.jpg)
Savremeni bugarski pesnik Stefan Canev , u svojoj
pesmi “Prolog”, stihvima svojim reče: ”U
početku je sve lepo. Lep je početak dana. I zalazak sunca je lep, zato jer je
početak noći. Lep je početak ljubavi. I rastanak je lep, ako je početak nove
ljubavi. Lep je početak života. I smrt je lepa, ako je početak nečega”…
Pesnik koga su kudili ,osporavali, ali i podizali do
najviših nebesa, Stefan Canev svoju prvu knjigu pesama pod nazivom “NAĐITE PETU
STRANU SVETA”, u Jugoslaviji objavio je tek 1973 godine. Zbirka poezije u kojoj
se pesnik mnogo toga slobodnim stihom svojim upita: ”Ima li značja koliko ću živeti?... imaš dvadeset četiri časa na
raspologanju šta ćeš sa njima uraditi?... Da li je neophodno sunce ovom gradu?
Zar polovina ljudi ne radi noću a danju spava?... inače ko bi smogao snage u
trenutku očaja i minut još da živi?... Ti, koja mirno govoriš “da”, voliš li
svog izabranika? Ti, koji govoriš na zboru ili sednici veruješ li u svoje reči?
Ja, koji pišem ove redove pišem li ih časno?... Hoće li se iskidati Mlečni
put?... Živiš li?... da li će svaki od nas biti Don Kihot – bar jednom?... Spavaš
li?... Dugo me nije bilo?... Šta će ostati posle nas?... Kakav je rezultat?...
da li smo živeli – ili nismo živeli?”, itd...
Iz “Predgovora” knjige “NAĐITE PETU STRANU SVETA” (edicije
“Poezija bez granica”), prevodilac Momčilo Đerković, napisa kako je sve došlo do
njegovog prvog susreta sa ovom knjigom:
“…
knjige žive nezavisno od tvorca, od čitaoca, one su kao neko biće koje progovori
tek pošto do njega stignemo. A mi stižemo do knjiga ili one do nas. Istina one
su od ljudi i za ljude, ali se ljudima ne potčinjavaju… Mi prolazimo, one ostaju,
mi gubimo svoja obeležja, knjige ih zadržavaju i vremenom pisci postaju nevažni,
njegova ličnost kontraverzna, njegova biografija sumnjiva… reči su najtvrđi
materijal, građevina rečima satkana vremenu odoleva… pisac je efemeran – delo trajno…
O poeziji i pesnicima piše se već tako staromodno, neinventivno i dosadno da često
predstavlja prepreku da se približite pesniku, da ga doživite na svoj vlastiti,
jedino mogući i pravi način. Pisci pogovora, predgovora, studija, eseja, romansiranih
biografija, recenzija i analiza ništa novo nisu rekli za poslednjih 100 godina.
Sve je klišetirano, veoma često nepouzdano, a pišući o pesnicima i poeziji
kritičari ispovedaju svoje nazore dokazuju sebe, oslanjaju se na pesnika kao o
štap da tako potvrde svoje, u većini slučajeva isključive zaključke kojima žele
druge obavezati. Premeću redove, kroje zakone, daju uputstva. Drže lekcije,
zamućuju čista vrela i poeziju udaljuju od čitaoca. Nagađaju šta je pisac hteo reći
i uglavnom uvek promaše jer različitim delima, različitim piscima, različitim pojavama
oni prilaze uvek jednako, tražeći mane - zanemarujući vrline… česta je pojava
da sopstveno siromaštvo imaginacije, kreativnosti, senzibiliteta kao i
manjkavosti znanja i obaveštenosti i otsutnosti moći razumevanja kritičari žele
prikriti svojom isključivošću. Monotonija i jednostranost izrečenih sudova o literaturi
neupućene zbunjuje i šteti pojedincu i društvu u celini. Ne postoje istovetne pojave,
kao ni istovetne ličnosti. Postoje sličnosti ali do sličnosti mora se uvek ići
ka posebnosti ili obratno. Treba tumačiti napisano, ocenjivati pročitano, a napisano
najčešće biva povod da se izmišlja ono što ne postoji… privid je često jači od
realnosti… Loše knjige traže opširne predgovore, dobroj knjizi biće dovoljna
informativna beleška… Mnogima je potreban čak i predgovor i tumač, a mnogima to biva suvišno. Prve su (knjige)
mrtve druge žive, prve zauzimaju police i opterećuju bibliotekare druge su radost”...
U pesmi “Tačno vreme”, Stefan Canev donosi ove
stihove: ”Prošlost razjedinjava.
Budućnost - sjedinjava. Sadašnjost nije sada. Dokle izgovorim “sadašnjost” nema
je. Samo zastali časovnici pokazuju dva puta u 24 sata apsolutno tačno vreme”…
Stefana Caneva nazivaju bugarskim “Jevgenijem Jevtušenkom”,
iako se oni u mnogome razlikuju, a za Caneva se još veli da je smeo, talentovan,
darovit, osobenjak, itd. Rodio se 1936 godine. Od škole završava fakultet za novinarstvo,
a u Moskvi Savezni kinoinstitut. Prve pesme objavio je 1953, već sa 17 godina
starosti, ali ozbiljnije bavljenje poezijom započinje tek od 1959 ili od svoje
23 godine. I tada je objavio poemu “Grad sunca”, i od tada počinje povik
negodovanja na pesnika, kao i poklič hvalospeva i pohvala, od tada on postaje
dosledan svojim idealima, svojim idejama i svom osobenom stilu…
Stihovi Stefana Caneva kažu: ”Prošla je sezona iluzija. Pupoljci zaboraviše kako su postali cvetovi.
Od cveta neće biti pupoljak, ptica, ni violina. Oblici ploda postaše
kategorični jabuka kao jabuka, sve je jasno – više ne može da se mašta. Sazreše
jabuke. Šta još? Preostaje da budu pojedene. Prošla je sezona iluzija”…
Godine 1962 napisao je esej pod nazivom “Odbrana
slobodnog stiha”, vrstu svog ličnog manifesta, što je burno dočekano u javnosti.
Objavio je još i sledeće knjige poezije ”Časovi” 1960,”Kompozicije” 1963, “Hronika”
1965, “Perigei ili najveće približavanje do Zemlje” 1967, itd. Pored poezije
bavi se i pisanjem drama “Pravi Ivajlo” 1962, “Pobuna statua” 1967, “Proces protiv
bogumila” 1969, “Subota 23” 1971, itd. Njegova poezija prevedena je na više stranih
jezika...
Stefan Canev peva: ”Vasiona se proširuje! Povećava se brzina, držite se! Tražite stabilne
predmete: drveće, stubove, hrast, troskot, (a može i obična trava) držite se:
Zemaljska kugla leti u kosmos kao odsečena glava!”…
Stefan Canev 1962 godine, u svom eseju “Odbrana slobodnog stiha”, piše:
“Negirati
klasični ili slobodni stih besmisleno je. Oni se potvrđuju… Zato ja neću da
branim slobodni stih od njegovih protivnika, već od nekih njegovih vajnih privrženika…
slobodni stih nije moderan, već prirodan. Neki njegovi elementi postoje u
različitom stepenu i obliku od antičke Grčke do danas. Mi nismo izmislili slobodan
stih. Slobodan stih nije nikako lak… Bilo je vreme kada smo potpuno bili zanemarili
klasičan stih, potpuno i skoro razbojnički… Stara poezija tražila je put k
čoveku sa njegove slabe strane – osećajnosti. Uzbudi, rasplači, zabrani čoveka i
taj će da počne misliti!... Mi smo izabrali obrnut put – da na ljude
dejstvujemo mišlju na misao. Na kraju čovek će da se zamisli i tada će se
uzbuditi ako je potrebno. To je ta takozvana INTELEKTUALNOST – izraz veoma
sumnjiv… Taj put dejstvovanja je bar raznovrstan, ako ne najpravilniji danas,
zato što savremeni ljudi, pre razmišljaju nego što preživljavaju i mi smo obavezni
da se ravnamo po tome, ako je tako. Opevavanje objekta postalo je već banalno u
poeziji, kao i u ljudskim odnosima… Nekadašnja “silna, duboka, strasna
preživljavanja” i ispovedanja zvuče banalno do zla boga. Stara ljubavna pisma
se uspešno koriste samo u humorističke srvhe. To ne znači da se danas
zaljubljeni manje vole… oni se jednostavno ponašaju prirodno, ne kiteći svoja osećanja
i misli izlišnim izanđalim ukrasima.To se ne odnosi samo na ljubav već i na
poetsko izražavanje i političko mišljenje… Svako preterivanje izaziva podozrenje,
nevericu, suvišan patos - smeh. Neophodna je DEPOETIZACIJA, da bi skinuli
velove licemerja sa naših shvatanja, pa da se ukaže njihova ogoljena, prirodna,
istinska poetičnost. Približavajući se prirodnom i poetskom izrazu, bili smo
prinuđeni tokom stvari da zanemarimo klasični ritam tamo gde nam je smetao, gde
je okretao u melodiju ono što smo hteli da bude KRIK, DISANJE, ŠAMAR. Mi smo potražili
aritmitiku kao izazov, kao budilnik. Zato što često klasični ritam deluje kao
monotono ljuljanje voza, koji uspavljuje i ti promašiš stanicu na kojoj si se trebao
iskrcati. Mi tražimo u ritmu više stanica, više buđenja, više putovanja u realno,
više vraćanja na realnosti života, čak iako je to i neprijatno. Ritam time postaje
sadržina. Ritam biva sadržina i zato jer podražava dinamičnu suštinu našeg vremena,
vremena u kome živimo. Ja lično sam ubeđen, da neku savremenu i smelu zamisao najvernije
može odraziti slobodan stih kroz unutrašnju dinamiku i suštinu, a klasičnim stihom
to više nije moguće. Slobodan stih ne znači samo oslobađanje od klasičnih normi
i pravila stihotvorstva, već od zastarelih izražajnih sredstava, stare poetike,
a sazdavanje nove poetike - nove forme, novog osećanja, nove intonacije i nove pozicije – pozicije učesnika a ne
ushićenog posmatrača… klasični stih nije uvek najbolji zaklon… Damjan Damjanov
dokazao je uverljivo da se ne može pisati u naše vreme, za današnjeg čoveka starim
sredstvima intimne lirike. Odakle onda, dolazi, taj falš ton? Od već pomenutog
opevavanja, od nedostatka kriterija i od banalnosti izraza, od statične poze
lirskog junaka, od prioriteta deskripcije. Vreme je da poezija prestane da se bavi
opisivanjem. Slobodan stih odbacuje pejsaž kao žanr. On teži da OSMISLI svaku
pojavu, svako osećanje. Lepota nas interesuje ne samo kao estetska kategorija, već
pre svega kao oružje, asocijacija, kao misao… Neki nas okrivljuju za asketizam,
ali mi ne smatramo poeziju nasladom. Zato naš je slobodan stih lišen ukrasa… Čak
i od rima – tog krstaškog oružja, koje nam je zaveštao Srednji vek. U slobodnom
stihu nemam vremena da vas ubeđujem da sam uzbuđen, gnevan ili miran - ja vam govorim
kroz ritam. Ja mogu pisati zamršenim ritmom, ako želim da vas zbunim i da dva
puta pročitate neke fraze. Spreman sam koristiti šablone ako mi je cilj da vas
izazivam. Retki primeri ne služe za reklamu da nam potrošači kupuju misli iza
vitrina metafora. Forma slobodnog stiha došla je kao potreba i sadržaj novog
vremena, kao njegov izraz, kao njegova dinamika i nova etika… Ali slobodni stih
postao je moda. Njegova prividna lakoća, privukla je mnoge falsifikatore i netalente
koji su ga pokušali zloupotrebiti. Ima ljudi koji pokušavaju svirati simfoniju,
a da nisu naučili osnovne elemente klasične poezije. Tako voda počinje da se muti…
Slobodan stih je otvoren i smeo do nagosti, ali to nije golotinja zbog siromaštva.
Slobodan stih pretstavlja misao, a ne izmišljanje. Depoetizacija ne znači otsustvo
poezije. Slobodni stil nije se odrekao na razbojnički način od klasičnog stiha.
SLOBODAN STIH JE SLOBODAN OD DOGMI! On
sjedinjuje sva dobra poetska sredstva i stvara nova kao Brehtovo pozorište koje
objedinjava sva izražajna sredstva pozorišta i drugih umetnosti. Mi upotrebljavamo
klasičan ritam gde je nužno. Rime gde je
- neophodno. Katren ako treba. Ali sve to počinjeno jednoj novoj
poetici, jednom novom viđenju, jednoj novoj dinamici, novoj intonaciji, sa jednim
novim odnosom prema svetu – odnos savremenika k savremenosti, odnos učesnika a
ne letopisca”…
Stefan Canev veli slobodnim svojim stihovima: “Uman je jezik reči. Budala je negde na
početku rečnika samo zbog početnog slova. Uman – negde pri kraju. I opravdana
je udaljenost među njima. I – u reči ubica meko je kao mačji hod, a C – je
kratko kao zvuk pucnja. Podvig se završava ko prekinut jauk. Podlost – počinje
isto, takođe s – p o d – sigurno zato kada činimo prvu podlost, mislimo da
činimo podvig”…
Ostaolo je još mnogo pesama, mnogo stihova, u danas pronađenoj petoj strani sveta, na
petoj strani sveta Stefana Caneva za neki drugi put, možda već za sutra…
Нема коментара:
Постави коментар