.jpg)
U eskimskom iglu negde blizu morske vode živela je
devojka Eskimka sa svojim ocem. Devojka se zvala Sedna. Ta devojka nadaleko postade
čuven po svojoj krasoti. Mladići počeše pristizati samo da bi videli njenu
lepotu. A njenu ruku smeli su da zaprose samo najveći lovci. No, devojci se
nijedan prosac nije dopadao te ona nastavi da živi neudato. Pomagala je ocu u svim
poslovima. U svoje slobodno vreme devojka se mnogo igrala sa očevim psima. Kad osvane
jutro ona bi upregla sve pse, kojima bi zatim njen otac otišao u lov. Uveče bi
nahranile očeve umorne i gladne pse. Volela je devojka Sedna te pse, a među njima
imala je i svog ljubimca, miljenika. Bio je to pas predvodnik čopora. Pas beše
jak i snažan, mnogo lep, meke bele dlake i krzna. Pas beše jako umiljat, te bi
svoju meku njuškicu nudio devojčinom toplom zagrljaju. Devojka Sedna je psa
hranila posebno, i to najboljim komadima mesa, a najviše od svega volela je da
mu iščešlja meko belo krzno...
Prošle su mnoge godine, a devojčin otac ostari, i požele
da neka muška ruka nastavi da se brine o njemu pod stare dane. I požele Sednin otac
da dobije zeta, koji bi mesto njega odlazio u lov i obezbeđivao im hranu. Tako
jedne večeri vrati se umorni Sednin otac iz lova ne ulovivši im hranu. Vrebao je
čitav dan foku, ali nije uspeo da je ulovi svojim oštrim kopljem. Izmorene pse
nije imao čime nahraniti i oni su tužno zavijali od silne gladi. Kući se vratio
otac sav istrošen i gladan, a kad je ugledao ćerku ljutito joj reče prekorno:
“U selu ima petoro mladića, prokletnice, zašto se ne
udaš za jednog od njih?”...
Sedna odgovori ocu da neće, jer ni jednog od njih ne
voli. Otac dalje nastavi da insistira, te
joj reče kako njen budući muž mora biti lovac, te da će joj podariti mnoge divne sinove, koji
će je negovati u starosti. Devojka se stade opet braniti, i kaza ocu da još pred
njom ima mnogo vremena. Ali, otac joj nastavi kazivati da nema više čekanja, i da
to mora biti odmah. Onda mu Sedna priznade da o tome počesto misli, te da u selu
ima lepih mladića, ali nema onoga koga bi volela kao što voli svoga omiljenog psa
ljubimca. Onda joj iznerviran otac ljutito doviknu da se slobodno uda za tog psa ako baš želi. I dozva zvidžukom
otac svoga psa predvodnika čopora, Sedninog ljubimca, koji stade lizati od radosti
Sednino lepo lice. I dok je pas lizao njeno krasno lice, Sedna ga zagrli i reče
psu da bi bila najsrećnija na svetu kad bi mogla da se uda za njega, psa. Jer taj
je pas tako dobar, nežan, i uvek je brižno čuva…
Sedna stade plakati, a pas nastavi da liže njene
slane suze. Sedna je i dalje svojom
rukom milovala psa, a pas podiže svoju umiljatu njušku. Sedna oseti da je odjednom
gledaju privlačne, ali ne pseće oči. Odjednom to više nisu bile pseće oči već
nečije privlačno mlado lepo lice. Pred Sednom se odjednom ukazao čovek. Bio je
to mladić bele meke kože. Taj mladić uze Sednine ruke, a njih dvoje pomaziše se
svojim nosevima i stadoše se smejati. Kad ih je ugledao otac Sednin i on se stade mnogo smejati, jer je opazio
koliko su njih dvoje bili srećni. Zatim je otac naučio mladića bele kože kako
da napravi eskimski iglu i kako da bude dobar lovac...
Živeli su srećno mnogo godina. Sedna je rodila
petoro dece koji su imali belu kožu i belu dlaku. Sednin otac je unučićima pravio
mnoge igračke i poklone. No, jednoga dana pođoše Sednin otac i muž u lov na foke.
Santa leda na kojoj su lovili otkinu se, i oni se tako otisnuše ka pučini.
Sedna je to videla i stade plakati, jer su oni odlazili sve dalje i dalje. Potom je udario veliki talas,
prelomio led, i oba čoveka upala su u hladno more...
Sedna je sama sa decom provela u iglu 5 dana. Potrošili
su svu hranu, a kad su ostali bez hrane Sedna pođe kod svojih komšija da prosi
milostinju. Komšije joj nisu hteli dati hranu, jer se udala za psa, a mrzeli su izgleda i njenu decu koja su bila
drugačije boje kože i drugačije boje dlake. Sedna je u nevolji zapomagala da budu
milostivi, no svi ti njeni ljudi nisu hteli da joj pomognu...
Sedna je znala da njena deca moraju odmah napustiti selo
i rešila je da ih pošalje u neku daleku zemlju gde neće umreti od gladi, gde niko
ništa neće znati o njihovm poreklu. Sašila je i napravila dva mala čamca od
muževljevih i očevih kaljača. A kad napravi ta dva mala čamca u njih stavi svu svoju
decu i čamce otisnu u more. Ostala je na
obali da plače sama, a kad je čamac nestao negde na horizontnu, ona skoči u vodu
na dno i tamo na dnu mora pronađe svoga muža i oca. Tamo su podigli veliku kuću...
Sedna je živela u vodenoj zemlji i postala je gospodarica
foka, morževa i kitova. Sva morska stvorenja vole je i slušaju samo njene zapovesti.
Lovci i dan danas mole Sednu da oslobodi sve te životinje kako bi ih oni mogli uspešno
uloviti i kako bi se njima prehranili. Sedna je ljutita i ogorčena, pa otera
lovce i oni moraju mnogo da se pomuče, a pre nego od Sedne dobiju tražene
životinje...
Posle više godina sva Sednina deca vratila su se u svoju pradedovinu i prapostojbinu. Jednom
na obali Sedninog rodnog kraja neki je čovek bacio svoj pogled ka moru i povikao
narodu kako im pristižu mnogo veliki brodovi. Narod je hitro dotrčao na obalu i
ugledao te mnoge lepe i velike brodove, na kojima su bila razapeta bela jedra. Kad
su prišli brodovi dovoljno blizu obale, ljudi sa broda su malim čamcima krenuli
ka osvajanju kopnu. Bili su to ljudi bele kože, bele dlake kao Sednin pas. A Eskimi
su tada razumeli da su to potomci Sednine dece. Eskimi su se plašili Sedne, ali
su je i obožavali, i zato su bili dobri prema belim ljudima, koje su primili kao
svoju braću i do danas pokušavaju da sa njima požive u svakom dobru i svakoj slozi...
Нема коментара:
Постави коментар