GABRIJEL RUA (1909-83) I SVI NJENI “GLASOVI”…

 

Rodila se u kanadskoj Manitobi 1909 goidne. Najpre je radila kao učiteljica, a onda je otišla na studije dramske umetnosti, prvo u Francusku, a potom i u Englesku. U periodu predratnom i ratnom, od 1939, pa sve do 1945 bavila se žurnalistikom u Kebeku. Njen prvi roman poneo je naslov “Poslovna sreća” za koji je dobila 1947 nagradu “Femina”, ali i veliku pohvaljenost od strane “Književne Gilde” Amerike, potom medalju “Lorn Pijers”. Pored ovih dobija još mnogo drugih nagrada za svoje stvaralačko delo, a pomenimo samo nagrade “Diverne”, “David i Molson”. Iza Gabrijel Rua ostali su ne samo romani, oko desetak romana, već i mnoge pripovetke, kratke priče. Oko 30-ak godina radila je sa “diskrecijom i postojanošću”, a na svom “ličnom delu”, a protiv ”svih moda i dominantnih tokova”, ostajući rado primljena ne samo od strane publike, već i svojih kritičara, širom sveta. Bila je počasni član “Udruženja književika” Kebeka…

Iz “Antologije kratke priče Kanade”, iz 1986, oslušnimo njenu priču “GLASOVI”, a taj odlomak svih njenih glasova, kaže nam ovako:

“…

Tako sam dobila želju da PIŠEM. Šta i zašto, o tome ništa nisam znala. Pisala bih. Bilo je to kao iznenadna ljubav koja, neočekivano, obuzme srce; to je zaista bilo nešto isto tako jednostavno, naivno kao ljubav.

Da li sam odmah počela da pišem? Da li sam se odmah povinila toj barskoj naredbi? Nežni prolećni vetar mi je mrsio kosu, hiljade žabljih glasova su ispunjavali noć, a ja sam htela da pišem kao što se oseća potreba da se voli, da se bude voljen. To je bilo neodređeno, blagotvorno, pomalo tužno takođe. Svuda okolo mene su bile KNJIGE mog detinjstva, koje sam upravo sada čitala i pročitavala u zraku prašine koja je lebdela, koji je padao sa visokog prozorčića poput sunčeve linije. Želela sam da dozovem SREĆU koju su mi požele knjige. Bila sam dete koje je čitalo krijući se od svih, a sada sam želela da ja sama budem ta draga knjiga, taj život stranica u rukama nekog neznanog bića, žene, deteta, drug koga sam zadržavala za sebe nekoliko časova. Da li postoji neko drugo posedovanje koje je isto toliko vredno? Postoji li bolje prijateljsko ćutanje, savršenije razumevanje?

…

Mama mi reče:

-Zašto se uvek ovde zatvaraš? Nije to za tvoje godine. Idi igraj tenis ili se pridruži svom društvu. Sva si bleda. To je ipak najlepše doba tvog života. Zašto da ga bolje ne koristiš?

…

-Pisati, reče ona tužno, to je teško. To mora biti nešto najteže na svetu… da bi bilo istinito, shvataš! Zar to ne znači podeliti se nadvoje: na nekoga ko živi i na nekoga ko gleda, prosuđuje…

Ona mi još reče:

-Najpre, potreban je DAR; ako se on nema, onda je to ubitačno; ali, ako čovek ima dara, možda je to takođe strašno… Jer kaže se dar, ali možda treba reći: komandovanje. I to je jedan vrlo čudan dar, nastavi mama, ne sasvim ljudski. Mislim da ga drugi ne praštaju. Taj dar, to je pomalo kao loša sreća koja udaljava druge, koja nas deli bezmalo od svega…

…

-Pisati, reče mi, zar to konačno nije biti daleko od drugih… biti sasvim sam, siroto dete!

Žabe ponovo otpočeše, posle male kišice, a njihovu tako privlačnu pesmu dosade. Ja mislim da treba dosta unapred dosađivati zbog dugog PUTA kojim treba ići, zbog konačnog izgleda koji će nam život pružiti. Radoznalost da upoznamo sebe, možda je to ono što nas najbolje nagoni napred…

-REČI takođe ponekad mogu biti prave, rekoh majci. A bez reči, postoji li ijedna istina za koju se može reći: tako je, to je tačno!

Tada je mama napravila jedan tako očajan, tako nemoćan gest.

Rekla je odlazeći:

-BUDUĆNOST je strašna stvar. Uvek je to pomalo poraz.

Ona me je ostavila noći, usamljenom potkrovlju, beskrajnoj tuzi tamne zemlje.

Ali ja sam se još uvek nadala da ću, moći da imam sve: i ŽIVOT topli i pravi kao utočište – nepodnošljiv ponekad takođe zbog grube istine – i takođe VREME da hvatam njegov odjek u dnu duše; vreme da hodam, i vreme da se zaustavljam da bih  razumela; vreme da se malo usamim na putu a zatim da dostignem ostale, da im se pridružim i da radosno uzvikujem: “Evo me, i evo šta sam uz put našla za vas!... Da li ste me čuli? Zar me ne čujete?... O! čujte me!...” ”.