aljkavica, blatnjavica,
smrdljivica, itd...
Danas sam odustala od
farbanja cevi, to odlažem, te neka samo sutra dođe žica, a cevi nekad možda ofarbam
ili možda i ne ofarbam, nisu mi sada ofarbane tako važne – dobile su zaštitu i mogu
da kisnu. KOKO ŠINJAC do danas košta nas 48105 dinara, a farbe mi treba mnogo, najmanje
4 boje, a farbe uljane su malo skupe, pa neka dođu nešto kasnije. Sada je sav
moj prioritet samo postavljena žica i KOKO ŠINJAC sa dvorištem u 100% funkcionalnosti…
A imala sam dakle
danas neverovatan i presrećan i preosunčan dan, da poželim isto tako lep dan i sutra,
da pustim kokice moje lepotice (tako im tepam čitav dan dansa), te da stanem
iza ograde, ili pored ograde (a iza ograde imam novu zonu cvetnu da im napravim,
tu imam genijalnu ideju novu) te da im se do zemlje poklonim i da im svaku nožicu
celivam. Danas nisu snele ni jedno jaje, danas beležim u svesku nulu, isto kao i
juče, ali ja ih obožavam…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар