21 OKTOBAR 2024…

 

 

Mama je jutros otišla do varoši, da mi, da nam nakupuje još nekih divnih jesenjih, a cvetnih lukovica, jer sam joj juče rekla gde ima da se kupi šafran – da šafran!…

I konačno da imamo u našoj cvetnoj aleji, u jednoj najvećoj našoj kamenoj kocki šafran i da dodamo još malo lala, još barem 3, jer imamo prostora…

A sada sadimo lukovice da bi na proleće 2025 uživale u lepoti izniknutih svelepota, naših trudova, naših ulaganja, cveća koje se smenjuje i nastaje jedno iza drugog: ljubičasti šafrani, beli narcisi, lale svih boja, ljubičasti irisi, narandžasti ljiljani, beli krin, itd…

Dakle, mama mi jutros kupila 8 šafrana jutros, a svaka lukovica po 40 dinara, a to je 320 dinara. I mnogo joj hvala (danas mi je dala za cveće 820 dinara, a 130 dinara sam zatražila od tate, jer mi je toliko zafalilo da kupim i beli krin). Posadile smo u dve linije, sve po 4, a u dve boje svetlo i tamno ljubičaste šafrane, jer drugih boja nema u prodaji...

Kada sam posadila šafran između onih već zasađenih 4 zumbula i 5 lala (posađenih 15 oktobra, pre 6 dana) vidim da ima prostora za još barem 3 lale, što ću dokupiti nešto dosta kasnije, na kraju dana, usputno, kad budem pošla da kupim zatezače žice…

Onda mi mama donela pelcer crvene kane, te sam jednu dobijenu veliku kanu bogatu lukovicama raskomadala, te ih sve zasadila, u jednu od linija donjih, a u velikoj kamenoj kocki…

Danas sve sadim u najveću i najlepšu kamenu kocku i dogodine 2025 imaćemo tu prekrasnu šarolikost, raznolikost, bujnost...

U istoj kamenoj kocki božićno drvce već ucvetalo, a bude se i rujni mladari na fotoniji našoj prekrasnoj....

Žuta hrizantema je predivna, a najlepša od svih, ali i dalje ne stižem da naberem buket i unesem u svoju košnicu…

U zoni drvare nađem jedan mladi luk ljubičasti, samoniklica – ubacim ga u salatu sa rukolom...

Nasečem nekoliko pupoljaka majskih ruža te ponovo osvežim, vodom dopunim one dve cvetne ikebana na astalu ispod majske trešnje (ručnom testerom sa trešnje odsecam jednu malu, najnižu granu koja mi je išla pravo u oči, kad tuda prolazim)...

Onda pograbimo mama i ja na nekoliko zona dvorišta suvo lišće i ubacimo u naše tikvište najveće…

Čitav dan uživamo na suncu, vazduhu, kuvamo, planiramo, sadimo, maštamo...

Obilazim koke, ali samo kad im odnesem zeleniš i kuhinjski jestivi otpad, da bi ga u slast pogrickale…

Onda sam u KOKO ŠINJCU zakucala još 2 eksera i okačila još 2 nasušna rekvizita ili alatke za održavanje higijenem, uz već okačenu jednu, a to su špahnica (špahtla kako se negde pravopisnije kaže, ali kod nas u varoši jok!), jer mi kažemo špahna, zatim mala metlica i đubrovnik, sav inventor sam pozajmila iz bivšeg objekta ili susednog tovnog boksa ”cosa nostra”, preko puta KOKO ŠINJCA, koji je sada zatvoren do proleća 2025…

Tek oko 16 sati kupljeno je 6 zetezača žice, a svaki po 150 dinara, za šta je potrošeno čak 900 dinara i onda su udarene, tj. zategnute donja i gornja žica, a zategnute kao strune, a za njih ćemo koliko sutra vezati žicu prilikom postavljanja, koja je poručena danas, i to skuplja varijanta, neka deblja žica,  jer jeftinije nema trenutno, navodno, te će me to izaći ukupno oko 7 hiljada dinara, a moglo je da me košta malo preko 4 hiljade!...

Ali, ako sve stigne dakle sutra, onda sutra moje koke lepotice dobijaju svoje dovoljno veliko i predivno ograđeno dvorište, no neću da se radujem, jer sam vazda neverni Toma koji uvek u sve sumnja, sve propituje, a sumnjam da mi se nešto ne izjalovi baš sutra…

U “Hirošimi” jutros beremo praziluk (mama ga uprži sa belim pilećim prsima za ručak), zatim rukolu, i sve čili papričice koje su mi fenomenale, te da se ne bi dalje sasušile (imam i jednu količinu suvih za setvu dogodine), sve ih ostavljam sveže i rumene, a dosta dobro su ljute, te ih po potrebi dalje iz zamrzivača ubacujem u jela, u sve gde poželim da dobijem čili ljutkast okus…

Tako sam večeras po povratku u svoju toplu košnicu, napravila čili paštetu od pileće džigerice ujutru za doručak.

Danas za ručak skuvala sam samo špagete i pojele smo sav čili namaz od juče pečene bundeve uz špagete, i sve prelile maminim uprženim prazilukom sa pilećim prsima. Danas još pravim desert sa borovnicama za užinu drugu...

Onda po dvorištu uzimam pelcere i prenosim neke biljke u prvi začinski boks u “Hirošimu” da ga ulepšam i napunim raznovrsnim biljkama – tako nastaje moja oaza…

Obrala sam u “Hirošimi” bosiljak balzamiko, koji će uveče završiti u pilećoj čili pašteti…

Onda sam izdvojila čašice salate i zasadila oko još dve gajbice najkrupnijih čašica, čak iz oktobarke setve Nansen salatu koja prestiže septembarsku Nansen i sada sam sve ispomerala, izmešala, te više nije važno - sve je to naš ovojesenji rasad, a ispunila sam čitavu donju levu polovinu pod salatom...

U “Hirošimi” ispijam drugu kafu, onu posle ručka i do je napolju sunčano, ali hladno, u “Hirošimi” je preko 29 stepeni, jako toplo...

Onda u najmanjem trećem setvenom boksu u zoni tikvišta nađem dosta izniklog nevena te sve te iznikle sadnice samoniklice prenesem i zasadim u “Hirošimi”, jer će tamo bolje opstati nego napolju pod snegom kad ga bude, a napolju bi propali već od prvih jačih mrazeva, možda...

Onda odem i kupim još 6 lala po 60 dinara, a to je 360 dinara, i kupim jedan beli krin ili ljiljan, ali je njegova lukovica nekako čudna, mekava, malo buđava i za moj laički naivan ukus natrula, za moj ukus, iako sam odmah na kasi reklamirala, ali i druga lukovica u kesi isto takva ako ne i gora, ali trgovkinja me ubeđuje da je to sve u redu, a platim jedan beli krin čak 270 dinara, ali daj bože da mi izraste ovo čudo od krina dogodine, jer toliko mi jeste važno da vratim beli krin u avliju, koji sam nekada imala u avliji...

Ima i žuti krin, pa ako ovo bude dobro, i uspešno - kupiću  žuti krin dogodine u ovo doba dakle u lepu jesen 2025…

I potrošim danas za cveće 630 dinara (6 lala i 1 krin), i onih maminih 320 dinara (za 8 šafrana), to je ukupno 950 dinara hvala mami, i tati…

Kupim dakle 2 žute lale, 2 crvene lale i 2 šatirane lale sa žutocrvenim laticama, a od toga 3 posadim u kamenu kocku, a 3 na moju terasu u jedinu praznu veliku saksiju...

Krin beli posadimo između božićnog drvceta i fotonije u sredinu sa donje strane naše velike kamene kocke i sada je kocka sva ispunjena…

Jutros nisam čitala Uskokovićeve priče (slušala sam jedno umetničko predavanje od 2 sata), ali sam nabavila novu knjigu iz biblioteke za čitanje, a čitaću Ibzena narednih dana, dakle ponovo izazov da pročitam nešto što još nisam, a još nekoliko drama, te hvala mami koja mi odnosi i donosi knjige, jer ja ne stižem, kuda ću prljava i u gumanim čizmama,  mada rado uletim da kupim lukovice, u tom imiždu jurodivog seljaka, ali nisam za varoš ili biblioteku, tamo se gušim, tamo su previše namirisani za moj čitalački ukus. Mama se danas malo ježila, jer sam pošla da kupim lale sva tako neočešljana, zapuštena, u kućnoj trenerci, u gumenim prljavim čizmama, jer ja nisam više ona njena lenja, a lepo doterana ćerka, pošto sam sada samo njena zapuštena i nedoterana čupava ćerka, a meni nikda lepše, da se samo smejem onim što trče da se loknaju, skockaju, itd... a nekako je lepo biti seljak usred varoši bilo koje, a ne treba mi varoš, ni gradić, ništa, samo moj komad zemlje ove i dvorište moje od koga svaki dan pravim botanički vrt, a možda i zoo vrt kad se poveća ova moja živina. Moje biljke i moje cveće, nema veće sreće, nema te univerzitetske diplome koja ovo može da prevaziđe. A mama se plaši da ću postati beskućnik, ne veruje ni sama da svaki dan pravimo velika čudesa u svom preživljavanju, odricanju, radu, u svojoj borbi za opstanak. I konačno sam postala prava jurodiva, apa-trapa, aljkavica, blatnjavica, smrdljivica, itd...

Danas sam odustala od farbanja cevi, to odlažem, te neka samo sutra dođe žica, a cevi nekad možda ofarbam ili možda i ne ofarbam, nisu mi sada ofarbane tako važne – dobile su zaštitu i mogu da kisnu. KOKO ŠINJAC do danas košta nas 48105 dinara, a farbe mi treba mnogo, najmanje 4 boje, a farbe uljane su malo skupe, pa neka dođu nešto kasnije. Sada je sav moj prioritet samo postavljena žica i KOKO ŠINJAC sa dvorištem u 100% funkcionalnosti…

A imala sam dakle danas neverovatan i presrećan i preosunčan dan, da poželim isto tako lep dan i sutra, da pustim kokice moje lepotice (tako im tepam čitav dan dansa), te da stanem iza ograde, ili pored ograde (a iza ograde imam novu zonu cvetnu da im napravim, tu imam genijalnu ideju novu) te da im se do zemlje poklonim i da im svaku nožicu celivam. Danas nisu snele ni jedno jaje, danas beležim u svesku nulu, isto kao i juče, ali ja ih obožavam…

Itd…