"KAD SU CVETALE TIKVE" - Dragoslav Mihailović (1930-2023)…

 

 

 

O piscu: Rodio se 1930 godine u Ćupriji, a rano je ostao bez oba roditelja, bez majke kad mu je bilo 2 godine, a bez oca kad mu beše 18, tako da je poslednja dva razreda gimnazije završio zahvaljujući socijalnoj pomoći koju mu je dodelila rodna opština Ćuprija. Maturirao je 1949, nakon čega u Beogradu upisuje fakultet, a studira Jugoslovensku književnost. Godine 1950, ili kad mu je bilo 20 godina oboleo je od  tuberkuloze, a nakon toga uhapšene sa 22 godine, te 1952, i poslat na Goli otok. Vojni rok služioje od 1952-53, radeći kao pekar gde je ispekao i taj zanat, koji će mu posle dobro doći kad bude trebalo da se preživi i opstane, a posle toliko dobijenih otkaza i nezaposlenja, koje za povratnike Golootočane nema. Na Filološkom fakultetu diplomirao je 1957. Dobio je otkaz po nekoliko puta, po više puta, a tražio je posao i kao pekar i kao profesor, ali i kao novinar. U Ćupriji je radio na vršalici, a potom kao niži činovnik pri vojnoj menzi, a kad je popio prve otkaze, nastavio je dalje da traga za poslovima. Dolazi u jedno preduzeće za otkup kože, potom radi u šećerani, a  u Beogradu prodaje jaja, potom se obrete na mestu poslovođe, a onda je radio i kao novinar i kao publicista. I opet je otpušten, nakon čega se zapošljava kao lektor i korektor, a kad opet dobije novi otkaz, godine 1974 odlazi u Pariz gde će raditi ne samo kao lector, već i kao predavač Srpskohrvatskog jezika. Napisao je sledeća dela - zbirku od 6 pripovedaka pod nazivom “Frede, laku noć”, roman “Kad su cvetale tikve”, “Petrijin venac”, roman  “Čizmaši”  za koji dobija NIN-ovu nagradu, drama “Kad su cvetale tikve” koja je zabranjena 1969, a tek posle 14 godina opet vraćena na repertoar 1984, “Goli Otok”, zbirka priča ”Lov na stenice”, roman “Gori Morava”, “Zlotvori”, “Jalova jesen”, “Treće proleće”, zbirka pripovedaka “Preživljavanje”, drama “Skupljač”, drama “Uvođenje u posao”, “Predeo”, “Laku noć”, pripovetke “Vihor”, itd. Dobitnik je više nagrada, a treba pomenuti “Kočićevu nagradu” za životno delo, kao i “Račansku povelju” za književno celokupno delo. Dopisni član SANU-a od 1981, a od 1989 godine redovni član. Živeo i umro u Beogradu 12 marta 2023…

 

O Romanu “Kad su cvetale tikve” ukratko – Ima 24 glave, a donosi sliku velegradske sredina, tačnije radnja dešavanja romana jeste posleratni Dušanovac, periferija Beograda. Šira slika kako je preživljavao radnički svet u vreme Titovog socijalizma i komunizma. Pripovedanje teče u prvom licu  (javlja se ispovest mladog boksera Ljube Sretenovića, u formi ispovednog monologa). Nostalgično sećanje Ljubino na sve ono sve što je jednom bilo, a u detinjstvu, u prvoj ranoj mladosti. Prisutna je subjektivizacija radnje, a pripovedač mladi bokser Ljuba donosi nam svoje vlastito iskustvo-pričanje. Ima najboljeg drug Dragančeta takođe boksera. Dolazi u sukob sa vođom mangupa i bande koji se zove Stole  Apaš, i kome se na kraju sveti, pretukavši ga na smrt u Surdulici, jer mu je Stole Apaš silovao sestru Dušicu, nakon čega se osramoćena devojka obesila (ubila). Ima brata Vladu (Vladimira) koji je završio na Golom otoku, majku Milanku koja je umrla u velikoj tuzi i depresiji, a ubrzo posle samoubistva ćerke Dušice , oca Andru koji je neko vreme zbog politike i Rusa, Staljina, odležao u zatvorima. Šampion Ljuba sada se svega priseća u drugoj tuđoj zemlji, u Švedskoj, te vraća film u mladost, a kako je sve počelo do njegovog bekstva i dolaska u Švedsku. Jugoslavija - je za sve bila sinonim samo za more i uživanje, kupanje, sunčanje. Seća se Ljuba svog detinjstva, kako je bio ljubimac, kako je učio školu, a kad je izbio Drugi svetski rat, za vreme bombardovanja Beograda 1942 napustio je školu, te upisao boks. Izlazio je sa drugom Dragančetom, voleo devojke, one njega volele i jurile, saletale još više. Živeo je jednim prizemnim načinom života, koji je sav u znaku izlazaka, kartanja, jurcanja za devojkama, i naravno boks. Sve su to pravolinijski događaji, ali ima i konflikata, mnogo sukoba, rivalstva. U posleratnom režimu osetio je Ljuba svu silinu licemerja, posebno kada mu šef policije Stari Perišić govori da se ne meša u situaciju oko oca i brata. Dolazi do svađe i prepirke među njima. Odlazi iz “Radničkog” u “Zvezdu “, jako nesrećan i potišten. Potom odlazi u vojsku na 3 godine. Kada mu se setra ubije, doživeće još jednu traumu. Bavi se treniranjem boksa i dalje, čak i u vojsci. Pred sami izlazak iz vojske, samo jedan dan unapred, mimo već potpisanih otpusnih papira tek za sutra, traži izlazak jedan dan pre, hitno, navodno zbog žene koja će sa njim da prevari muža, a zapravo da bi se osvetio Stoletu Apašu koga nalazi u kafani sa jednom devojkom. Ubrzo su se potukli te Stole Apaš umire, kazavši da svi Tuberani umiru kad cvetaju tikve. Stole se lečio u sanatorijumu od tuberkuloze. A pre toga umrla je Ljubi majka, a otac i on ostali su sami (brat Vlada je i dalje na Golom otoku, i jako malo o njemu znaju). Bio je Ljuba jako sumnjiv policiji posle Stoletove smrti, ali je imao vojsku kao dobar alibi i dokaz u papirima da nije kriv, tj. da nije mogao biti kao civil na mestu zločina. Rešio je da pobegne iz zemlje i zato odlazi u Švedsku. Našao je tamo posao. Saznaje da je šef policije stari Perišić u Italiji, u Rimu, a hteo je da ga pronađe, ali i on umire. Jedina nada da se vrati u zemlju bila mu je jednom ako izbije rat. Ovo je socijalni roman, lični roman (ogledalo jednog unutrašnjeg sveta koji je pun lomova), roman ličnosti, u kome su date društvene prilike u posleratnom socijalističkom titoističkom Beogradu. To je šira slika kako je radnički svet preživljavao, kako je stasavala omladina i kakava je bila politika u Beogradu. Stole Apaš nakon silovanja Dušice ne kaje se uopšte, jer je  egoističan i sebičan. Misli samo na sebe i svoje zadovoljstvo, nagon, nepromišljen je, jer odrasta na ulici (otuda i nadimak Apaš ). On je ulični mangup, ne zna za obzire, manire. Ljupče (Ljuba Vrapče) Šampion - voleo je devojke, tuču, boks, ali je bio mnogo  osećajniji. Imao je svoje principe, etičke principe i obzire. Umeo je i da razmišlja, misli. Junaci u romanu su tragični, jer su ostali bez igde ikoga, sami. Roman počinje ovim citatom: ”Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vođeni silom kuda nećemo”- Danilov  učenik (XIII-XIV vek)…

 

Prepričano nešto šire i detaljnije, Ljubina priča izgleda ovako:

 

Ljuba Sretenović napustio je Dušanovac pre 12 godina. Sada mu je 38, i živi srećno oženjen u Estersundu, već 8 godina, sa svojom suprugom Inge i njenim vanbračnim sinom po imenu Arne, koga je priznao i kome je dao svoje prezime,  a koga uči da govori sprski, a podigli su krediti i podižu kuću. U Beogradu živi njegov brat Vlada (Vladimir), koji je 5 godina od Ljube stariji. Ljuba je živeo na Dušanovcu i rado ga se seća, a priseća se kako su ga devojke jurile, kako je jurio i on njih, seća se svih ludorija, nestašluka, a zvali su ga Ljuba Šampion ili samo Šampion. U Švedskoj su čak pomislili da je malo udaren, jer je jednom zbog jugo nostaglije popio desetk piva, seo u kola i odjurio kući u Jugu (Jugoslaviju), na 8 dana, a kada se vratio nazad dali su mu otkaz, a onda se za njega zauzeo sindikat te je vraćen na posao. Nastavio je da trenira fabrički boks.

 

Priseća se kako su mangupi sa Dušanovca kao klinca ga zvali Ljuba Vrapče. Kada su bombardovali 1942 Beograd on prestade da ide u školu, jer škole tada nisu ni radile. Sprijateljio se sa vođom mangupa koji se zvao Stole Apaš, koji ih je uputio još kao dečkiće u sve tajne seksualnog vaspitanja, tako što ih je poput iskusnog voajera odvodio u Zvezdarsku šumu da tamo iz grmlja posmatraju šta rade zaljubljeni i neki drugi parovi. A obično su u to ratno vreme posmatrali u ljubavnom brzom činu kako vojnik Nemac zaskače kakvu beogradsku kurvu, a kad on ode, i plati joj uslugu sa par konzervi hrane, ona ostane. Onda je ovi dečkići na čelu sa Stoletom zaskoče. A Stole bi ih kuražio dalje da je dobro drže,  a onda posle njega i svi ostali i drugi oni treba da se nad kurvom izređaju. Posle rata Stole ih je učio kako da prave ljubvane parove presreću, mladiće da preplaše ili premlate,  a devojke im siluju, čak i na njihove rođene oči.

 

Ljuba Vrapče i njegovi pajtosi (drugari) bili su u službi svoga bosa istetoviranog Stoleta Apaša, za koga su poput malenih skakavaca izvršavali mnoga delikventna, a maloletnička dela. Apaš je kažu voleo da vara, ali samo na kartama, da prisili devojke da budu sa njim, ali nije voleo da krade, već je više voleo da se potuče, da nekoga prebije, posebno je prebijao džulove po pijaci. A kad je stiglo oslobođenje, vratio se brat Vlada iz partizana. I kad je čuo brat da se Ljuba povezao i udružio sa Stoletom premlatio ga je i “ubio” od batina. Posle rata Ljuba je počeo da se bavi boksom, a još od 1945 boks ga je učio dobrim stvarima, kako da bude neustrašiv, neplašljiv i mudar. I Stole je vele bio neustrašiv. Svi su oni boksovali u istom milicajskom klubu “Radničkom”. Od 1948, Ljuba se posebno zagrejao za boks, a 1947 na omladinskom prvenstvu osvojio je drugomesto. Nažalost, nije trenirao redovno.

 

Ljuba Šampion u bokserskom ringu beše oko 130-140 puta, a doživeo je samo 2 nokauta, u 8 borbi bio je oboren, 9 borbi je izgubio. Novine su pisale o njemu, a proglašen je za veliku boksersku nadu. Kao junior postaje prvak Beograda i Srbije, a 1950 i 1951 kao senior postaje prvak Srbije. Od 4 međunarodna meča jedan je “tukao” nerešeno, a 3 su pobede.

 

Brat Vlada radio je u Komitetu, a Ljuba inače mašinbravar radio je u preduzeću “Janko Lisjak” kao brigadir i zamenik šefa. Jurile su ga ribe (devojke), zbog čega su ga mrzeli mnogi tipovi sa Dušanovca. Tada glavni štos (il ifora) bio je prebiti nekoga iz čiste zabave i puke dosade, premlatiti nedužnog prolaznika, i olešiti ga od batina. Počelo je tada i njihovo veće naskakanje na mnoge devojke koje su odlazile sa svojim momcima u šume beogradske.

 

Dolazi do sukoba sa Stoletom baš zbog devojaka, oko udvaranja, oko muvanja, oko toga ko će kome oteti ribu (devojku) i tada se mangupi počeše drpati zbog nekih riba.

 

Uhapsili su mu brata Vladu. Onda su došli po oca Andru. Uhapšeni su zbog Rusa, tačnije što su posle raskola sa Rusima i Staljinom brbljali ono što se ne sme, a oko rezolucije informbiroa, itd. Majka i sestra kukaju. Ljuba se vraća treningu i poteže veze kod Starog Perišiča, koji doznaje da će mu oca uskoro pustiti, a brat je mlad te neka ga još, mora on sve izdržati.

 

Otac se vrati iz zatvora, uđe u kuću i zaplaka, slomljen, preplašen, prevaspitan, a dobio je i otkaz u preduzeću. Brata su poslali na Goli otok, na popravni rad i prevaspitanje da tamo tuca kamen. Stari Perišić kaza da za takve kao što su Ljubin brat i otac u ovoj Jugoslaviji više nema radnih mesta, a ni posla. Ljuba je hrabro tada Starom Perišiću kazao da su oni svi njegovi komunisti BANDA! Stari mu tada reče da povede računa kako se ponaša i šta priča, jer ga više neće braniti. Ali, Ljuba mu veli da više neće d a boksuje za “Radnički”, i ode.

 

Dobio je ispisnicu i otišao u novi klub, u “Zvezdu”. Dobija poziv Ljuba za vojsku, a pošto je upisao tehniku mislio je da će mu odložiti vojni rok, ali nisu hteli, već su drsko pocepali uverenje o školovanju. Poslali su ga u specijalne desantne jedinice, na čak 3 godine, u Divulje. Ocu je jedva našao posao preko druga Dragančeta koji ga je poslao da radi kao terenac u Mladenovcu, da fizikališe.

 

Stole Apaš je sada bog  i batina na Dušanovcu. No, pojavi se neki milicajac Sulja, i poče da sređuje tipove po Dušanovcu, a poče da ih redom lema. I tako Apaš pretuče milicajca Sulju, a ovaj se zakle da će mu se osvetiti.

 

Ne zna se gde je nestao Stole Apaš. Traži ga milicija, a traži ga i Sulja, koji je sada proteran iz milicije,  pa se uposlio kao portir na Karaburmi. Šaputalo se da je Sulja pretukao Stoleta, te da Stole Apaš sada pljuje krv. Ljuba i u vojsci trenira samo boks. Imao je meč u Zagrebu na Trešnjevici, gde je nokautiran. Prima telegram u kome mu roditelji javljaju da je njegova sestra Dušica umrla nesrećnim slučajem. Sutradan je otišao kući. Dušica je nađena posle igranke u Božidarcu obešena o svoj kaiš, ali je pre toga silovana. Ljuba je dobio 3 dana odusustva.

 

Majka Milanka izbezumljena je od tragedije. Ljuba se raspituje gde je Stole Apaš, a doznao je od Dragančeta da je u nekom sanatorijumu za tuberane. Ljuba s pravom sumnja da mu je Stole Apaš silovao sestru. Kroz mesec dana Ljubi Draganče javlja da je Dušica bila tada u Božidarcu sa drugaricom Jelicom, da su tu bili Stole i Mita Majmun, da su svi otišli zajedno, da je Jelica zastrašena, pa o svemu mora da ćuti. Dragančetu je sve ovo lično kazao Majmun. Stole Apaš je na Golniku. Ljuba poruči Stoletu da će ga pronaći kad-tad i da će mu se osvetiti.

 

Majka Ljubina je u teškoj depresiji, porodica je u crno zavijena, uništena. Muž Andra jedva pristade i dade je na psihijatriju, na Guberavac, u duševnu bolnicu. Ljuba dođe na odsustvo i sa ocem ode majci u posetu. Za 34 godine braka ta žena je preživela samo muke, jedan muškarac se uhvatio boksa, a ostala dvojica politike, a najbolju ćerku izgubila je zauvek. Kroz 10 dana Ljuba u vojsci dobi telegram u kome mu javiše da je majka umrla.

 

Kapetan Zorić trenira Ljubu u vojci, a onda je dobi prekomandu u Zagreb. Ljuba 4 puta beše u armijskoj reprezentaciji, odnese 4 pobede, a bio je i prvak vojne oblasti i svearmijski prvak u srednjoj kategoriji. Čak treći u Jugoslaviji. Posle vojske Ljubi je tek 24 godine, a postao je bokser nokauter.

 

Otac Andra je penzionisan i po ceo dan sedi sam na kućnom pragu. Ljuba osvaja prvo mesto na otvorenom Zvezdinom prvenstvu. Drug Draganče je u vojsci. Mita Majmun pobegao je iz Beograda. Sada niko ne zna gde je Stole Apaš. No, jedan klinac dojavi Ljubi da je Apaš u Surdulici.

 

Kapetan Zorić reče Ljubi da se javi vojnoj pošti 1539 u Niš, gde je dobio novu prekomandu, samo na 2 meseca pre okončanja služenja vojnog roka, i to po Zorićevoj ličnoj kazni, po naređenju, jer ga trener više ne podnosi, uplašio se da će Ljuba nekoga ubiti, pa sve strahuje, ali ostade da ga ceni kao sjajnog boksera.

 

Otac sačeka Ljubu sa vrućim burekom na stanici  u Beogradu, i reče mu otac da je kuću prepisao na njega i brata, da je sve svoje dugove razdužio. Ocu je 61 godina. I reče Ljubi otac da ima osećaj da će ubrzo umreti. Sinu je kazao da na knjižici štednoj ima 30 hiljada te da ga sa tim parama sahrani skromno. Ljuba nastavi do Niša, a kroz mesec dana javiše mu da je otac umro. Još samo mesec dana i Ljuba treba da izađe iz vojske. Stole Apaš se još nalazi u Surdulici.

 

Ljuba sve uredi planski, vešto i lukavo, te napusti vojsku 1 dan ranije, i ponese sve papire po kojima se zvanično raspušta tek sutradan, i brzo uhvati voz za Vladičin Han.

 

Stiže Ljuba u Surdulicu, i svrati u neku birtiju na ćevape i tamo opazi s leđa kako sedi Stole Apas sa nekom devojkom i drugovima. Izađe Ljuba napolje i stade vrebati i čekati Stoleta. I tada sam sebe upita Ljuba može li se u tako prijatnom sutonu ubiti neko.

 

Naiđe Stole Apaš sa devojkom.Viknu ga po imenu Ljuba i iskoči mu na put. Devojka ode, ali zapamti da ih je Šampion  presreo. Ljuba kaza Stoletu da je došao da mu otkine glavu i da mu  je ovo zadnji dan života. Apaš je iznerviran, i kaza: ”Tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve”. Apaš je prvi udario i napao Ljubu.

 

Tuča u kojoj ga Ljuba udara dva puta u prsa, u srce, tamo gde se sigurno neko ubija. Isprebija ga, i ostavi da kašlje i povraća krv.

 

Kroz dva dana Stole Apaš je sahranjen u Beogradu. Ljuba ne izlazi iz kuće, zapustio se i olenjio. Dolaze mu dva milicajca Rakić i još jedan, i kazaše mu da ga Stari Perišić poziva da se opet vrati u klub. Ljuba reče da NEĆE! Zatim se izokola stadoše raspitivati ko je ubio Apaša, a Ljuba im kaza da je Apaš umro u sanatorijumu, a onda dobaci da ga je ubio možda Suljo. Pokaza im Ljuba papire na kojima piše kada je dobio otpust iz armije. Onda mu milicajac reče da je Apašova devojak dala izjavu rekavši da ih je presreo mladić po nadimku Šampion. Milicija će proveriti kad su to otpustili Ljubu iz vojske. A istragu možda neće ni pokrenuti.

 

Došla je Ljubi u posetu Stoletova majka Ruža, da ga pita o onome što se priča, šuška, da je on ubica njenog sina. Ona ne prihvata da je njen dobri Stole silovao Dušicu, i majka brani mrtvog sina. Ruža reče Ljubi da mu oprašta ubistvo sina i blagosilja ga.

 

Ljuba ode kod tetka Lenke Dragančetove majke, ali nije je našao kući. Nema sa kim tako potrešen i slomljen da popriča. Pozvao je neku bivšu devojku Smiljku telefonom da izađu, ali mu ona kaza da je udata već 2,5 godine, da ima ćerku od 18 meseci. Ljubi je sve nepodnošljivo i teško, te ode i podiže pare sa štedne knjižice. Prešao je ilegalno preko granice, i platio za bekstvo iznad Maribora  10 somova (10 hiljada).

 

Ljubino bekstvo preko granice, jer je bio očajan. Ne kaje se što je ubio Apaša, jer Apaš toga i nije vredan. Stole Apaš je ništarija. U Austriji upitaše Ljubu da li je pobegao zbog politike, a onda ga strpaše u logor. Novinarima je kazao da se u Jugi živi teško, a oni su napisali da je kazao da se u Jugi ne može živeti od terora. I tako Ljuba postade emigrant. Iz Austrije je pobegao u Francusku, a odatle u Švedsku, gde je stekao državljanstvo, a ženi i priznatom sinu dao i svoje jugoslovensko državljanstvo. Sa bratom se susreo tek u Milanu. Tada mu Vlada reče da je Stari Perišić u Rimu ambasador. Ljuba ode da potraži Starog, ali mu tada kazaše da je ambasador na odmoru u Jugi. Vlada je zatim u pismu javio Ljubi da je Perišić umro u Rimu. To veče Ljuba se napio, polomio staklo, povredio ruku, i rešio da će se vratiti u zemlju tek kad neki mali, pametni rat započne. Do tada Ljubi je ostalo da oplakuje i lamentira (žali) za svojim Dušanovcem i samo se još pouzdava jedino u neki rat.

 

kraj romana