ŽALOSNA GOLUBICA – CHRISTINE QUINTASKET (1884-1936)...

 

Godine 1936 Žalosna golubica bila je Indijanka Salish. Salish narodi su autohtoni narodi američkog i kanadskog pacifičkog severozapada, identifikovani po korišćnju sališkog jezika kojim su se razlikovali od protosališskog između 3000 i 6000 godina. Njen otac bio je pripadnik Indijanaca Okanogan, ali je napustio ženu i porodicu. Bila je prva Indijanka koja je pisala i objavljivala romane.

Rekla je Christine Quintasket: "Sve na zemlji ima svoju svrhu, svaka bolest svoju biljku da je izleči, a svaka osoba svoju misiju. Ovo je indijska teorija postojanja"...

Ožalošćena golubica (rođena Christine Quintasket) ili Humshuma bila je Indijanka Okanogan (Syilks), Arrow Lakes (Sinixt) i Colville, najpoznatija po svom romanu „Cogewea, the Half-Blood“ iz 1927: „Prikaz stočarskog područja u Velikoj Montani“ i njeno delo iz 1933 „Kojotske priče“.

„Cogewea“ bio je jedan od prvih romana koji je napisala Indijanka žena i koji je imao žensku glavnu junakinju. Roman istražuje život Cogewea, heroine mešovite krvi čije su veštine stočarstvo, veština jahanja i hrabrost – veoma zapažene i veoma poštovane od strane kauboja prvenstveno mešanih rasa na ranču u indijanskom rezervatu Flathed. Istoimena glavna junakinja unajmljuje žutokljunca istočnjaka, Alfreda Densmora, koji ima nacrte za Cogewea-inu zemlju, koju je dobila kao glava domaćinstva na parceli prema Dawes-ovom zakonu.

„Priče o kojotu“ (1933) jeste zbirka onoga što je Žalosna golubica nazvala folklorom Indijanaca.

Quintasket je rođena između 1884 i 1888 u porodici Joseph Quintasket i Lucy Stukin, a Quintasket bilo je prezime koje je njen otac uzeo od svog očuha. Takođe joj je dato autohtono ime, Humishuma.

Žalosna golubica bio je njen pseudonim koji je izabrala u odrasloj dobi kada je odlučio da postane pisac. Ime je zasnovano na tradicionalnim pričama Colville, a Žalosna golubica bila je žena Salmona koji je izvor života. U početku je koristila u pravopisu „Morning Dove“, a onda ga je ispravila nakon što je posetila muzej u Spokane-u.

Humishuma, je takođe poznata kao Christine Quintasket, rođena „u Mesecu lišća“ (aprilameseca) 1888 u kanuu na reci Kootenai u blizini Bonners Ferry, Ajdaho.

Njena majka Lucy Stukin bila je poreklom Sinixt (Jezero) i Colville (Skoyelpi). Lucy je bila ćerka poglavice Sinixta Seewhelken-a i žene iz Collvile. Christine je provodila mnogo vremena sa svojom bakom Collvile po majci, učeći od nje pripovedanje.

Christinin otac bio je Joseph Quintasket, mešovita rasa Okanagan. Njegova majka Nicola bila je Okanagan, a otac Irac. Odrastao je uz majku i očuha. Dok je živela u rezervatu Collvile, Christine Quintasket bila je upisana kao Sinixt (Jezero), ali se identifikovala kao Okanogan. Plemena su se delila na srodne jezike i neku kulturu.

Humishuma je naučila engleski u školi. Pohađala je školu „Svetog srca“ u misiji Goodwin u Wardu, blizu Kettle Fallsa u Vašingtonu, a kasnije „Industrijsku indijsku školu“ Forth Shaw u blizini Great Fallsa, Montana, gde je bila pomoćnik nastavnika. Nakon što je Thereza ​​Broderick pročitala „The Brand: A Tale of the Flathead Reservation“, bila je inspirisana da postane pisac. Želela je da opovrgne Broderickov pogrdni stav o starosedeocima. Njeno poznavanje engleskog jezika učinilo je da su je cenili njeni sunarodnici domoroci i savetovala je lokalne domorodačke vođe. Takođe je postala aktivna u domorodskoj politici. Pomogla je plemenu Okanogan da stekne novac koji su im bili dužni.

Quintasket se udala za Hectora McLeoda, pripadnika naroda Flathead. Dok je bila udata za McLeoda, pohađala je koledž Calgary u Alberti gde je studirala biznis (poslovanje) i kompoziciju. Kada se McLeod pokazao kao nasilni muž; razveli su se. Godine 1919 ponovo se udala za Freda Gallera iz Wenatchi-ja.

Quintasket je umrla od gripa 8 avgusta 1936 u državnoj bolnici u „Medical Lake“-u u Vašingtonu.

Roman Žalosne golubice iz 1927 istražuje temu uobičajenu u ranoj indijanskoj fikciji: nevolju mešanokrvnih (ili „rase“), koji žive i u obe, u belačkoj i u indijskoj kulturi. Indijanci tipično mešovite rase imali su indijanske majke i bele očeve. Mnogi takvi sindikati (bračne zajednice) nastali su između trgovaca krznom ili trapera i domorodačkih žena. Kasnije su se i drugi istraživači oženili Indijankama. Postojali su jaki savezi stvoreni između plemena i trgovaca u braku njihovih ćerki sa Evropljanima.

U romanu Cogewea ima dve sestre po imenu Julia (stariju) i Mery. Nakon što im majka Okanogan umre, njihov beli otac ih ostavlja da bi se pridružio zlatnoj groznici na Aljasci, pridružujući se desetinama hiljada muškaraca koji su tamo migrirali. Njihova baka po majci Stemteema odgaja devojčice kao Okanogan. Nakon što se Julia uda za belog rančera, ona uzima svoje mlađe sestre na njegov ranč koji se nalazi unutar granica indijanskog rezervata Flathead. (Mnogi belci su kupili nekretnine u rezervatima na Zapadu.)

Cogewea se uskoro udvaraju Alfred Densmore, beli udvarač sa istočne obale, i James LaGrinder, nadzornik ranča, koji je mešanac. Njene sestre su imale suprotne stavove o ovim muškarcima: Julia odobrava Densmora, ali Mery je sumnjičava prema njemu. Cogewea i Jim imaju srećan kraj.

Žalosna golubica je sarađivala na ovom delu sa svojim urednikom Lucullus-om Virgil McWhorterom, belcem koji je proučavao i branio Indijance.

Žalosna golubica bila je nova autorka i smatrala je da je McWhorter kao urednik u velikoj meri promenio njenu knjigu. U jednom od svojih pisama njemu, napisala je:

„Upravo sam prešao preko knjige 'Cogewea' i iznenađena sam promenama koje ste napravili. Mislim da su u redu, a vi ste napravili ukusan preliv kao što bi kuvar uradio sa finim obrokom. Sigurno sam bila zainteresovan za knjigu, a muž ju je pročitao, a takođe i svi ostali članovi porodice su zanemarili kućne poslove dok je nisu pročitali od korice do korice. Osećala sam se kao da je to tuđa knjiga a ne moja uopšte. U stvari, završnu obradu ste vi tu postavili, a ja to nikada nisam videla“.

Žalosna golubica je pristala na izmene, a kasnije mu je napisala: „Moja knjiga „Cogewea“ nikada ne bi bila ništa drugo osim jeftinog papira na kome je bila napisana da mi nisi pomogao da je dovedem u formu. Nikada ti ne mogu vratiti".

Roman je jedan od najranijih romana koje je napisala Indijanka žena i objavljen u Sjedinjenim Državama, i jedan od najranijih romana Indijanaca u kojima se pojavljuje ženski protagonista. Usledilo je „Wynema, Dete šume“ (1891), o Muscogee (Creek), autorke Sophia Alice Callahan iz Maskodžija (Krik), koji je ponovo otkrivena krajem XX veka i objavljen 1997 u naučnom izdanju.

Naučno izdanje časopisa “Cogewea“ objavio je Univerzitet „Nebraska Press“ 1981 godine i tek treba da izađe iz štampe.

Godine 1933 Žalosna golubica objavila je „Priče o kojotu“, zbirku legendi koje su joj ispričale njena baka i druge plemenske starešine.

Predgovor poglavice Usparvnog medveda u ovoj knjizi uključuje sledeće reči: "Ove legende su o Americi, kao i o njenim planinama, rekama i šumama, kao i o njenim ljudima. Oni pripadaju!".

Žalosna Golubica je naučila da pripoveda od svoje bake po majci i od Teequalt, starešine koja je živela sa svojom porodicom kada je devojčica bila mlada. Na nju su takođe uticali romani pulp-fiction, koje joj je njen usvojeni brat Jimmy Ryan davao da čita. Navela je roman „The Brand: A Tale of the Flathead Reservation“ autorke Therese Broderick kao inspiraciju da počne pisati. Bila je dirnuta da se suprotstavi onome što je mislila da je pogrdno predstavljanje domorodačke kulture u Broderickovom romanu.

Njeni radovi su:

„Cogewea: The Half-Blood“ (1927);

„Priče o kojotu“ (1933), 27 priča, 229 strana, objavljen na španskom kao „Cuentos Indios del Coyote“, Paloma Triste (Ožalošćena golubica), a kraće (17 priča) engleska verzija kao „Mourning Dove's Stories“, 117 strana, 1991;

„Priče o Okanogan“-ima, (1976);

„Ožalošćena golubica: Salishan-ova autobiografija“ (1990).

U proleće 1916 godine izjavila je da želi da razbije stereotipe belaca o američkim Indijancima, kazavši: „Sve je pogrešno, ova izreka da se Indijanci ne osećaju tako duboko kao belci. Mi osećamo, i uskoro će neki od nas moći da uvaže svoja osećanja i tada će se otkriti pravi indijski karakter".

Godine 1918, piše: „Postoje neki koji postaju sumnjičavi prema mojim željama za folklorom i ako Indijanci saznaju da će njihove priče stići u štampu, sigurna sam da će mi biti teško da dobijem još legendi, a da ne platim novac za njih. Belac me je razmazio i pokvario mi polje rada. Ovaj gospodin James Teit je sakupljao folklor među Indijancima i plaćao je pet dolara po komadu za dobre indijanske legende“.

Izvor: „Wikipedia“

(prevod sa engleskog)