„KALIJANI“ – Kamala Das (1934-2009)...

Indijsku priča „Kalijani“ napsiala je na malajalamskom jeziku Kamala Das, koja je još pisala i poeziju na indo-engleskom jeziku. Od strane Akademije Sahitija 1985 dodeljena joj je nagrada za knjigu „Sabranih pesama“. Pisala je i priče, pripoveteke, na malajalamskom jeziku, ali je te priče objavljivala pod svojim pseudonimom Madhavi Kutty. Godine 1984 noninovana je za Nobelovu nargadu. Uzela je za temu svoje priče položaj žene, nepovoljan ženin položaj koga se dotakla u ovoj svojoj priči, i dala nam sliku indijskog društva u kome je položaj žene bio takav da je svako mogao ženu da presretne, zaustavi, optuži, uhapsi, privede, ogoli, zlostavlja, bije, muči, i da joj naposletku niko živ više ne veruje. Opisala je kroz ovu priču Kamala Das kako bez ikakvog povoda jedan policajac, ili grupa njih, hapsi udatu ženu, kojoj dalje negiraju identitet, daju joj drugo ime, obrađuju je da sezove drugačije, ispiraju joj mozak, da bi joj na kraju jedan glavni od njih kazao da je njegova ljubavnica. Nemoćna žena je sluđena i paralisana i ne može ništa, a njen muž ne veruje više njoj, nejmu su dali namontirane dokaze protiv nje, te u njegovim očima ona gubi svaku vrednost. I sve što policija u toku zlostavljanja pokuša da joj utuvi u glavu - laž je i neistina. Ali, njen muž staje na stranu namontiranih izmišljotina koje ne govore više u prilog njegove nedužne i zlostavljane, verne žene. Muž će ostaviti ženu, a ona će doživeti veliko razočaranje, i od svog bola i šoka pasti onesvešćena, a čak će izgubiti i zadnji plamen svoje svesti.

Radila je svakog dana ono što se od žene poput nje očekivalo. Prvo je muža odbacila kolima do njegove kancelarije, a ona pošla nazad svojoj kući. Na mostu je presreće i zaustavlja njih petoro. Neki čudni ljudi. Petoro ljudi zaustavi prisilno ženu. Ispade da se našla ispred policije.

Jedan je tek ukori zbog načina na koji je vozila svoj automobil. Žena je nema, ne može da veruje šta joj ovaj prigovara, niti koliko laže sada protiv nje. I ostade žena sama, nema, nemoćna, nepomična. I jedva još uspeva da kaže da je vozila samo sporo. A policajac nastavi dalje da je rešeta.

I onda je policajac upao u ženina kola, seo na mesto suvozača, a ostali su zaseli udobno pozadi njih. I naredi joj da pođe, i to samo trasom koju joj on bude govorio. A pošli su u stanicu policije. Pošla je ona koja ništa nije skrivila, pitajući se zašto je odvode. I samo što nije zapkala, a policajac je mučki ćutao.

Nisu se predugo vozili i već su se obreli u policijskoj stanici. A navodno dadoše joj slobodu da sve prigovore izusti jedino gore u sobi, pri saslušavanju unutar dvospratne zgrade, pred koju su je doveli.

Pomisli žena da bi trebalo odatle pobeći, ali bila je i pre siline svoje pomisli već zgrabljena za ruku, a sv eviše ju je stezao svojim šakama, on koji je bio jedini policajac, a ostale više nije videla. Po zidovima videla je bengalske natpise. Popeli su se naviše stepenicama. I žena je plakala. A on ju je teretio za zločin. Žena se našla u zaprepašćenosti pitajući ga s kakvom je to optužnicom teret ii privodi, hapsi.

On je ljut, jer je ona smela, pa se jo drznula da se sa njim raspravlja, a pritom joj se podsmevajući. Iza njih išli su njegovi pratioci, pomagači, ona četvorica koji su se takođe podsmevala ženi. Uvedena je u veliku praznu salu. Prozori su bili pokriveni tamnim zastorima. U prostoriji ničeg nema, ni stolice, ni astala, osim što na zidu visi jedna slika neke lepe žene.

Policajac saopštava uhapšenoj ženi da će uskoro stići on. Na pitanje ko je on, oni joj ne odgovaraju, a drugi je lisicama vešto osigurao njene ženske ruke. I žena je tražila da se pozove njen muž, a oni njemu ipak to ne daju, nema mu pristupa, jer samo nju terete za zločin. Ona ne zna koji zločin joj sve prišivaju, a oni je sile da se priseti baš svega. I ostaviše je samu.

Ona pokušava da se uteši, govoreći da je sve ovo ružan san, loš san, jer zna da nikakav zločin nije počinila, ništa skrivila nije. Osetila je bol u svojim rukama, i zaplakala.

Ušao je sredovečan čovek koji joj saopšti da ju je očekivao. Čovek beše mali rastom i debeo. Žena je bila ogorčena upitavši ga ko je on. A čovek se počeo mučki smejati, a policajci su dotrčali, a jedan joj saopšti da je to njihov gospodar. Žena je upitala da nije to njihov inspektor, kad oni joj klimnuše potvrdno glavom i kazaše da jeste. I čovek je na sebi imao bele pantalone i plavu košulju na kojoj je nedostajalo jedno dugmence. Imao je tamne ružne zube. Žena je osetila svu nemoć sveta i samo se prislonila na zid.

On traži da ona prizna optužnicu. Žena reče da je sve što je uradila tog jutra bila samo vožnja automobila. I onda ispriča kako je nasilno zaustavljena, kako je privedena, ne znajući zašto. Uplašena je šta će se desiti kad sve dozna njen muž.

Čovek je zatim nazva jednim drugim imenom, tuđim imenom Kilijani, a žena se branila tvrdeći da to nije njen indentitet. I reče čoveku da je pogrešio, da ju je sa nekim biće pomešao, te traži da bude puštena, oslobođena. Čovek naredi da ovoj ženi sleduje 3 meseca najstrožijeg zatvora. Policija je odvuče u jednu drugu sobu, koja je bila mala i mračna, tamnica bez prozora. Oduzeće joj odeću i dodeliti uniformu, tj. nekavu haljinu. Žena je počela plakati, jer nije mogla da se svuče pred njima, a oni su je zadirkivali, jer je odjednom stidljiva tvrdeći da Kilijani nikad niije bila tako stidljiva. Žena je i dalje samo plakala. I kazala im je da je njeno pravo ime Amini, te da je supruga gospodina Menona.

Oslobodiše joj ruke od lisica, i ostaviše je samu, a odeću joj saviše u rolnu. I žena oseti da se nalazi u tamnici te kroz mrak se probijala opipavanjem, a pomoću svojih prstiju. I oseti zid. Bila je očajna, te se podbočila na svoj lakat. I dalje je sebe uveravala da je sve ružan san, ubeđena da će se sutradan probuditi, sve ispričati mužu. Prekinu je upad policajca koji je upao sa baterijskom lampom. I dade joj flašu da iz nje nešto popije i da zaspi uz opasku da će joj doneti uniformu. Žena se pokrivala svojim rukama, a on je i dalje naređivao da to popije. I žena prisiljena popi nešto gorko. Policajac je ostavi samu u tami. Žena beše nepomična. Oseti kako lebdi u tom mraku kao da je nose krila vetra.

I vrata se opet otvoriše i u sobi zasija sijalica, a od stida pred tim bleskom svetlosti zatvorila je žena svoje oči. Bio je to njen muž koji joj je govorio da nikad ne bi mogao da poveruje da je ona sklona da tako nešto uradi. I ona se obradovala kad ga je ugledala i poverova da je došao da je spase i izbavi. No, on je ćutao i izbegavao njen pogled. I reče joj kako nije mogao da poveruje kad su mu poslali pismo, a ugledao je na krevetu čoveka kako spava. Čak i kad su ga zvali telefonom mislio je da ga samo lažu. I nije mogao da veruje da će mu žena postati nevernica i bludnica.

Žena je stajala u zaprepašćenju govoreći mužu da je nasilno tu dovučena i mučena. A muž je žurno otišao ćutke, okrenuvši joj leđa. Ona ga je dozivala i preklinjala da je sasluša, a od stida nije mogla da potrči za njim, nije mogla da ga ničim zadrži. I plakala je krijući se iza jednog stuba. Čovek koga su zvali gospodar obrati se ženi i upita je za toliku njenu zabrinutost. A kad je videla njegov odvratni osmeh zaplaka. On je upita da slučajno Kiljani ne plače što ju je napustio onaj za koga tvrdi da je njen muž. I nastavi da je ubeđuje da je ona samo njegova, da su u vezi, da su ljubavnici, te da ne brine dok god to između njih traje.

Žena je govorila tvrdeći da nije nikakva Kilijani, već Amini. Čovek se cerekao i dalje nazivajući je samo moja Kilijani. A žena je imala umorne, upale oči, koje zure u tog čoveka koji nije imao bradu. On je i dalje ponavljao da je ona ipak jeste samo Kilijani. A nakon tih teških reči žena je izgubila svest i srušila se, stropoštala kao da je mrtva.