„AH, BEŽITE OD MENE“ – STEFAN CANEV...

Da li je za sve hamlete XX veka jedini spas da krenu tamo ka Suncu, ka izvoru svega, ili će umoran čovek-suncokret oterati sve od sebe, čak i samog sebe pevajući kao jednom i pesnik Stefan Canev, a kroz stihove pesme „Prva hirurgija“, koji nam i danas vele:

„Bežite od mene ako sam sustigao sebe. Ako mi je sve u meni dovoljno – bežite! Ako mi se pamet obrne u opreznost, osećanja u – učtivost, ako strah pobedi čast. Ako hleb predpostavljam istini, ako mi ponos žudi za vlašću, ako od mene ništa neostane – bežite, ah, bežite od mene: Jedan oblik, zvani Stefan Canev, ulicom ide zanesen!“.

U tmine narastaće mnogo bezumnosti bezumlja, a stvari će se spoznavati sve bolje i bolje, te nema čak ni iznenađenja više, nema ni vidika za koji bi trebalo se prilepiti makar i zrenjem svojim, a nema ni entuzijazma, a nema ni mnogo briga, mnogo polemike nema oko povišice plata i penzija, jer došla je starost i na naša vrata, a dani su monotoni i jednolični kao svako bledo poslušno stado ovaca, koje je tako zbunjene olako uterati palicama u torove njine. A onda jedne jeseni pesnik je počeo da mašta stihovima ovim govoreći nam:

„Kada mislim o svojoj smrti zapadam u čudnu maštovitost: iživljavam svaki dan halapljivo od zanosa do očajanja i obratno... Noću sam potpuno slobodan. Noću mi je život bez granica – putujem u vreme pre mog rođenja. (Čuvam se samo zaraznih bolesti - plaši me njina banalna brojnost)“.

Obraćajući se svojim kolegama pesnicima, posebno kaplaru Jevtušenku, kazaće im svima:

„... ne razumem vašu borbu za vlast reči su svemoćne, brže su od kuršuma, reči nadživljuju ratove, države, smrt, prirodna zla, sve“.

A nešto kasnije, opet će kazati kolegama pesnicima:

„S mrtvima možemo govoriti na „ti“- familijarno kao s budućim kolegama, izjednačeni po činu, izjednačeni po sposobnostima za pretvaranje od više materije u rastinje koje će se grliti nesvesno, zaboravljajući sećanja na nepoverenje, i ukrštene ambicije... Dosta smo komponovali balade. Dosta smo menjali pisma, radi filatelije... Život se osmišljava kroz svoju kratkoću. Oči u oči. Plus. Minus... Stih ili zvuk – koji će ići od čoveka do čoveka? Ili stolica, na kojoj će neko sedeti i govoriće nešto nerazumljivo za stolicu?... Most ili barijera?... Staza do Pasternakovog groba nije asvaltirana. Izvinjenja ne vaskrsavaju ubijene. Zvezdano nebo ljulja nam se nad glavom kao iskljucani suncokret. Vrti se tamo negde, gore, vrte se Galaksije - ne od zemlje, kamenja i H2O, već galaksije mozga!“.

Dakle, nastupe časovi i sati, u kojima se očajava, a očaj nagriza svaki neuron mozga, svaku nervnu ćeliju, a čovek je u tim težinama paralisan te nema stare snage čak ni za onaj krik, nema glasa ni za povik, a svojim mozgom šta može više da predskazuje, kazuje, osim rušenja, uništenja, totalitarizma, iluzija, a to su pak časovi u kojima sve pada u vodu, čak i dobra stara dogma o vaskresenju. A za lirizam koji nadolazi, pesniku ne sme biti kazano da je još jedan od drznika, koji se eto usudio da zaljulja čitavu jednu Galaksiju, pevajući o deci koja će u svojoj igri pisati samo svoje „stihčiće“, a neka druga deca će se uživeti u svoje uloge ministara, a pesnik će ispevati o svima njima samo ovako:

„Postajem zao, kada se setim kako prekopavasmo mrtve i oblačismo svečana odela, i kićasmo se sa već zarđalim ordenima. Čujte potomci, ako mi uopšte glas do vas stigne molim vas - ne pravite fanfare s našim kostimima. Teško vama ako vam je mašta siromašnija od uspomena. Jedna čistačica sa strašnom usrdnošću da zaradi platu čupa travu između uličnih kocki. Eto: put je čist, sabotaža prirode likvidirana! Naprazno semafori trepte prema meni kao zrikave gatare, ja idem čupkajući bradu prošlosti. Kiša pada nadole trava raste nagore tako je prosto i veliko to,Vitmene. Ali se odvikosmo piti kišu, ali ne navikosmo pasti travu, a tražim u sebi znamenja istine. O, moj kosmose govorljivih sfera sa semaforima po raskršćima! – Još uvek nisam ispijena šolja kafe, da mi iz taloga pogađate budućnost... I neka trava raste nadole, i neka kiša pada nagore. Zar smo toliko nemoćni pred prirodnošću događanja? Dovoljno je. Mrtvi nam nisu potčinjeni, a nisu ni šefovi – ne zloupotrebljavajmo njihovu nemoć... Seljak traži da gleda film o grofovima. Slavni traže pećine... i ne mogah na ulici da sretnem čak ni dve pažljive cipele... I razgovaram sam sa sobom. I smejem se sam nad sobom. I radujem se samom sebi. Pravim kapu od večernjih novina... kupujem kalendar za sledeću godinu“.

Svemu se povećava težina, čak i planeti Zemlji, stvarima, događajima, sferama, galaksijama – težina – Zemlja koja ako se ikad ubrzano i okretala, sada ima i usporenu fazu da se ipak okreće, ali nešto mnogo sporije, a sve to može samo da donese neko novo doba zahlađenja, ili jednu prirodnu neobičnu metaforu, koju je ispevao pesnik ovako:

„... u blizini Hirošime ptice su počele leteti ispod zemlje veslajući krilima kroz zemlju mesto vazduhom. Ribe izlaze iz okeana i staju na grane drveća. Kornjače gube urođeni instinkt za orijentaciju i očajnički plivaju po peščanim valovima pustinje. Za nas su to užasne stvari, a Zemlja tome ne poklanja nikakvu važnost i nastavlja da se vrti, i nastavlja da kruži oko Sunca po kružnoj putanji. Sunce je – provincijska zvezda u jednoj provincijskoj galaksiji“.

Sve se zaturilo u galaksiji, ne samo ljudi, već i Zemlja, stihovi:

„Mi smo takođe galaksija. Mi isto imamo satelite. Mi takođe imamo prste. I ti prsti vešto drže nož. I ti prsti vešto povlače oroz... Taj neko sve nas ubija! Svi smo učesnici u toj igri. I svi smo žrtve te igre... cela ova istorija ući će  u predgovor „VARVARSTVO“...“.

Zavoleo je pesnik jednom mnogo toga, a dokle je posle stigao:

„... Kako je malo potrebno da zavoliš jedan grad! Tačno toliko je dovoljno da ga omrzneš... Ja neću otići dalje od svog veka, ceo vek igraću očajno svoju jedinu ulogu... Umiriće me velike brzine, umiriće me velike daljine... Mene ne muči nestrpljenje većine putnika... može jednako da se laže, ali jednako ne može da se voli“.

Zbog genijalnih metafora dobiće nesanicu, novo stanje nespavajućeg izmučavanja, a takvom tvorcu metafora slobodno se može zavideti. I onda pesnik viče, ispušta svoj novi poetični, poetski krik:

„Mene uznemiruju plime i oseke planete. Snovi planete ne daju mi da spavam. Pukotina sveta prolazi kroz moju lobanju. Ludost sveta igra u vrhove mojih prstiju. Krv sveta ističe kroz moje arterije. Boli! Noću kao ranjeno pseto ližem rane zalaska. Svako svitanje jedna je odložena presuda... To je sudbina, i nema, ostrva na Zemlji gde možeš spokojno da se skloniš. Zavidim ti. Budućnost je možda tvoja. Moja je, moje vreme“.

A ko beše ili ko jeste onaj pesnik, o kome je ovaj drugi pesnik pokušao nešto da nam kaže, ukaže - car, kralj ili samo padišah, minister čak – i opet slobodan stih:

„Namerno neću reći ime pesnika o kojem je reč, - pesnika koji je pisao deset godina svoje poeme i razume se, dokle je pisao nije imao nikakve plate i živeo je u siromaštvu... čitao je poeme pet godina i pet godina trudio se da shvati, razmišljao i na kraju dokučio: da je pesma genijalna. Tada je naredio: da umesto tačke iza svakog stiha stave zlatnik i da zlato odnesu pesniku... živeo je daleko do pesnika, mnogo daleko i karavn sa zlatom putovao je deset godina do grada u kojem je pesnik živeo. Ispred grada karavan sa zlatom mimoišao se s pesnikovom pogrebnom povorkom. Stražari su podelili zlato i rastali se, a sirotinja je ukrala stihove“.

Pesma „Kretanje prema apsolutnom (ili zdravica za 2000 godinu)“, kaže ovako:

„Nadam se, još će postojati ljudi na Zemlji koji će kazivati legende o otputovalim k drugim svetovima... Niko neće primetiti da su sazvežđa izmenila svoje oblike... Starci će se truditi da objasne sklop, onih naprava s kojima su pucali čekajući svoje Nove godine... potomci radujte se svom neznanju. Naši snovi o blagostanju začudiće svojom elementarnošću. Naše klasno iskustvo za vas će biti čudna i privremena pojava. O, ako budete znali koliko je bilo lako da se piše protiv kapitalizma, protiv malograđanštine, protiv izdajstva – i kako se lako od njih umiralo. Ako patite od arheologomanije među drugim iskopinama iznenadiće vas džez. U njegovim veselim kricima otkrićete jezu straha naše planete. Džez je bio filozofija samoće. Ne čitajte Frojda, ne verujte Ničeu, džez beše veselo putovanje u ništa... Činiće se otkrića. I otkrivaće se zablude. I gubiće se u otkrićima. Ali približićemo se apsolutnome koje će se, možda, pokazati jednostavnim kao tačka gde se seku dve prave. A homonukleusi žedni vlasti proglasiće se za bogove na zaostalim planetama. U Kosmosu ponavljaće se znana zemaljska istorija... Izađite iz krugova svojih planeta. Sačuvajte nasledstvo magnetizma u hemoglobinu... Dokažite konačnost vasione. Poreknite Ajnštajna, Betovenove simfonije učinite etidama za početnike. Lišite reč rak njenog sinonima. Nađite petu stranu sveta. Samo ne težite besmrtnosti. Ne zavidite kamenju... Svetlost će uvek biti rezultat sagorevanja. Nadam se da će još biti ljudi na Zemlji...“.

U uspomene ne zagazi, ne odlazi, tamo više nema ničega, ne troši energiju, jer nema te lupe pod kojom će neko moći da preuveličava sve tvoje doživljaje, sve svoje preživljenosti da sagledava:

„... samo nas nema, jadno je, vrištim, ali niko ne odgovora -osećanja umiru pre ljudi, sve ostalo je sačuvano: grad nastanjen novim žiteljima, grad izgrađen ponovo i lepo, grad bez dvoje“.

U jednoj samoći, osami, piše stihove:

„... Ćutimo. A toliko imamo da kažemo. Muče nas tolike mnoge stvari. Ćutimo. Pisma su nekrolozi  naših osećanja... Znate li šta je samoća? -  Da spavaš na svoje sopstveno rame... Da očajavaš, razume se, uvek je rano. I uvek rano dolazi smrt. I nisi uvek stigao da nešto kažeš. I nisi uvek uspeo da nešto napraviš... I  uvek nešto nisi uspeo... Da li sam išao ili nisam išao? Tako je i s vremenom. Događaji su kao grabljive ptice, kruže iznad nas: velike kljuju naša imena, srednje - reči, sitne prosto tačke kljuju. Blede osećanja. I misli postaju bele. Tišina. Pitamo se: da li smo živeli – ili nismo živeli?“.

Pre razmišljanja i maštanja o smrti, zapita se pesnik:

„Hoće li me dirnut umetnost, lepota jesenja? Tražim rimu. Mrznu čula, misao i osećanja. Nema povratka! Nema grešaka... Tražim rimu. Nema rime za smrt, nema poređenja, metafore ne objašnjavaju ništa mrtvima. Ako postaneš besmrtan samo ti nećeš se moći koristiti svojom besmrtnošću – našta ti? I da te veoma dugo vole posle toga – ti ne možeš da uzvratiš na tu ljubav - pa čemu ti?... neka mi čak i neprijatelji izgovaraju gromko, jasno reči, na mom grobu i vojnici neka sviraju na violini nad mojim grobom, i u školi na Marsu đaci neka uče moje pesme, zajedno sa lekcijom iz prirodnih nauka, iz istorije prirode u kojoj je tačno dokazano da će večno zaplakati na sav glas... svitanje smeniti zrak, zalazak - dan...“.

Pesnik dobro zna da je nečija meta, svačija meta, ali prvo onome koji da ga prijateljski cilja i gađa, dakle svom prijatelju peva:

„Ja sam meta na tvom strelištu, prijatelju. Vežbaj se prijatelju, uči da pucaš dobro... pucaj prijatelju, gađaj tačno! Ti bolje od sviju znaš gde je moje srce, lakše od  sviju ćeš nanišaniti, pucaj prijatelju... nekad smo bili drugovi po oružju, danas se gledamo preko cevi kroz teleskop... dobar ćeš, svakako, postati strelac, o tome neka misle neprijatelji, pucaj. Pucaj precizno, molim te! Jer sutra stvarno ti može doći naredba da pucaš u neprijatelja. Pucaj tačno, u moje srce! Pazi da ne oživim – pucaj, prijatelju, pucaj!“.

Mladićima novim potomicma, svim mladima veli:

„Nosite nova odela mladići. Padamo kako idemo, umiremo kao što spavamo... Ali ne govorite: sutra ćemo biti srećnici ne recite: sutra ćemo postati pesnici, sutra ćemo biti zaljubljeni, sutra ćemo biti voljeni... Ne recite: sutra ću početi veliko, danas neka imam za hleb, toliko, ne govorite: sutra ćemo biti pošteni  danas da se provučemo neopaženi... hodajući padamo, sanjajući umiremo... Prava istina do sutra neće zarđati danas još treba ćutati“.

A kad dođe sat ili čas da se iznesu trupovi o jeseni, neće li opet biti zamorno da se zamukao i izmoren čovek samo vešto pretvara, tajne da svoje prikriva, u vazduhu da pokuša da ulovi, da uhiti neke slučajno obretene reči, ili će pre nego ispljune reči nastaviti da ih žvakanjem dalje razlaže i vari, a tajni dopusti da iznutra izrasta, narasta, nabuja, ili će se napraviti opet gluv i nem, sklon i dalje pretvaranju, i kazati:

„Čujte! Korisno je saslušati tuđe ispovedi: okrenite lice prema meni a leđa k svojim greškama i prestupima – oni se udaljuju, smanjuju se, tope se... Kada ih sasvim zaboravite – tada možete da mi sudite. I tako slušajte moju ispoved. Ja to nevešto radim, kao što zdrav čovek nevešto hoda na štakama... Ponekad mi se čini, da sam u taj ogromni svet bačen kao prazna kutija na asvalt - gaze me automobili, šutiraju me veseli građani i samo mnogo, mnogo siroti za svaki slučaj proveravaju ima li nešto u meni. Ponekad zamišljam, da imam misiju spasitelja i čovečanstvo čeka da ga pozovem nekuda... I eto me: koračam po asvaltu – veseo i hipnotiziran od miliona četvrtastih očiju  prozora oni me gledaju bez žmirkanja, gledaju me kako šutiram praznu kutiju od cigareta po asvaltu i krstovi ramova – kao snajperisti, traže moje slepoočnice... Omrzoše mi stare obale, omrznuše mi stari prijatelji i stara osećanja... Prizivamo svoju prošlost i gutamo je s nadom, da će loše u nas umreti, a dobro će ponovo da nikne - jažte jesen!... I sve više, i sve više kradem od vremena osećanja, vreme za druge korisne stvari... I oči počinju da nam tamne kao rasečene jabuke... Prestanite da prodajete moje ime u  cvećarnicama! Pletite sami vence za svoje svadbe, za svoje sahrane i za svoje spomenike... Ostavite nas – kao što priroda ostavlja drveće, životinje i stene ne utiskujući  svoj žig na svaki panj, but i kamen. Mi nećemo zaboraviti ko je što učinio... Alberte Ajnštajne raseci uže na horizontu krivom sabljom svetlosti. Ne želim da znam potpunu istinu, istinu do kraja, u svim njenim detaljima - to ubija moju imaginaciju, to ponižava samoosećanje... Ah, žestoka apsolutna iskrenost! I koliko puta dopuštamo da budemo obmanuti i koliko smo puta lagali... Zatim dolazi umor. Posle dolazi strah - bojimo se da  sanjamo plašimo se da nešto ne kažemo u snu, nešto što nas odaje. Sumnjamo u tuđa priznanja. Bolje da ne znamo to što treba da zaboravimo. Poričemo da smo voleli... Želimo svako novo osećanje da bude prvo i jedino. I  rušimo sve mostove za sobom kao generali, koji sumnjaju u svoju armiju. Želim da se vratim nazad, zavidim svojim precima - seljacima i vojnicima, - koji su voleli samo jednom, zaljubljivali se ni rano ni kasno, već kad krv ume da odoli. Oni nisu izmišljali preživljavanja - emocije su im realne kao osećanja. U životu nisu imali posebne događaje. Ponekad su išli u rat. I ponekad se nisu vraćali. I mi se ne vraćamo!... I neka umiru hamleti, don kihoti, faustovci i drugi... novi hamleti, nove ofelije i đulijete, novi faustovci i novi don kihoti, novi kolumbovci i magelani, novi – pucajte u putne znakove, zabranjujući kretanje osećanjima i istini – pucajte!... Samo ponekad zastanite, okrenite se nazad, pogledajte, oslušnite: prošlo je korisno kao hleb“.

Poezija Stefana Caneva i knjiga iz 1973, “Nađite petu stranu sveta”, knjiga objavljena pre pola veka, a koja je u stanju neverovatne energije kreativnog davanja, stvaranja do beskraja, a da u samo dva stvaralački “kritična” dana, da od totalno uništenog i poraženog čoveka, a u nekoliko prethodnih praznih dana, nešto opet pokrene da ne poklekne, i vrati volju za novu borbu, opet i opet, makar i u inat…

HVALA!