Indijsku priča „Kalijani“ napsiala je na
malajalamskom jeziku Kamala Das, koja je još pisala i poeziju na indo-engleskom
jeziku. Od strane Akademije Sahitija 1985 dodeljena joj je nagrada za knjigu
„Sabranih pesama“. Pisala je i priče, pripoveteke, na malajalamskom jeziku, ali
je te priče objavljivala pod svojim pseudonimom Madhavi Kutty. Godine 1984
noninovana je za Nobelovu nargadu. Uzela je za temu svoje priče položaj žene, nepovoljan
ženin položaj koga se dotakla u ovoj svojoj priči, i dala nam sliku indijskog
društva u kome je položaj žene bio takav da je svako mogao ženu da presretne,
zaustavi, optuži, uhapsi, privede, ogoli, zlostavlja, bije, muči, i da joj naposletku
niko živ više ne veruje. Opisala je kroz ovu priču Kamala Das kako bez ikakvog
povoda jedan policajac, ili grupa njih, hapsi udatu ženu, kojoj dalje negiraju
identitet, daju joj drugo ime, obrađuju je da sezove drugačije, ispiraju joj
mozak, da bi joj na kraju jedan glavni od njih kazao da je njegova ljubavnica.
Nemoćna žena je sluđena i paralisana i ne može ništa, a njen muž ne veruje više
njoj, nejmu su dali namontirane dokaze protiv nje, te u njegovim očima ona gubi
svaku vrednost. I sve što policija u toku zlostavljanja pokuša da joj utuvi u glavu
- laž je i neistina. Ali, njen muž staje na stranu namontiranih izmišljotina
koje ne govore više u prilog njegove nedužne i zlostavljane, verne žene. Muž će
ostaviti ženu, a ona će doživeti veliko razočaranje, i od svog bola i šoka
pasti onesvešćena, a čak će izgubiti i zadnji plamen svoje svesti.
Radila je svakog dana ono što se od žene poput nje
očekivalo. Prvo je muža odbacila kolima do njegove kancelarije, a ona pošla nazad
svojoj kući. Na mostu je presreće i zaustavlja njih petoro. Neki čudni ljudi. Petoro
ljudi zaustavi prisilno ženu. Ispade da se našla ispred policije.
Jedan je tek ukori zbog načina na koji je vozila svoj
automobil. Žena je nema, ne može da veruje šta joj ovaj prigovara, niti koliko
laže sada protiv nje. I ostade žena sama, nema, nemoćna, nepomična. I jedva još
uspeva da kaže da je vozila samo sporo. A policajac nastavi dalje da je rešeta.
I onda je policajac upao u ženina kola, seo na mesto
suvozača, a ostali su zaseli udobno pozadi njih. I naredi joj da pođe, i to samo
trasom koju joj on bude govorio. A pošli su u stanicu policije. Pošla je ona
koja ništa nije skrivila, pitajući se zašto je odvode. I samo što nije zapkala,
a policajac je mučki ćutao.
Nisu se predugo vozili i već su se obreli u policijskoj
stanici. A navodno dadoše joj slobodu da sve prigovore izusti jedino gore u
sobi, pri saslušavanju unutar dvospratne zgrade, pred koju su je doveli.
Pomisli žena da bi trebalo odatle pobeći, ali bila
je i pre siline svoje pomisli već zgrabljena za ruku, a sv eviše ju je stezao
svojim šakama, on koji je bio jedini policajac, a ostale više nije videla. Po zidovima
videla je bengalske natpise. Popeli su se naviše stepenicama. I žena je
plakala. A on ju je teretio za zločin. Žena se našla u zaprepašćenosti pitajući
ga s kakvom je to optužnicom teret ii privodi, hapsi.
On je ljut, jer je ona smela, pa se jo drznula da se
sa njim raspravlja, a pritom joj se podsmevajući. Iza njih išli su njegovi
pratioci, pomagači, ona četvorica koji su se takođe podsmevala ženi. Uvedena je
u veliku praznu salu. Prozori su bili pokriveni tamnim zastorima. U prostoriji
ničeg nema, ni stolice, ni astala, osim što na zidu visi jedna slika neke lepe
žene.
Policajac saopštava uhapšenoj ženi da će uskoro
stići on. Na pitanje ko je on, oni joj ne odgovaraju, a drugi je lisicama vešto
osigurao njene ženske ruke. I žena je tražila da se pozove njen muž, a oni
njemu ipak to ne daju, nema mu pristupa, jer samo nju terete za zločin. Ona ne
zna koji zločin joj sve prišivaju, a oni je sile da se priseti baš svega. I ostaviše
je samu.
Ona pokušava da se uteši, govoreći da je sve ovo
ružan san, loš san, jer zna da nikakav zločin nije počinila, ništa skrivila
nije. Osetila je bol u svojim rukama, i zaplakala.
Ušao je sredovečan čovek koji joj saopšti da ju je očekivao.
Čovek beše mali rastom i debeo. Žena je bila ogorčena upitavši ga ko je on. A
čovek se počeo mučki smejati, a policajci su dotrčali, a jedan joj saopšti da
je to njihov gospodar. Žena je upitala da nije to njihov inspektor, kad oni joj
klimnuše potvrdno glavom i kazaše da jeste. I čovek je na sebi imao bele
pantalone i plavu košulju na kojoj je nedostajalo jedno dugmence. Imao je tamne
ružne zube. Žena je osetila svu nemoć sveta i samo se prislonila na zid.
On traži da ona prizna optužnicu. Žena reče da je
sve što je uradila tog jutra bila samo vožnja automobila. I onda ispriča kako
je nasilno zaustavljena, kako je privedena, ne znajući zašto. Uplašena je šta
će se desiti kad sve dozna njen muž.
Čovek je zatim nazva jednim drugim imenom, tuđim
imenom Kilijani, a žena se branila tvrdeći da to nije njen indentitet. I reče
čoveku da je pogrešio, da ju je sa nekim biće pomešao, te traži da bude puštena,
oslobođena. Čovek naredi da ovoj ženi sleduje 3 meseca najstrožijeg zatvora.
Policija je odvuče u jednu drugu sobu, koja je bila mala i mračna, tamnica bez
prozora. Oduzeće joj odeću i dodeliti uniformu, tj. nekavu haljinu. Žena je
počela plakati, jer nije mogla da se svuče pred njima, a oni su je zadirkivali,
jer je odjednom stidljiva tvrdeći da Kilijani nikad niije bila tako stidljiva.
Žena je i dalje samo plakala. I kazala im je da je njeno pravo ime Amini, te da
je supruga gospodina Menona.
Oslobodiše joj ruke od lisica, i ostaviše je samu, a
odeću joj saviše u rolnu. I žena oseti da se nalazi u tamnici te kroz mrak se
probijala opipavanjem, a pomoću svojih prstiju. I oseti zid. Bila je očajna, te
se podbočila na svoj lakat. I dalje je sebe uveravala da je sve ružan san,
ubeđena da će se sutradan probuditi, sve ispričati mužu. Prekinu je upad
policajca koji je upao sa baterijskom lampom. I dade joj flašu da iz nje nešto
popije i da zaspi uz opasku da će joj doneti uniformu. Žena se pokrivala svojim
rukama, a on je i dalje naređivao da to popije. I žena prisiljena popi nešto gorko.
Policajac je ostavi samu u tami. Žena beše nepomična. Oseti kako lebdi u tom mraku
kao da je nose krila vetra.
I vrata se opet otvoriše i u sobi zasija sijalica, a
od stida pred tim bleskom svetlosti zatvorila je žena svoje oči. Bio je to njen
muž koji joj je govorio da nikad ne bi mogao da poveruje da je ona sklona da
tako nešto uradi. I ona se obradovala kad ga je ugledala i poverova da je došao
da je spase i izbavi. No, on je ćutao i izbegavao njen pogled. I reče joj kako
nije mogao da poveruje kad su mu poslali pismo, a ugledao je na krevetu čoveka
kako spava. Čak i kad su ga zvali telefonom mislio je da ga samo lažu. I nije
mogao da veruje da će mu žena postati nevernica i bludnica.
Žena je stajala u zaprepašćenju govoreći mužu da je
nasilno tu dovučena i mučena. A muž je žurno otišao ćutke, okrenuvši joj leđa.
Ona ga je dozivala i preklinjala da je sasluša, a od stida nije mogla da potrči
za njim, nije mogla da ga ničim zadrži. I plakala je krijući se iza jednog
stuba. Čovek koga su zvali gospodar obrati se ženi i upita je za toliku njenu zabrinutost.
A kad je videla njegov odvratni osmeh zaplaka. On je upita da slučajno Kiljani
ne plače što ju je napustio onaj za koga tvrdi da je njen muž. I nastavi da je
ubeđuje da je ona samo njegova, da su u vezi, da su ljubavnici, te da ne brine
dok god to između njih traje.
Žena je govorila tvrdeći da nije nikakva Kilijani,
već Amini. Čovek se cerekao i dalje nazivajući je samo moja Kilijani. A žena je
imala umorne, upale oči, koje zure u tog čoveka koji nije imao bradu. On je i
dalje ponavljao da je ona ipak jeste samo Kilijani. A nakon tih teških reči
žena je izgubila svest i srušila se, stropoštala kao da je mrtva.
Нема коментара:
Постави коментар