3 OKTOBAR 2024…

 

 

Dan koji počinje kao i svih ovih, a najmanje 6 dana unazad, buđenje, doručak, kafa, čaj, čitanje, i trk napolje, da se nešto novo a nasušno postigne, dostigne. Ali, jutros odvajam ponovo samo jedan sat za sebe, za mene, te pročitam tek 2 poduže glave ili samo 30 strana, dakle 20 manje od mog jutarnjeg opsega. I rešim da ponovo na svom predivnom gradilištu budem od koristi i pomoći, već od 8 sati. Dakle je lepo je ustati kad imaš šta da radiš, čemu da se raduješ kao ja dok već 6 dana podižem KOKO ŠINJAC…

Dok sam ja sišla u avliju, kupljene su sve potrebne daske od po 3 metra, dakle 7,5 kvadrata za krov (kako sam dobro juče izračunala) i 2 štafle za pod, i za to je potrošeno 6700 dinara (50 evra i hiljadu dinara tačnije)...

Čitav dan molim nebesa, molim kišu da mi bude kao u svemu milostiva samo još danas, da mi podari još jedan dobar radni dan, divan uspešan dan, da sve ukrovimo što zaista i jesmo. Kiša je tek zatrusila kao da mi je nešto blago šapnula, a ja sam je tek kasno razumela…

Svi se danas oko mene žale na glavoblju, a meni divno (nekad mi bude žao što ne smem da kažem da mi je divno, da mene ne boli glava, jer kad meni bude kao svih ovih 6 prethodnih dana baš divno, nešto se izmaleriše), iako je nastala mladina mene ništa ne ograničava, nikakve nus pojave (oko mena se inače vrača i gata!) koje inače kažu idu uz mesečeve mene, već imam i volje i snage i elana (sve sam bliže završetku početoga, ako mi se dopusti, ali nažalost meni se nikad ništa ne dopusti čak ni običan KOKO ŠINJAC da završim bez muke) da sve polagano bude uređno i posvećeno kao prethodna dva radna dana. Znam da se treba danas penjati na krov, a ja samo sa par prečaga iznad zemlje virnem, jer ne volim pad s visine kao Ikar, i neću da se protežem na visine, ne posle 5 decenija života, jer tu nisam nikad ni boravila, a ni imala sigurnosti veće, ali se dole na zemlji sve vreme od jutros molim da oni koji vreme provedu na krovu sa njega siđu bezbedno. I ne slutim da na zemlji može čovek gadnije da se nekako povredi...

Zatim pre nego počnemo jutrošnje radove dokupimo još kilogram eksera (kovanje daske guta eksere), a onda smo popodne po drugi put dokupili još 1 kilogram eksera, a samo danas za eksere otišlo je oko 400 dinara...

Onda su dokupljene dve nove oštre ručne testerice, jer smo dve stare odavno istupili, posebno ovih par dana rezajući daske, drveće, a inače sve režemo ručno (lanac na motorci  tup, nemamo kad da ga oštrimo, a motorka kida tanku dasku, ubodnu testeru nemamo drugi su nam je pozajmljivali i uništili, a mi je nikad nismo izrabili, a kad nama neko pozajmi ubodnu tester brže nam traži da vratimo, te mi radimo od onoga šta imamo sami, ne tražimo tuđe, bar ja to ne volim), za šta je potrošeno 500 dinara...

Onda je trebalo kupiti tetra-pak foliju koja će nam čuvati daske i krov od prokišnjavanja, od kiša i snegova, vlaga, vragova, jer za sada neću moći još zadugo da pokrijem svoj divno zamišljeni KOKO ŠINJAC nečim što se zove andolin ili nešto tome slično…

Kupljeno je 12 metara folije po ceni od 80 dinara za šta je potrošeno još 960 dinara (nekoliko godina može odolevati kiši, suncu, snegovima - svemu)…

Nisa danas znala da će neki zlokobni ili malerični fijuk da mi se ispreči na mojoj stazi ne samo reči, već i postignuća, ali navikla sam ja na njega, na taj podmukli fijuk, te osećam da mi se prišunja, te da će me udariti posebno u ono što najviše volim, i spremna sam na neke sitne male horore, šokove, stresove…

Dakle samo danas, potrošeno je velikih 8570 dinara, a to je samo danas preko 70 evra…

Prvo je podaščan krov – najveštiji od nas troje radi na krovu, a pomoćnici sa zemlje dodaju šta treba tako da niko sam ne može sve da postigne, te udaranje poda ili patosa odlažemo za kraj radova – jer zašto da nećemo sve danas postići, čak i prebaciti svoja očekivanja kao i uvek...

Kad je sve podaščano po krovu sa 4 strane sve je poravnjano ručnom novom testerom i ostavljene su lepe strehe...

Onda su dodate neke daske i komadi, ostaci daske tamo gde je trebalo nešto podšiti, ulepšati, zatisnuti neke rupe, itd., i tako je iznad vrata ili na ulazu iznad dovratka došlo jedno lepo parče daske (kao za lep natpis) i odmah su tu predložili da premestimo potkovicu sreće, što i jesmo, i meni se tu više dopalo, a onda sam dobila ideju kako ću sve lepo ofarbati – te odlučuih se (ali ništa više nije definitivno, jer uvek su moguće promene, možda kako mi je počelo malerično i ne ofarbam ništa, ne zakujem ništa, ne napravim ništa, mada neću da verujem u svoju najjeziviju moguću verziju zbilje) za zelenu boju sa detaljima u žutoj bolji (mogu svih boja da se odreknem, ali žute osunčane nikad)...

Najpre na toj table pomislih da tu, ali da imam ime može da stoji naziv, alio vaj objekat nema ime, ono je naprosto nešto nalik na ime kao  KOKO ŠINJAC, a čak sam i to pomislila, već sebe videla kako ću ispisati farbom u dve boje - (“Hirošima”, ali neću da se ponavljam, to je već svoj unikat po sebi, kao i  “Cosa nostra”, a više nemam ništa tome lepo ni približno)...

Onda je isto to urađeno iznutra – podaščano ono što je bilo propušteno, sve samo ulepšano…

Takođe, i spolja u zadnjem kraju dodate su daščice i sve deluje kao da smo tako namerno dodavali nekakve lajsne, bordure i ja već zamišljam kako ću ih istaći onom drugom bojom...

Mama je spremila danas ručak, i načupala dosta mladog luka u spoljašnjem vrtu, a sve su to naše samoniklice iznikle iz prolećnog sađenja luka...

Sve je išlo lepo i savršeno, a već nekoliko dana sam isključena od šporeta i posvećena svom gradilištu...

Onda su posle ručka postavljene štafle i došlo je da se udari čak i patos od daske, očas posla površine od 4 metra kvadratna – 10 daski od po 2 metra...

Daske za krov zafalilo je samo 2 komada, ali smo iz prve ture kupljene daske našli još dve najduže i tako krov podaščali bez ijednog ostatka. Daske smo imali tačno, nismo imali nikakav krupniji otpad, sve smo savršeno pogodili i savršeno nam se svaki komadić uklopio. Ali, onda smo i za pod tačno izvukli daske, a samo malo sitnih komadića nakupili smo otpada u par kofa…

Kada je urađen pod ili patos onda su okolo stavljene letve kao lajsne da sve bude savršeno (na krov smo danas privremeno stavili i delimično zakovali debele letve, ali neki dan drugi i srećniji, trebalo je to da bude sutra - treba trajno da dođu prave tanje rastrugane letve, a te krovne debele letve doći će za prečage na kojima će koke nosilje jednom usniti svoj dobar san)...

Nakon toga lepkom smo u sumrak okrpili sve rupe iza lajsni, i uneli sijalicu da nam pomogne da bolje vidimo unutra…

I tu je sve bilo dobro završeno (da čovek samo može da se divi), ništa više nije trebalo, a trebalo je samo diviti se, i nastaviti ponovo sutra. Ali, kad čovek nešto lepo stvara, onda ga ponese da uradi još malo, samo da počne da bi ponovo sutra nešto nastavio, a padao je mrak, bilo je oblačno i nije bilo više sluha da se radi, ali neko je želeo, a trebalo je još poravnjati dasku oko betona, ujednačiti sve i to brusilicom na kojoj je bockasti disk koji seče drvo, a od te mašine ja se baš naježim svaki put kad je u nečijim rukam vidim, jer sam pre 4 godine gledala kako upravo ta alatka prereže nečiju nogu, ali srećom sa dobrim ishodom, i uprava se to slično desi ponovo i večeras, ponovo prestupne godine, ali ovoga puta disk je povredio nečiji levi prst, srećom samo malo zašiveno i ponovo sa dobrim ishodom…

Pre nego što će sve tako začiniti, ispred večere kada je trebalo odahnuti, od umora, eto moju večeru nešto vazda mora prisesti, i pola života mi nakon toga još oduzeti, a postavila sam na donju terasu očišćenu i sređenu drvene panjiće, uprtila svih 5 i prenela, te napravila svoj novi meditativni kutak...

Sinoć je nastala mladina i danas nisam stigla da posejem salatu jer znala sam to mogu uraditi i sutra, a danas sam znala da mi je najpreče da ukrovim da ništa ne pokisne – i nije. Ni jedna daska nije kišom nakvašena, ali čim smo postavili negde predveče foliju udarila je sitna blagodatna, pitoma kiša, nekoliko svetih kapi, izmamivši mi osmehe - da me je sve vreme čuvala, pratila, slušala, bodrila. Kiša je moje molitve dakle uslišila, a onda mi je došla kao ogromno olakšanje, kao podstrek, kao zaštita, kao sve...

Onda smo donele mama i ja jagode i oplemenile prostor- tu će imati više sunca, a saksije sa ružama još nisam skinula sa moje terase, jer to mogu i sutra…

Onda smo pred sumrak uneli jednu sijalicu da okrpimo rupe lepkom. I sve bi i sutra ponovo bilo kao i sve ove dane da posle toga nije bilo male nezgode za brusilicom, i ogromnog preživljavanja straha, pakla. I više moj KOKO ŠINJAC nema onaj zamah (ako je cena nečija kap krvi, nečiji ne daj bože osakaćeni prst ili život), nema onu početnu iskru radosti, nema više ničega, bar nema ovu noć nakon svega, jer sam hirošimski ponovo sravnjena sa zemljom u neko po kozna koliko puta već viđeno totalno ništavilo...

I kad je sve prošlo mene ponovo sustižu stare i nove, skoro iste slike, jer sam upravo gledala kako nečiji prst okrznu brusilica, zgužva rukavicu, poseče, a ubeđena sam da su one rukavice svima nama velike na ruci i da to pravi nezgodu, a meni je umalo slomilo prst...

Više ne znam ništa o onome što se zove sutra, ili budućnost, jer danas je bilo sve divno da nije pošlo samo malo i nizbrdo, ali sam  čitav dan pomno osluškivala šta se sve dešavalo pre malera...

Osoba i to ženska koja nam nikad nije nogom kročila u dvorište upala je nešto vičući, čak je znala u kom kutku da nas pronađe, prekine u radu, pokida nam naše današnje lepe niti, a mi smo malo zavučeni, pitajući se unezvereno da li znamo, tačnije da li majka zna neku ženu koja štrika vunicu (možda je došla da nam sve ovo danas ištrika, a ja sam odsekla danas pre postavljanja patosa drvo drena i dala mami da zakopa u naš temelj KOKO ŠINJCA da nam buduće i sadašnje koke budu zdrave kao dren, a onda je možda i to drvce što se meće u česnicu spasilo nas više kao i ona potkovica sreće  apsolutno verujem u to), u  dvorište i ja sam zbog ovoga od večeras zauvek ubeđana da ima ljudi baksuza koji ti kroče da zagade tvoje tlo da nešto tu ubroje i da ti umalo naprave tešku bedu i nesreću, ali srećom naša večerašnja “nesreća” večaras bila je jedan ubod šiljatog diska koji se strahovito brzo okreće, kao oštra britva, a ništa osim malo vožnje do jako kišnog Krčagova i par ušivaka hirurškog konca...

Ali, moglo je da bude belaja…

Dakle, neka teta došla je tobož da pita nešto moju majku (kao da nema nekog sveznajućeg prečeg i bližeg), a nikad je nije ništa pitala u životu, ni dolazila, ali eto ona joj baš na ovu mladinu danas nešto baš pala na um. A onda mom ocu kako njega neće ništa da pita, jer joj ne treba.  A mene je samo pogledala, ništa da mi zucne, a ja mogu da parališem takve svojim ćutanjem, ja znam da nisu to čista posla, ja dakle ćutim, i slušam, a meni se posle sve samo pokaže i dokaže, a samo sam je odmah skenirala da je upala sa baš nekm skrivenim lošim namerama baš tu, da nas prekine u složnom radu dok nešto presecamo i gradimo lepo svoje. Nije joj palo na um šta pravimo niti pita niti vidi onu krasotu ali zato pominje neke žene od ranije koje su pomrle a koje su štrikale, a kad mi neko kroči iznebuha i pominje mrtve i smrt ja se još više naježim šta on ili ona u moj vrt sipa i seje. I onda je tu nešto svoje izbrbljala, kazala, nešto svoje odradila i otišla okrenuvši nam dupe i leđa tako izašla iz naše avlije, a mi smo poletno nastavili da radimo, čudeći se otkud ona i šta hoće navodno od nas troje, a meni nije rekla ništa, odvratila je brzo svoj urokljiv pogled, jer ja sam znala da sam kraj negativnosti njene nekom kišm ipak zaštićena, ali to mi nije dovoljno moram da štitim i one koje još imam, svoje roditelje, od drugih…

Mene je dakle ignorisala, sa mnom nema zajedničku temu, ali ja sam njenu svaku mimiku, i reči, gestove analizirala i bilo mi je čudno, smrdljivo, a onda sam sve kad se okrznuće brusilicom nešto kasnije desilo 3-4 sata posle njenog odlaska iz avlije, samo posložila u mozaik…

Čim je ona otišla otac je prvo ručnom testerom okrznuo ruku i ja sam budno počela da mu svaki put govorim da vodi računa da ne potura prste nikad blizu nečem tako oštrom, tako blizu i uvek kad neko se lati na moje oči opasne mašine ja u sebi se molim da se ništa ne desi, pogotovo kad obično ja zatražim (kao KOKO ŠINJAC) da se nešto uradi, a zaledim se od straha onda kad zatrebaju opasne oštre mašine. I tako malo okrznuće i ništa(ali preživi čovek pakao dok ne dozna posle više dugih predugih sati da sve jeste posle svega dobro prošlo), ne sluteći da će ubrzo doći i drugo okrznuće koje će nas koštati cimanja preko 30 kilometara pod šokom (jer niko bliže ne može da zašije povređen prst) u kišnoj jezivoj noći, sa džepovima punim magle, klizavce, a kako sam u svom šoku i strahu, vozila ni sama ne znam - jer neka je unutrašnja sila u meni vozila, a možda i sila spoljašnja - ne znam...

Pre toga brusilisa ista isekla je 4 sinoć neposečena šiljka od armature da bih ja namestila lepo žardinjere sa jogodama i tada sam se molila da se lepo sve odseče, jer se plašim te užasne, baksuzne brusilice koja uvek mi bar jednom u 4 godine dakle izgleda samo u prestupne napravi neki veliki šok i odnese sav moj radni polet i elan u ništavilo. Srećom ništa se nije desilo od te 4 male armature, ali jeste ubrzo, odmah posle odsecanja daske a samo što je početo. I tu nas je sve večeras zaustavilo…

Imamo sve sređeno – skoro sve - osim detalja iznutra (prečage za dobar san i gnezda), osim mreže na prozoru, osim vrata, osim postavljanja 4 metalna stuba i ograđivanja dvorišta žicom, itd…

Da li je uvek potrebam bar jedan veliki šok da bi čovek čitavu prvu noć nakonšoka pitao sam sebe u čemu je više kriv, kome je kriv, i zašto stalno ovako nekako sve naopako...

Do sada moj objekat košta materijalno mereno 150 evra i 14810 dinara (ili još 127 evra), dakle to je ukupno 277 evra do sada (a košta me najviše, jer je prazan i nezavršen, beživotan, promašen)… 

I onda na kraju shvatim da sve čega se taknem postaje “Hirošima” koju prvo razore, a ona ponovo sama mora iz nekog teškog taloga svog pepela da vaskrsne…

Počela sam ono prepričavanje romana a ovih dana i to mi nekako sve presečeno…

Itd…