24 OKTOBAR 2024…

 

 

I brojala sam juče, jer ja teško zaboravljam šta treba sve da poradim, čak i kad moram da brojim, a izbrojah tačno 240  petlji, dakle po 120 gore, po 120 dole, što sam prekuče 22 oktobra 2024 nakačila na žicu i ogradu KOKO ŠINJCA...

A jutros, pročitam samo 2-3 kratke Uskokovićeve priče, a onda prestajem sa čitanjem, jer sledi jedna poduža, a nemam nameru da je čitam isprekidano, a onda jutros bacim birićetan pogled na svoje malo ali odabrano jato, a sa prozora svoje žute kuhinjice ili iz svoje košnice – a pogled na KOKO ŠINJAC, mada još ne slutim kakva će divota danas baš dole još poniknuti...

Mama me dočekuje sa vešću da joj petao nešto ćuti (juče joj je čudna bila čitav dan jedna stara koka), da neće da kukuriče (i zaista jutros nije kukurikao), kaže da ne pije vodu itd., a ja vidim on izgleda dobro, isto kao juče, pa šta ako je malo povučen i ćutljiv. I onda joj negde popodne kažem da ga malo uzme u naručje, da mu malo opipa i blago izmasira vrat. Ona ga prinosi pojilici i tera da pije vodu, ali on neće, stao kao ukopan, i meni tvrdi da ništa niti jede, niti pije…

Ali, meni se dalo da uhvatim okom petla kako normalno pije vodu, ali kad mu se pije, a mama je tada otišla u kuću, te nije videla (nije imala nadzor neprestani nad petlom, te možda je i pio vode, jer ko može non-stop pratiti šta radi živina; ja danas manje piljim u njih, nemam vremena, ko juče, da se ljuljam, a nema ni potrebe, jer znam da su oni u dobrim uslovima, najboljim, a bolje ne mogu da im ništa podarim, te danas malo više radim moje druge avlijske poslove). I poče posle nekoliko minuta petao da trči na vodu, te da pije vodu, itd., a verovatno se juče baš preforsirao, pošto mu danas koke nisu na pameti...

Popodne su počeli radovi na završetku kapije ulazne, a onda sam dobila nešto najlepše, najlepši potez i detalj, a 60 komada nove omiljene cigle za koju sam potrošila danas 1980 dinara, a svaka je po komadu 33 savršena dinara (a da sam mogla ciglom da napravim sve one boksove u “Hirošimi”, ali nisam bilo bi presavršeno, mada to bi me prilično i koštalo, a ja ne volim mnogo sve ono što kroz život mora da me samo košta)…

I tako ja klečeći na kolenima postavim svih 59 komada u cugu, a kako sam dobro procenila koliko mi treba, i samo jednu viška odnesem u “Hirošimu” da mi bude suvenir i ukras – lep detalj...

Dobijen je račun za žicu te žica nije koštala 6600 (kako neko meni uveća i sve grubo zaokruži, a ja volim tačnost, preciznost  u paru), već 6142 dinara, a sa danas kupljenom ciglom moj objekat iznosi 56228 dinara ili 484 evra (dokazala sam da neće preći 500 evra, bar nije do danas, iako samo još treba da kupim farbu i nekad u budućnost lim ili nešto slično za krov)…

Prvu ciglu nije blo lako podvući i izkopati kanal ispod zategnute žice,  ali stisnem zube, meni ovo treba, i ja sve težim načinom dakle postižem, a da se malo bolje unapred znalo da treba i cigla moglo je biti i lakše, ali svi moji načini su vazda samo teži…

A kad sam počela nije mi bilo lako, te sam mislila da neću odmaći mnogo, kad ja uradih pre svu ciglu nego neko da stavi i poveže žicu na kapiju (doduše meni je posle mama priskočila u pomoć, doturi mi ciglu, iskopa kanal da ja brže postavljam, itd.)…

Onda sam zatrpala sve cigle zemljom, i spolja i iznutra, sve dobro utabala, učvrstila, ušančila...

Neke cigle trebalo je preseći brusilicom da mi se uklopi i onaj svaki najmanji delić što je falio u liniji…

Cigla je dodala poseban šmek i divnu borduru, i došla kao malo coklence…

Ispod kapije ugradimo još 2 cigle cele, mama i ja, te napravimo prag u ravni sa samim ulazom, i dekoracija je čudo…

I kad mi ostade na kraju pun tovar kolica,  pošto sam jedan tovar kolica utrošila, onda dobijem još genijalniju ideju da pobacam one čuvane drvene elemente te da od cigli ukopanih  u zemlju napravim mali setveni boks ili žardinjeru…

Žardinjeru napravismo mama i ja očas posla…

Žardinjeru odmah napunismo zemljom, malo skoro dvoja nepuna kolica ukradem iz malog, a trećeg setvenog boksa da bih sutra zasejala uz žicu blitvu, a na proleće ispred blitve malo dalje od žice cveće…

Koke su odmah provukle glave kroz žicu  i počele nešto da kljuckaju iz komposta...

Ali, šta sam još mnogo toga uradila sve do ruča, ili malo iza ručka, a dok nije počela kapija da se radi i ova najlepša cigla žardinjera ili cigla setveni boksić...

Najpre se mama pohvalila kako je u tovne boksove, u naš bunker ispod terase snela na police i unela cveće i od sada taj prostor preko zime koristimo kao trap – kao podrumić – a idealan je za čuvanje plodova i voća, ali mi nemamo naših jabuka ove 2024 jeseni, nemamo tovar-dva bundeva, nemamo brdo krompira naših, itd. Ali, je podesno da nam od ove jeseni tu cveće prezimi, da se sačuva od ljutih mrazeva. I sada u tovnim boksovima sve miriše na čistoću, kad tu više ne žive kokice...

Ja sam uzela bonsek platno i presekla iz dva malo mučnija ali uporna poteza, ali sugurna dva poteza, i odsekla ono što m iočima smeta, a ona dva patrljka od armature, ostala od razvaljenje police, tako da je prvi ćureći boks već spreman za prolećni tov, kao i drugi središnji, najveći, za tov pilića 2025, s tim što prostoru tom dugujem jedno detaljno prolećno krečenje nekad kad otopli u 2025, tj. kad iznesemo ovo cveće napolje…

Kako sve ima svoj cilj, svoju svrhu, svoj smisao, svoju opravdanost što postoji, itd…

Sada više nećemo nikad više čuvati i unositi svo osetljivo na zimu cveće u letnjoj kuhinjici, te tu više neće biti gužve, te smo rasterećeni predivno ovim mudrim malim potezima, punim suštine…

Ubrali smo prvu kaki ili prvu japansku jabuku od još dve preostale ove jeseni, koju mi svi ustupaju, ali ja nisam nikad sebična bila, te ništa ne bih pojela samoživo sama, već delim svaku trunku na onoliko usta koliko nas ima, jer tako je normalno, a po kriška svežih vitamina svima, a podelim je na 3 dela, preukusna i slatka čak i da se ne oguli, a nema ni kapi otrova...

U “Hirošimi” jutros beremo rukolu, rotkvice, čili…

Nakon ručka dok čekam da počnu radovi na kapiji i da mi stigne cigla, ja lepo podrežem ruže i sve sredim, te dvoja puna kolica nabacimo na compost, jer bolje da učinim ovu rezidbu dok je toplo i suvo vreme da posečenim granama ruža zarastu sve ove današnje rane...

U jednom času ispred ručka, mama i ja dok čekamo u pauzi grabimo malo lišće i bacamo na velika bundevišta…

Dakle, za 18 dana rada sve je završeno na KOKO ŠINJCU, a ostale su sitnice, ostalo je samo nešto jošmalo, ali izvan žice, još dotegnuti, usavršiti, poboljšati, itd. Ali, tek danas možemo da kažemo da je sve ipak i rekordno brzo završeno, hvala dobrom i lepom vremenu ono je bilo najvažnije, jer mi je lepo i dobro vreme išlo samo na ruku, a s obzirom na ono šta me je preseklo i zaustavilo ravno pre 3 nedelje tačno, onog 3 oktobra u suton, ovo je više nego jedan samo divan, predivan, završetak svega, i ponovo uspeh bez ambicije...

Ostala su još dva detalja - da se zakucaju totalno ekseri na krovu koji su tu ostali delimično zakucani i da se poseku još 2,5 strane daščica te da se sve poravnja kako bih ja mogla da ofarbam bojama (boje su kao šlag ili dekoracija na najlepšoj torti) sve na koncu konca. I da se još pozadi postavi tetra- pak folija, da ne kisne, a kad sve to bude finito, ja mogu da sanjarim o kupovini najmanje 3 uljane boje. I možda će biti i jedna sitna mala ispravka na kapiji, možda neće ako se ja pitam (malo zateže kapija od žice pa bi neko da odvari i ponovo zavari šarke, suludo, sreća nismo više imali aparat za varenje, a i ovako može ne fali ništa), ali otom potom. I neko će još zatezati i vezivati žicu, ja neću, hvala bogu to ne ume, to mi ne ide od ruke, ali to su samo još male sitnice, sve što koke neće ometati da po čitav dan uživaju kao i danas što jesu, mada ni danas nam nisu podarile jaje…

Živim za čas i veliki, najveći tren kada ću otuda kupiti u korpicu mnogo više čisto organskih jaja, toliko jaja da neću moći da ih potrošim koliko ih ima, te da ću doći na biznis ideju da sve svoje organske viškove prodam i rasprodam po ceni od 25 dinara, manje ne može, a vredi mnogo više, mnogo skuplje…

Ali, da bih ovo uspela moram imati u jednom svom najvećem i najsrećnijem času tamo u KOKO ŠINJCU 40 koka nosilja. To je moj cilj, moj san od prapočetka stvaranja KOKO ŠINJCA iz ničega, koji tek treba dosegnuti, no natenane, u nekoj budućnosti…

No, sadašnjost je pak sadašnjost, a nije ni ona za podceniti, bar ne za sva ova postignuća iz ničega, a do danas, pa i još dalje, mnogo dalje, u produžetku…

Itd…